Милорад Екмечић
После бесмисленог крвопролића у Скупштини 20. јуна 1928, Стјепан Радић је направио историјски заокрет који је постао значајан беочуг у разарању југословенске државе 1941. године
ХРВАТСКА сељачка странка је, под вођством окретног и за балканску политику најталентованијег Стјепана Радића, до 1925. успела да буде застава свих криза и државних неуспеха. После његовог покушаја да у сарадњи са италијанском војском 1919. изазове отпор прокламовању југословенског јединства и забрани рада после доношења “Обзнане”, он је покушавао да се укључи у један круг који се скупља око бившег генерала Стјепана Саркотића у Бечу. Колебљив и непоуздан за сарадњу са српским странкама, он се тако понашао и према овом свом аустријском савезнику. У тим раним годинама, главни савезник је био круг око Ситона Вотсона у Лондону.
Није једноставно закључити за какве се циљеве борио вођа Хрватског сељачког покрета. Он је, без сумње, био вешт политичар, увек у оквиру моралне делатности пацифистичког карактера, због којег су и пропадали сви повремени планови о револуцији. Изузетно образован на француским изворима, плодан писац и неуморни говорник, он на српској страни није имао себи равног политичара. Као личност и интелектуалац, импресионирао је краља Александра после помирења. За оне који нису били у стању да схвате нагло мењање програмских и коначних циљева, он је изгледао балкански превртљив и просечан интелектуалац васпитан у догми о мисији хрватског народа да на граници са Истоком чува ту свету границу.
У ПРЕДАВАЊУ које децембра 1923. држи у Лондону, он вели да је Загреб европски град, који се “може упоређивати са највећим средиштима европске цивилизације, јер је за последњих седам столећа био глава и срце целе цивилизоване нације”. Београд је, једнако као и Букурешт, под контролом тајних војних друштава и бојара. “Чак и Атина све више хрли према Леванту”, између “ове две политике, западног хуманизма и источног деспотизма”. Решење би било да се створи неки савез између Аустрије и Југославије, “како би краљевство постало федерација својих слободних народа. Ако се то не догоди, онда треба наћи средство које ће Хрватској дати право самоопредељења и економску унију са Републиком Аустријом”.
Радић је у децембру 1923. био у Бечу са британским пасошем. Једном југословенском новинару је саопштио жељу да се споразуме са српским политичарима око аутономне Хрватске, са посебним сабором и баном. Арнолд Зупан је нашао процене аустријске полиције да је у марту 1924. Радић прекинуо везе са сепаратистичким кругом Стјепана Саркотића и почео контакте са српским политичарима.
САРКОТИЋ је 1925. објавио књижицу о “Радићевом издајству”у покушају да се Хрватска веже за совјетску политику, Радић је посетио Москву и своју странку укључио у Сељачку интернационалу. У Москви је изложио пројекат Балканске федерације, у којој би Србија држала Војводину, Босну и Македонију према уговору 1912, увећана Бугарска, Хрватска која би препустила западну Босну за Срем и Славонију и Црна Гора са Херцеговином, а можда и бившим Скадарским вилајетом.
Та нова балканска држава би склопила војни савез, и ушла “у уски савез са Совјетском Републиком”. Будућа научна истраживања ће испитати каква је драма стајала иза овог Радићевог напуштања републиканског идеала, хрватског радикализма око генерала Саркотића у Бечу и совјетског комунизма и прихватања српског краља.
РАДИЋ је од своје странке тада створио један одлучујући фактор одржања државе. Крлежа му се ругао како ће се сељачки “Стипица” знојити на дворским баловима, невешт под фраком у плесу са младим принцезама.
Како српски радикали 1925. нису успели да створе стабилну коалицију, краљ се определио да Радићу да мандат за крпљење неке владе. То је било кратког даха, а избори 1927. нису пронашли магично решење уједињења. Сам Радић је предлагао краљу Александру да прогласи диктатуру, смири партијске страсти и привремено уведе затишје у коме би се нашло једно правило за решење хрватских захтева.
ДРЖАВА се, уместо парламентарне демократије, претворила у парламентарну анархију, али је још увек постојала и могла да функционише и тако. Криза је ударила када је делегат Радикалне странке Пуниша Рачић у једној бурној парламентарној дебати са говорнице убио Павла Радића и Ђуру Басаричека и тешко ранио Стјепана Радића. Рачић је био српски унитариста, пре 1914. од краља Николе кажњаван на смрт, на Солунском процесу 1917. био сведок оптужбе, а у кризи пред 1929. говорио о потреби претварања Југославије у Велику Србију.
Покушаји (хрватски историчар Звонимир Кулунџић) да се иза овог убиства открију прсти самог краља Александра од науке нису прихваћени. Био је један од најмање милион балканских националних неуротика, вазда спремних да умру за свој народ.
БЕСМИСЛЕНО крвопролиће у Скупштини 20. јуна 1928, више је нанело штете југословенској држави, него обезглављеној Хрватској сељачкој странци. Догађај је изазвао видљиве и невидљиве промене на обе стране – и у држању Хрватске сељачке странке и у југословенској држави. Лежећи на самртној постељи, Стјепан Радић је направио историјски заокрет који је постао значајан беочуг у разарању југословенске државе 1941. године.
Италијански службени представници из Загреба су већ 24. јула 1928. известили Мусолинија о састанку који је Радић одржао са вођом радикалног крила хрватских националиста Антом Павелићем. Том приликом Радић му је рекао да “ћемо ми потражити начина да добијемо признање независне државе, а што се тиче Италијана, ја ћу се потрудити да нађем неки споразум. У томе смислу ја задужујем вас”. Непосредно обавештавани о овим унутрашњим договорима вођа хрватске опозиције, у Риму су закључивали да је Радић дао мандат да се будућа независна Хрватска стави под покровитељство Италије.
ИАКО је ова Радићева одлука била у складу са његовим политичким принципом да успевају само они политички покрети који се на време помире са својим противницима, та је промена имала дубљи корен. Радић је 1918. сарађивао са песником Д`Анунцијем у успостављању прве фашистичке државе у Ријеци.
Након промена у фашистичком покрету после 1927, када се уводи “Повеља рада” и цели низ социјалног осигурања по моделу енциклике Рерум новарум из 1891, италијански фашизам врши позитиван утицај на еволуцију свих католичких покрета средње Европе. Атентат на хрватско вођство 1928, био је само задњи подстицај да се и оно коначно укључи у ту плиму широких размера.
