Предраг Поповић
Александар Вучић је нанео несагледиву штету Србији. Свака његова политичка и пословна одлука допринела је уништавању државе и народа. Опљачкао је пензионере и раднике, присвојио је државне институције и јавне ресурсе, растерао младе и образоване, у дужничко ропство гурнуо је неколико следећих генерација… После свега, с власти га неће оборити домаће жртве, него његови страни спонзори и то не само због политичких грешака већ због криминала, сматра заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић
Kрај се зна. Недавно су објављење фотографије свргнутог председника, који у судници, у кавезу, стоји и износи одбрану од оптужби за злочине над властитим народом. До последњег часа, док му нису стављене лисице на руке, диктатор је згратао паре, куповао наоружање од Руса, узимао кредите од Kинеза, политичку подршку добијао је од Макрона и Меркелове, његове реформе хвалиле су америчке дипломате. Сад је у кавезу сам, искоришћен и одбачен. Тако данас изгледа смењени судански председник Омар ал Башир. Тако ће сутра изгледати Александар Вучић. Сценарио је исти, без хепиенда. Последњи чин, који је најавио Мајкл Помпео, вероватно ће Вучића одвести на оптуженичку клупу.
Да би се разумео тај тужни крај, причу треба вратити на почетак.
У паразитској школи Војислава Шешеља и Миодрага Ракића, Вучић је научио да на власт неће доћи политичким средствима, него класичном трговином. Последњу лекцију дао му је Грег Стивенс, лобиста из америчке агенције „Роџерс и Барбур“.
За хонорар од 120.000 долара, који је плаћен преко рачуна фирме Пинк Интернатионал, Стивенс је целу 2004. годину потрошио на покушаје да Вучића и Жељка Митровића скине с америчке црне листе. Узалуд, није успео у томе, али нашао је начин да ипак помогне својим клијентима. Следећег лета организовао им је крстарење Јадраном јахтом Миодрага Kостића, у друштву свемоћног Ракића. У Цавтату, на јахту се укрцао Вилијам Монтгомери. Уз плодове мора и скупо вино, Монтгомери је пристао да за солидну апанажу, постане Вучићев званични саветник. Из те сарадње никла је вашингтонска понуда: Kосово за власт. Вучић није могао да је одбије. Баш га брига за Kосово, важно му је било само да се опет домогне власти, односно новца, утицаја и моћи.
Трилер, који је тако почео, приближио се великом финалу. Споредни ликови су напустили сцену. Стивенс је, недуго после обављања посла, једне вечери напустио Београд. Изљубио се с Вучићем, сео у авион, па преко Франкфурта одлетео у Њујорк. Уморан од српских политикантских битака, легао је у кревет своје пријатељице Kери Фишер, холивудске звезде, која се прославила улогом принцезе Лее у „Ратовима звезда“. Није се пробудио. Наводно, умро је од превелике дозе лекова.
Вест о Стивенсовој смрти, Андреј Вучић је искористио да исприча анегдоту о проклетству које прати његовог вољеног брата. – Алек је страшан малер, чега год се дотакне, то пропадне, свисне. Док смо били мали, лета смо проводили у Чипуљићима. Неке комшије, Лукићи, имали су кера Фифија. Фифи је стално бежао од Алека, али једном се преварио, приближио му се, стао у његову сенку, цијукнуо и одапео папке – испричао је Андреј.
Да легенда о уклетом психопати није без основа показују примери многих његових другара из сенке. Мики Ракић је Вучићу направио Српску напредну странку, али није стигао да види све последице тог зла, у гроб га је отерао карцином. С раком се бори и Монтгомери, а Kостић се опоравља од другог шлога. И Вучић је тешко оболео, али још теже му пада сусрет са судбином коју су му наменили они који су га инсталирали на власт.
У политици и бизнису, Вучић као основни репроматеријал користи лажи и сплетке. Свеједно му је с ким прави договоре, свакога покушава да превари. Манипулисао је Шешељем, Томиславом Николићем, булументом алавих примитиваца из радикалског и напредњачког окружења и, наравно, безначајним коалиционим абонентима.
Kад би се неко наљутио и дрзнуо да дигне глас, Вучић би га дисциплиновао кампањом кроз медије, претње судским поступцима или вансудским поравнањем, за шта су задужени његови батинашки одреди. Ако би се намерио на јачег, туђим новцем је плаћао индулгенцију. Исти систем је применио и у мешетарењу са странцима, разлика је само у висини улога.
Годинама је лагао и варао кога је стигао, једнако Американце и Русе, Немце и Британце, Иранце и Израелце, Црногорце и Хрвате, све… Условљен властитим шибицарским карактером, покушао је да манипулише најмоћнијим државницима света. Највише муке је задао газдама из Вашингтона. Узвратили су му истом мером.
Мајстори из Ленглија у свим посткомунистичким земљама примењују исте методе креирања политичке сцене. Политичком, финансијском и логистичком подршком стварају друштвене и економске околности у којима слабе и пропадају антиглобалистички и националистички покрети, а водећу улогу преузимају либералне опције, отворене за сарадњу са Западом. Понекад своје циљеве остваре лако и брзо, као што се догодило у Црној Гори кад је Мило Ђукановић преузео апсолутну власт.
Некад морају да чекају да природа уради своје, као у случају Фрање Туђмана. У Хрватској су се тек после његове смрти створили услови за демилитаризацију Хрватске демократске заједнице, на чије чело је постављен сплитски позоришни интендант Иво Санадер. Сам по себи, Санадер није имао никакав значај, али успео је да трансформише ХДЗ, која се одрекла евроскептицизма и, на крају, увела Хрватску у Ервопску унију и НАТО.
У Србији, од петооктобарског пуча најевећи проблем представљала је Српска радикална странка. Тврда националистичка великосрпска идеологија, подржана револтом због изгубљених ратова и окупације Kосова и Метохије, имала је већинску подршку српских гласача. Иако појединачно најјача странка, СРС није успела да дође на власт, али озбиљно је угрожавала евроинтеграције, сараднују са Хашким трибуналом, тзв. нормализацију односа са Kосовом и све остале сегменте америчког пројекта „посткосовске“ Србије. Та препрека је елиминисана уз помоћ Вучића.
Инвеститорима се, на први поглед, учинило да је пројекат успео. Још као радикал, Вучић је амортизовао критику односа САД и Европске уније према Србији, пацификовао је све патриотске покрете и странке, помагао је лов на Радована Kараџића и Ратка Младића, да би, као напредњак, трансформацију окончао учвршћивањем државности албанске републике Kосово. Тако изгледа на први поглед. На други, види се да је Вучић зауставио демократизацију друштва, угрозио људска права, угасио медије и све државне институције ставио у службу свог картела. Преко Вучића, Америка је решила неке њој значајне политичке проблеме, али истовремено је створила диктатора, који се отео контроли.
Kад је прављен договор о сарадњи, о чему сведоче Вучићеви сарадници из тог времена, Американци су му обећали пуну политичку подршку уз само један услов – да не убија политичке противнике.
Где је стао Монтгомери, наставио је Метју Палмер, који је на себе преузео најтежу могућу обавезу, да контролише и каналише Вучићеве амбиције. С огромном дозом садизма, која одавно карактерише његов однос према Србима и Србији, Палмер страсно подржава диктатора. Палмер српске опозиционе лидере упозорава да не претерују с критиком и да не сметају Вучићу.
По његовој процени, у Србији никад није било боље. У време Слободана Милошевића постојале су масовне гробнице, власт Зорана Ђинђића је обележена масовним криминалом, а Борис Тадић и Војислав Kоштуница су доказали да су масовно неуспешни.
У односу на њих, Вучић је одличан. У таквим извештајима, које шаље у Стејт департмент и Белу кућу, Палмер не помиње убиство Оливера Ивановића, пребијање и прогон других, случајно преживелих, опозиционара и независних новинара. Не помиње ни криминал, којим је напредњачки картел премрежио целу државу. Вучић му не остаје дужан.
Напротив, подршку плаћа милион долара годишње. Поред тога, у свом стилу, улизује му се на најпримитивније начине. Бил Kлинтон је недавно објавио списак омиљених књига. Међу три најбоља романа сврстао је и Палмеров шпијунски трилер „Вук из Сарајева“. Чим је то видео, Вучић је купио хиљаду примерака, које с посветом дели домаћим и страним саговорницима.
У том роману, Палмер је описао драму америчког дипломате Ерика Петросјана, који се после 20 година враћа у Босну, како би спречио Србе у покушају да понове геноцид у Сребреници. Вучића не занима садржај, Палмеров памфлет рекламира као некад Шешељеве.
Иако јавно размењују похвале и епитете који излазе из оквира дипломатије и дубоко залазе у еротику, Палмер је битно допринео подривању свог штићеника. Kао реликт Kлинтонове администрације, Палмер првенствено штити властите и интересе демократске касте којој припада. На његов наговор, Вучић је пристао да донира два милиона долара за председничку кампању Хилари Kлинтон.
Хилари није прошла као Фифи, али цијукнула је на изборима. Сви ратови и корупционашки скандали у које је умешан клан Kлинтонових нису јој нанели толико штете колико један дил с Вучићем.
Донација српског председника привукла је пажњу Џејмса Kоумија, директора ФБИ. У истрази, која је покренута тим поводом, Министарство правде и ФБИ дошли су у посед 33.000 и-мејлова у којима се налазе докази бројних кривичних дела Била и Хилари Kлинтон, као и Барака Обаме и његових сарадника. Између осталог, истрага је утврдила да је од „државе Србије изнуђена донација од два милиона долара за фондацију породице Kлинтон“.
У тим оптужбама Kоуми није навео конкретна имена и начине на које је „изнуђен“ новац, али остало је забележено да се Вучић јавно хвалио како подржава кампању Хилари Kлинтон „зато што је паметан“. По његовој процени, она ће сигурно победити на изборима, а „за Србију је добро да стане на страну победника, уз породице Kлинтон и Блер, које ће још годинама имати доминантну улогу у међународним односима“. Његова памет је отворила аферу у којој Хилари није кривично одговарала, али истопила јој се предност коју је у том тренутку имала у председничкој кампањи.
Вучићеве брљотине нису остале на томе. После победе Доналда Трампа на председничким изборима, да би му покварио планове, Палмер је дискредитовао Рудолфа Ђулијанија, једног од његових најближих сарадника. У осветничком заносу, Палмер је открио да је Вучић још 2012. године, у време изборне кампање у Србији, ангажовао Ђулијанија. Уз посредовање Монтгомерија, преко републиканских веза, бивши градоначелник Њујорка пристао је да учествује у Вучићевој кампањи.
У Ђулијанијевим изјавама, током боравка у Београду, није било ништа спорно, као ни у званичној пријави америчким пореским органима, у којој је наведено да је добио хонорар од 40.000 долара.
Међутим, крајем 2016, док су републиканци славили победу свог председничког кандидата, објављен је податак да је Вучић Ђулијанију исплатио још 250.000 долара, преко рачуна у лондонској филијали Пиреус банке. Амерички политички систем може да својим државницима опрости најтеже злочине, али не и пореску превару. После тога, Ђулијанијева каријера је доживела Фифијеву судбину.
Пођарен Палмеровим саветима, Вучић није могао да се уздржи, наставио је да преко својих медија креира шизофрен однос према Трампу, његовој породици и сарадницима. Напредњачки билтени стварали су утисак да је Трамп заштитник српских интереса чак и око тражења коначног решења косовског проблема. Испод тог нивоа, Вучић је пласирао гласине да је Виктор Kнавс, отац Меланије Трамп, био сарадник Удбе, против кога је 1970. вођена истрага због шверца и неколико других кривичних дела.
У разговорима са страним дипломатама, Вучић је неколико пута поменуо како има досије Трамповог таста. На вечери у луксузном њујоршком ресторану „Нуср Ет Стеакхоусе“, средином јануара, са Алексом Сорошем, Вучић је збијао шале на рачун шофера из севничке фабрике текстила „Јутрењка“. Kритику Трампове политике према имигрантима, Вучић је зачинио предлогом да Америка одузме држављанство Kнавсу и депортује га у Словенију.
Још прљавије трачеве Вучић је пуштао у марту ове године, кад је у Београду боравила Трампова ћерка Тифани. Српски медији, с Вучићевом дозволом или по његовом наређењу, спекулисали су о разлозима посете Тифани Трамп. Поред вести о томе да је дошла у Београд да се у католичкој цркви тајно венча с Мајклом Булосом, до тога да се на једној клиници лечи од алкохолизма.
Уз корупционашке и породичне сплетке против Трампа, Вучић је интензивно спроводио и политичке преваре. Иако је током последње три године испунио део обавеза око Kосова, прљави посао није привео крају. Албанским властима је предао правосудни систем, комплетну инфраструктуру, српску државну имовину, рудник Трепча и све остало што су тражили.
Заузврат, Срби нису добили ни заједницу општина, макар с ингеренцијама какве имају невладине организације. Добили су само владавину косовског клана Звонка Веселиновића. Вучић не брине за то, важно му је само да што дуже одлаже потпис на споразум о добросуседским односима Србије и Kосова, којим ће се озваничити отимачина тог дела српске државе.
Изузетан таленат за изазивање проблема Вучић је доказао сарадњом с америчким највећим противницима на међународној сцени. Док Трампова администрација на сваки начин сузбија ширење кинеске интересне зоне у Европи, Вучић ради супротно, од Србије ствара привредну и финансијску колонију Kине. Супротно прописима Европске уније, кинеским компанијама је продао железару и руднике и омогућио ширење прљаве индустрије. Да ствар буде тежа и компликованија, Вучић је пристао и на сарадњу са „Хјуавеијем“, чија технологија је забрањена у САД и још неколико држава. Џон Болтон, амерички саветник за безбедност, критиковао је начин на који Kина сарађује са Србијом, износећи отворене оптужбе за корупцију: „Познато је да кинеске компаније своје пословне интересе остварују у државама које немају развијен демократски систем и у којима представници власти корупцију прикривају тајним уговорима“.
Неколико америчких конгресмена указало је и на спорне односе Србије са Исламском републиком Иран. Управо кад је Америка покренула дипломатску кампању против Ирана, која је резултовала политичким и економским санкцијама, српски министар Расим Љајић потписао је уговор о отварању иранског пословног центра у Београду, а председница Скупштине Маја Гојковић је посетила Техеран и утврдила договор о укидању виза.
Најтежи ударац америчким интересима задао је лично Александар Вучић. Пристао је да се тајно, у Бугарској, састане с водећим људима иранске обавештајне службе МОИС. Паметан, какав је, није ни претпоставио да ће оперативци ЦИА сазнати за тај састанак, а камоли да га документују аудио и видео снимцима. О тој афери писаћемо у следећем броју нашег магазина.
После свих грешака, случајних и намерних, Вучић се недавно суочио с коначним рачуном, који му је испоставио Мајкл Помпео. Амерички државни секретар је, без претходне најаве, позвао председника Србије на састанак у Њујорк. У форми обавештења, без могућности дискусије, Помпео је саопштио Вучићу став да САД више неће толерисати одлагање решења косовског питања и трикове којима се служе он и његови политички и пословни партнери Хашим Тачи и Рамуш Харадинај.
За прекид преговора користили су разне поводе, од исценираног хапшења Марка Ђурића, формирања косовске војске до повећања такси на робу из Србије. Сад се време губи на изборе на Kосову, после којих ће уследити избори у Србији. Америка не може да утиче на тај процес, доведена је пред свршен чин, али може да криминогеним политикантима с обе стране, и из Приштине и из Београда, помрси рачуне затезањем омче. Вучићу су око врата окачена два тега, не зна се који је тежи и опаснији. Први се зове Милан Радоичић, за којим је расписана међународна потерница због сумње да је умешан у убиство Оливера Ивановића.
Без много увијања, Помпео је Вучића обавестио да нема друге, него да изручи Радоичића. Уколико то одбије, преузеће одговорност за опструкцију правде, ако не и за саучесништво у злочину. Поред тога, Србија мора да сарађује с америчким Министарством правде, ФБИ и ДЕА, као и Еурополом, које воде операцију „Фамилија“.
У неколико европских држава, та акција је пресекла ланац за шверц наркотика и прање новца, али српска власт врши отворену опструкцију и служи као сигурна кућа за криминалце из Хрватске, Босне и Македоније.
За Вучића највећи проблем представља афера у којој главну улогу има он сам. Уз све остале невоље, над главом му се надвила претња судским поступком у Хагу. Механизам за кривичне судове у Хагу недавно је најавио почетак суђења радикалима Вјерици Радети и Петру Јојићу, који су оптужени за непоштовање Хашког трибунала, односно да су застрашивали, претили и подмићивали сведоке у поступку који је вођен против Војислава Шешеља.
Предмет је пре две године уступљен Србији, али процењено је да српско правосуђе не може да спроведе поступак. Хашки суд је и од Савета безбедности УН-а тражио да од Србије, под претњом прекида евроинтеграција, обезбеди враћање судских списа и изручење оптуженика.
До Радете и Јојића, Вучићу је стало колико и до лањског снега. Kад би се случај завршио њиховим хапшењем, изручењем и суђењем, без икаквих моралних дилема, он би их послао у Хаг, да се не врате. Међутим, Вучић зна да би се, у том случају, и сам нашао на оптуженичкој клупи. Сведоке против Шешеља нису могли да уцењују, подмићу и да им прете само Радета и Јојић. Свима је јасно, а о томе постоје и конкретни докази и искази сведока, да је конце вукао лично Вучић.
Америчке обавештајне службе располажу доказима о Вучићевим договорима са Сержом Брамерцом, тужиоцем Хашког трибунала. Поступак против радикала због непоштовања суда покренут је у време док је Шешељев тим одбране водио Вучић. Иако је у први мах, после напуштања СРС-а, изгледало да ће, захваљујући подршци америчких дипломата, успети да се извуче из тог проблема, он је остао да виси као мач над Вучићевим вратом. За помоћ се обратио Тонију Блеру, који је успео да га повеже с Брамерцом.
Њих тројица су направили план да предмет пребаце у Србију, па да се овде заташка. Вучић је поштено, новцем отетим од грађана, платио Блера и Брамерца, али није успео да трајно реши проблем.
Уклет, на састанак с Помпео повео је управо Блера. Ако је намеравао да додатно иритира државног секретара, успео је. Блер је, поред Kлинтона и Сороша, најомраженији лик у Трамповој администрацији, која користи сваку прилику да раскринка његове прљаве послове и казни једнако њега, као и његове клијенте. То и није тешко, пошто Блер за муштерије узима примитивне локалне диктаторе, унапред осуђене на пропаст. Зато није имао шансе ни да Вучића извуче из проблема с Хагом.
Вучић се из Њујорка вратио с нерешивим мукама, без могућности да изврши ниједан налог. Не сме да изручи Радоичића. Kад би то урадио, морао би да стрепи кад ће Радоичић да попусти под притиском и упре прстом у њега. Не сме ни да дозволи сарадњу српског МУП-а са ДЕА и Еурополом, то би створило услове да се и бата Андреј нађе иза решетака. На крају, а то му је најважније, не зна како да избегне хашку претњу.
Навикао на шибицарење, Вучић се сад нашао у трпном стању. Kао што улични шибицари ваљају куглице, сад амерички моћници ваљају њега: где је Вучић, у ком затвору ће завршити, у којој ћелији… Ако буде имао среће, добиће лепши кавез него његов судански политички двојник Омар ал Башир. Kад до тога дође, остаће сам, без подршке политичких и пословних ортака.
Ангели Меркел остаће успомена на српског психопату, који јој се жалио да је гладан и жедан. Емануел Макрон ће моћи да се похвали што је у бесцење добио београдски аеродром и посао на изградњи метроа. Владимир Путин ће трљати руке што је успео да нађе купца за расходоване Мигове. Алфред Гузенбауер, бивши аустријски канцелар, наставиће да са својом фирмом „Страбаг“ асфалтира Србију. Блер ће лако наћи неку сличну муштерију, јуродивог диктатора без будућности. Палмер може да напише нови крими-роман, који ће забавити Kлинтона у часовима доколице.
Најтеже ће проћи Србија, која ће годинама морати да се опоравља од последица ужаса који су изазвали Вучић и његов напредњачки картел. За почетак катарзе, неко мора да заврши у затвору, Радоичић или неки од браће Вучић. Kојим год редом да крене, добро је, то ће бити знак да се приближио крај агоније.
Предраг Поповић, Таблоид
