Др Љубодраг Димић
СТРУКТУРНА криза, која је потресала југословенску државу и друштво, била је превасходно политичка. Користећи монопол у друштву СКЈ је настојао да у јавности одржи привид лагодног живота и просперитетног развоја.
Испод тог “вела” назирала се општа стагнација са својом политичком, економском, правном, моралном димензијом и образовним, социјално-здравственим, културним садржајем. Криза је била дубока и дуготрајна. Почетак је имала у раним шездесетим годинама а извориште у неспособности партије на власти да оствари друштвене промене и прилагоди се модерном друштву. Поистовећивање идеје државе са судбином партије на власти ускраћивало је демократску будућност југословенској федерацији.
Криза се посебном жестином манифестовала у сфери економије. Обрачун са партијским врхом у Србији, 1972. године, резултирао је “чистком” око 6.000 привредника. Процес економске дезинтеграције, са “договорном економијом” и, касније, “националном економијом”, остављао је разорне последице. Режим није имао способности и умећа да понуди озбиљан економски програм који би земљу “извукао” из кризе. Свако рационално сагледавање узрока и указивање на последице економске кризе тумачено је као “удар” на систем и његове творце. Плодотворни дијалог са критичком интелигенцијом никада није успостављен. Могућност различитог мишљења и тумачења појава оспоравана је бруталним методима. У опису постојећег стања реч “криза” готово да нису смели употребљавати ни истомишљеници режима.
КРИЗУ СУ ИЗАЗИВАЛИ и потхрањивали бројни елементи. Кључне одлуке партије на власти, донете без стручних “коректива”, нису водиле рачуна о економским законитостима и логици тржишта. У сфери економије настављено је са партијским командовањем. Економске програме развоја засенили су национални програми републичких и покрајинских елита. Кадровска политика партије апсолутизовала је начело морално-политичке подобности, занемаривала стручности и подстицала процес депрофесионализације.
Неадекватна смена генерација, хиперпродукција школованих стручњака, одсуство перспективе покренули су незадрживи талас напуштања домовине. Процес “пражњења” и “старења” села није зауздан осмишљавањем профитабилних и перспективних економских програма. Одустајање од модернизације посредно је подстакло бујање “идеологије индустријализма” и оријентацију на застареле и нерентабилне технологије. О нерационалном утрошку сировина и енергије нико није водио рачуна.
Унапређивање продуктивности сасвим је изостало у годинама 1965-1985. Пораст дохотка увећаван је повећањем цена. Животни стандард становништва је перманентно опадао досегавши почетком осамдесетих ниво из средине шездесетих година. Стопа привредног раста, која је средином шездесетих година износила преко 8%, смањена је у периоду 1981-1985. на 0,6%. Обим потрошње превазилазио је обим домаће производње што је утицало на перманентно задуживање. Отплата спољног дуга износила је око 8% годишњег бруто националног дохотка. Државна администрација је увек више трошила него што је приходовала. Држава је била скупа и неефикасна. Трговински дефицит са иностранством износио је крајем седамдесетих година 7.225 милиона долара, платни дефицит 3.661 милион долара, дугови око 20 милијарди долара, инфлација на годишњем нивоу око 45%.
ИЛУЗИЈА УСПЕШНОГ рада и лагодног живота свесно је подупирана идеологијом. У ту сврху подизани су инострани кредити. Кризу задужености, која је готово три пута увећана у годинама 1974-1985, подстицало је непоштовање друштвеног плана, глад за инвестицијама, неконтролисано задуживање осамостаљених и неодговорних републичких и покрајинских елита, светска енергетска криза и међународни економски односи (“нафтна криза”, монетарна политика). О судбини кредита утицали су центри политичке моћи, што је утицало на велики проценат промашених инвестиција који трајно оптерећују привреду (“Смедеревска железара”, фабрика фероникла у Глоговцу). По изјавама званичника унутрашњи дуг био је много “тежи” од спољашњег. То је додатно подстицало неповерење, спутавало сарадњу и посебно се одразило на међурепубличке односе и размену. Циркулација капитала између република и покрајина, уколико се изузму фондови за неразвијене, готово је сасвим угасла.
Политичке одлуке одржавале су у животу економске губиташе. Раст цена иницирао је убрзану инфлацију. Однос друштвеног производа по становнику (у Словенији је 7,5 пута већи него на Косову) говорио је о заоштравању односа развијених и неразвијених. Заостајање Србије било је, уз остало, иницирано и великим улагањима у Косово (58% свих инвестиција у покрајини потицало је из фондова за неразвијене). Раскорак између великих предузећа и глобално неразвијене привреде увећаван је са сваком новом годином. У привреди је овладало претерано администрирање, апатија, одсуство иницијативе, немоћ. Некадашња (1945-1965) опседнутост индустријализацијом, електрификацијом и убрзаним развојем замењена је политичком логиком расподеле државне имовине и нерационалне потрошње.
УСТАВ ИЗ 1974. пресудно је допринео формирању националних економија, парцелизацији југословенског тржишта, затварању републичких економија, “општем развлачењу” имовине која је остала без титулара. Тако је већ средином седамдесетих година проценат међурепубличке робне размене спао на само 23%, са тенденцијом даљег опадања. Према доступним подацима, крајем осамдесетих година, само је 0,30% инвестиција улагано у заједничке међурепубличке пројекте. На концепцији националних економија израстала је власт републичких и покрајинских бирократија, које су себе представљале као заштитнике националних интереса и борце за стицање државности. Начела о удруженом раду, која је афирмисао Устав из 1974. и прихватио Десети конгрес СКЈ, добила су, новембра 1976, своју разраду у “Закону о удруженом раду”. Закон је требало да обезбеди самоуправну интеграцију југословенског друштва али у томе није успео. Немоћ и неефикасност федералног центра била је уочљива. Аутархично и атомизирано планирање, конципирано на интересима чланица Федерације, губило је способност предвиђања. Апсолутизација републичких и покрајинских интереса поништавала је прокламовано самоуправно договарање.
Нагодбе и компромиси државних и политичких центара моћи детерминисали су сарадњу и споразумевање удруженог рада. Разбијени су велики системи (железница, пошта, металургија, електропривреда, рударство). Упоредо са институционалним успостављањем удруженог рада опстајао је и стари, никада до краја напуштени привредни систем. Постојање више осамостаљених економија увећавао је привредни хаос. Покушаји државних власти да реализацијом “Дугорочног програма економске стабилизације” зауздају кризу нису дали резултате. Без рационалног плана, спремности на радикалне “резове”, осећаја да морају бити прихваћена правила која намећу тржишни закони, свести да је постојећи привредни систем преживео, креатори економског програма нису могли очекивати успех. Истовремено било је јасно да “политичке структуре” нису спремне да своје место препусте “експертима”. Метод управљања привредом изграђен у претходним деценијама, који је политичким чиниоцима обезбеђивао монопол у сфери економије, наставио је да живи. Економска криза је подривала темеље државе.
ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ успостављен Уставом из 1974. учинио је постојећу структурну кризу дубљом, тежом и безизлазнијом. Технике пригушене уставне борбе, примењене у поступку доношења највишег државног правног акта, недвосмислено су показале да је наслеђе бољшевичке КПЈ и даље веома живо. Мешање СКЈ у све сфере друштвеног живота и њено најнепосредније управљање државним апаратом говорило је у прилог тези да је Југославија била и остала партијска држава. Устав из 1974. није умањио политичку моћ СКЈ. Општа друштвена стагнација разоткрила је да процес дестаљинизације није до краја изведен. Показало се да либерализација друштвених односа, коју заговара Партија у годинама 1952-1972, није, истовремено, и његова демократизација. Партија никада није исказала спремност на корениту реформу свога бољшевичког карактера. Сламање државног етатизма у Федерацији било је пропраћено његовим устоличавањем у републикама и покрајинама. Самоуправљање није успело да одигра интегративну улогу у југословенској држави и друштву. Демонтажа федералне државе, третирана као процес “одумирања државе”, упоредо је текла са јачањем федералних јединица које добијају све атрибуте државности. Процеси реформе друштва, државе и политичког система пресецани су у зачетку. Залагање за дезангажовањем државе у привреди никада није дало резултате.
Дух Устава из 1974. најдиректније је угрожавао југословенску државу и генерирао државну кризу. Право да савезне законе извршавају органи федералних јединица брзо се претворило у осам различитих тумачења и примена закона. На делу је био “ратоборни федерализам” у коме је моћ вета пружала могућност свакој федералној јединици да питања од значаја за федерацију, ставе у контекст односа међу републикама. Када је у питању Србија, њени закони готово да нису обавезивали никога у покрајинама. Право вета, дато републикама и покрајинама у поступку промене Устава и доношењу најважнијих савезних аката, поништавало је суштину федерализма. Савезни акти добијали су уговорни карактер. Непроменљивост Устава институционалним путем “окамењивало” је постојеће стање. Југословенска држава престала је бити политичка заједница својих грађана и њихових националних, територијалних, политичких, економских, идеолошких интереса. Суштину насталих промена речито је дефинисао Едвард Кардељ истичући да Југославија није класична федерација, али ни конфедерација, већ “самоуправна заједница народа и народности” заснована на заједничким интересима утврђеним “самоуправним и демократским уставним споразумом међу републикама и покрајинама”.
АСИМЕТРИЧНОСТ КОЈУ је југословенска федерација имала од тренутка свога настајања, почела је да добија на значају у оном часу када су покрајине изједначене, по правима у федерацији, са републикама и постале конститутивни елеменат федерације. У Србији су успостављена три судска система. Законодавна надлежност покрајина изједначена је са републичком а републике лишене могућности да утичу на примену својих закона на територији покрајина. Криза у стварању правних норми, изазвана њиховим гомилањем, порађала је неефикасност система. У осетљивим питањима доношења закона, промене републичког устава, избора и разрешења чланова Председништва СФРЈ и делегата у Већу република и покрајина, република је постала зависна од воље својих покрајина које су, уз остало, имале право вета и биле “комплетиране” за остваривање властитог суверенитета.
ПОКРАЈИНЕ СУ СУШТИНСКИ постале независне од Србије а република, опет зависна од својих саставних делова. Неједнакост грађана пред законима била је посебно изражена на Косову, где је српска популација била изложена систематском терору. Судови нису били самостални и независни од политике и утицаја локалних структура моћи. Све то је утицало да 16. јануара 1975. Председништво Србије затражи ревизију Устава из 1974. Захтев је био образложен ставом да је Устав разјединио републику и да једино Србија у СФРЈ није остварила “своје историјско право на националну државу у југословенској федерацији”. На питању делотворне промене уставно-правног положаја Републике радила је група правних стручњака коју је ангажовало Председништво Србије. Циљ оснивача државних структура Србије био је да Република поврати и ојача своју власт над покрајинама. Тој теми било је посвећено и десетак седница партијских структура републике и покрајина. “Плава књига” је поставила питање на који начин, у условима који подстичу дезинтеграцију Србије, српски народ “може да врши своје историјско право на једнаким претпоставкама као други југословенски народи”. Током 1977. целокупни материјал о проблемима који настају на релацији република – покрајине (кадровска питања, народна одбрана, планирање, судство, безбедност и друго) уобличен је у строго – поверљиви елаборат познат као “Плава књига”.
ПОЈАВА ТОГ ЕКСПЕРТСКОГ материјала отворила је спор државних и партијских структура у републици. Опседнуто страхом од отварања “српског питања” и политичке кризе коју је оно могло произвести партијско руководство Србије је садржај “Плаве књиге” оценило неприхватљивим. Уместо јачања власти републике над покрајинама, партијско руководство је остало на курсу потискивања и централистичких и партикуларистичких тенденција у Србији. У постојећем спору арбитрирао је Јосип Броз. На састанку са представницима СК Србије (Т. Влашкалић), СК Војводине (Д. Алимпић) и СК Косова (М. Бакали), одржаном 27. јула 1977, Броз је нагласио да не треба мењати уставна решења о положају покрајина. Тада нико јасно није истакао да покрајине нису и не могу бити републике као и да покрајине имају своју републику и своју државну заједницу – Социјалистичку Републику Србију.
Неуспео покушај промене уставно-правног положаја Србије био је пропраћен критиком заговорника те идеје. На удару власти, сада са других позиција, биле су тезе о Србији као заштитнику југословенске интегралности, “посебној бризи” Србије за судбину Југославије, највећој одговорности Србије за “правилан развој” земље. Залагање за “интегралну” Србију означавано је остатком и спасавањем идеје о “великој Србији”. У условима “пуне националне слободе” изразом неповерења према другим народима означаване су тезе о материјалној исцрпљености уже Србије, “поцепаности” републике, покрајинама као државама у држави, жртвама које је српски народ поднео за Југославију али и оне које су означаване сепаратистичким и у којима је истицано да је Србија сама себи довољна. На удару су били и “теоретичари” који су сматрали да једино конституисањем југословенске нације Југославија може бити одржана као држава.
НЕДОДИРЉИВА АПСОЛУТНА ВЛАСТ
АПСОЛУТНА власт остала је до Брозове смрти недељива, након чега је “дистрибуција моћи” пребачена у републике и покрајине. Једнопартијски систем до краја свог постојања није изгубио на ауторитарности и недемократичности. Партијски комитети никада нису престали да буду центри политичке моћи. Представници ЈНА су, преко Територијалне одбране и Општенародне одбране, “делегирани” у све органе власти република и покрајина. Идеолошка оптерећења према неистомишљеницима жилаво су опстајала. Притисци на медије никада нису престали. У политичком и јавном животу није било простора за другачије мишљење а, самим тим, ни за људе са интегритетом, властитим мишљењем и ставом. То је кризи давало изразиту моралну димензију.
ДИЈАГНОЗА НАДОЛАЗЕЋЕГ ВРЕМЕНА
СВАКИ наговештај темељне друштвене реформе који би, неминовно, довео у питање аутократску власт Јосипа Броза и моћ републичких политичких бирократија пресецан је у корену. Захтеви за модернизацијом економског система спутавани су кампањама на “стабилизацији” постојеће ситуације. “Дијагноза” надолазећег времена, коју су са лакоћом изрицали партијски функционери и, касније, пропагандно понављали “партијски центри”, није доводила у сумњу “основне вредности” успостављеног политичко-правног система и политичке одлуке власти. Решења која су била у оптицају, и којима се настојало превазићи постојеће стање, отуда су неминовно била испразни политички памфлети, неуспеле реформе и трансформације, стихијске импровизације, опасни експерименти који су цело друштво и државу водили странпутицом.
