Ранко Гојковић
Читаоци РНЛ имали су не једном прилику да се упознају са српским утисцима из Русије, из мог, не баш вештога пера. Нешто сам писао и у Србији о утисцима приликом посете Украјини, сада већ давне 2011. године. Посета «трећем витезу» руског света – Белорусији – није се остварила све до недавно завршене експедиције «Путевима до светиња» која се одржавала од 28. августа до 1. септембра текуће године, у заједничкој организацији белоруске државе и Цркве.
Молим за опроштај због личних утисака, у жанру путописа то је највероватније неизбежно. Иако се у тим путописима пројављују лични утисци, надам се да ће читаоци разумети да је акценат стављен на прослављење Слова, на прослављење Бога и Његових светитеља, а не људске сујете…
На препоруку професора Минског државног уневрзитета Др Ивана Алексејевича Чароте, добио сам позив за учешће у експедицији од стране министра информисања Белорусије и од стране епископа Борисовског и Марингорског Венијамина. Морам пре свега рећи неколико речи о главном «кривцу» моје посете Белорусији – професору Чароти. Носилац је највишег ордена СПЦ (орден добио од блаженопочившег Патријарха Павла), члан је САНУ и Белоруске Академије Наука, преводилац мноштва књига српских аутора, између осталих и 10 књига Николаја Велимировића и неколико књига Јустина Поповића. Са Иваном Алексејевичем дружио сам се неколико пута у Русији и много више у Србији и Републици Српској и захваљујући управо њему (наравно, и благодарећи Господу и Његовој милости) имао сам ту срећну привиегију да пет дана будем скоро без прекида уз Благодатни огањ са гроба Христовог.
Пре 26 година одржана је прва таква експедиција, када је невелика група ентузијаста са кандилима у којима је горео Благодатни огањ са гроба Господњег и са чудотворном Загорје-Столовичном иконом боравила у различитим историјским местима Белорусије. Изузетна је сама чињеница да већ 26 година православни народ сусреће Благодатни огањ и истовремено има могућност да се упозна са познатим делатницима науке и културе који деле своја знања са аудиторијом. У састав експедиције годинама улазе познати историчари, писци, уметници, научници, теолози и свештеници. Мени се посрећило да сам ове године био учесник таквог изузетног догађаја…
На самом почетку путовања произашла је забавна историја. Због тога што само два пута недељно има директних летова за Минск, летео сам преко Берлина. Но, слетео сам на један аеродром, а са другог је био лет за Минск, на потпуно другој страни немачке престонице. Организатори су унапред платили такси агенцији ради мог превоза са једног аеродрома на други и истовремено омогућили поучити се пословној озбиљности од Немаца. На моје изненађење они су знали да говорим руски језик па ме је на аеродрому чекао таксиста који одлично говори руски.
Међународна научно-просветитељска експедиција «Пут ка светињама» кренула је на пут 28. августа, на дан Успења Пресвете Богородице и упутила се на петодневни пут од Минског Свето-Духовског саборног храма са благословм Митрополита Павла и поздравом од стране Опуномоћеника за религијска и национална питања Републике Белорусије.
Учесници екседиције “Пут до светиња” са Благодатним огњем (Белорусија)
Прва станица на маршрути експедиције био је Пуховички рејон, потом редом Мариногорски, Малађечански, Воложински, Војковски, Баранавицки, Новогрудски и на крају Слонимски рејон, а повратак у Минск уследио је 1. септембра увече. Тешко је побројати сва места, све храмове и манастире где су одржани духовно-просветитељски сусрети, концерти, изложбе, Литије, молебани… Више пута сам био у ситуацији да иступим. Први наступ је био у Пинском Лешћинском Свето-Успењском манастиру – православном манастиру из XIII века, једном из најстаријих у Белорусији.
Књижевно вече око огња у Лешћинском манастиру
Предиван храм је већ обновљен, изграђено је и 6 капела, сазнао сам да се планира изградња 33, у част 33 године земне Господа нашег Исуса Христа.
Капела прп. Сергија Радоњешког у Лешћинском манастиру
Неколико пута сам истакао захвалност српских патриота председнику Белорусије Александру Лукашенку за храбри потез из 1999. године, када је упркос упозорењима НАТО пакта допутоваоу Србију и пружио подршку братском српском народу. Српске патриоте ће то вечно памтити. Схватам да нису сви задовољни владавином Лукашенка, схватам да он сада ради нешто слично што и председник Србије, покушава да седи на две столице – европској и руској – међутим, ипак сматрам да то није баш далековида политика јер је неумољиви факт да је западна цивилизација смртни неоријатељ православних Словена. Но, витешки потез из 1999. године заувек ћемо памтити. Такође, немогуће је не приметити да су у Белорусији чак и сеоски путеви много бољи од српских магистралних, да је цена јавног саобраћаја у Минску три пута јефтинија него у Београду, тако да критичарима Лукашенка у Белорусији препоручујем да не журе превише на «европски пут» и у загрљај «европских вредности». Српски православни народ веома добро зна цену тог пута и тих «вредности».
Наравно, било је и ствари које су ме прилично зачудиле. У граду Слоним одржана је централна прослава Дана Белоруске писмености. Плашим се да је тон тог догађаја са концертно-драмским програмом био исувише обојен величањем културе и историје држава-непријатеља Руске Империје – Великог Литовског кнежевства и Реч Посполите. Да ли је потребно у Белорусији величати кнеза који је 1606. године кренуо са војском на Москву? Неко ко није упознат са историјом на земљи белоруској, могао би на основу ове представе помислити да тамо живи народ са именом белолитовци а не Белоруси. Шалу на страну, изненадиле су ме размере и исувише велики утицај и лажна антируска пропаганда уз подршку западног фактора у Белорусији. Према мом мишљењу, велики минус централне свечаности била је и чињеница да нико из БПЦ МП није рекао ни речи на централној прослави обележавања Дана писмености.
Мене је зачудила и обнова замкова (све су то замкови окупатора земље Белоруске), а посебно чудно ми је изгледало величање Адама Мицкевича.
На имању на ком се родио Адам Мицкевич
Тим поводом нисам издржао и ступио сам у полемику са неким научником из Белорусије (најчудније је то што ми је он директно рекао да је атеиста, тачније, није то чудно, него је чудно шта такав човек уопште ради у експедицији која са собом носи Благодатни огањ са Гроба Господњег у православне светиње). Прво на шта сам указао, да то што је Адам Мицкевич рођен на белоруској земљи не значи да је он белоруски писац. Он је писао на пољском језику и припада књижевности Пољске. Мене то подсећа на идиотско понашање хрватских властодржаца који великог српског научника Николу Теслу сматрају хрватским научником! Узрок, он је рођен у Аустро-угарској, а његово родно село данас, после неколико геноцида над Србима у ХХ веку, сада припада Хрватској. Не говоре шта би се десило са Николом да се за време Другог светског рата неким случајем затекао у Хрватској. Није тешко претпоставити – десило би се исто оно што се десило са 14 чланова његове породице – сви су мученички пострадали у концлогору Јасеновац у клеронацистичкој НДХ. У полемици сам рекао да ми је чудно величање писца који се није устручавао да изрази мржњу према Православљу, које је одиграло огромну улогу у историји народа у Белорусији. У својој поеми „Бронзани коњаник“ велики руски гениј А.С. Пушкин поставио је Адама Мицкевича на место које му припада и тако целом свету показао превасходство велике и моћне православне културе руске у односу на другоразредну и паланачку културу католичке Пољске. Тако да белоруској браћи од све душе саветујем, даље од културе Реч Послопите, имате бисер у Православној Цркви и великој руској култури, чијем развоју је у значајној мери допринео и народ са простора Белорусије… Ви имате толико много бисера, да није потребно Белорусима хвалити се пољским писцем који се због комплекса ниже вредности изругивао над високом културом православних Словена. Адам са својим ограниченим умом није могао схватити да је пљување на Православље – исто што и пљување на сунце: пљувачка се увек враћа на лице онога који пљује…
Узгред, нисам ни од кога чуо да се поноси тиме што је велики Достојевски пореклом са белоруске земље…
Неколико речи о владици Борисовском и Марино-Горском Венијамину. Могу рећи да после познанства са владиком Саватијем, који је уистину „народни владика“, познанство са још једним управо таквим владиком већ представља милост Господњу. Владика Венијамин је човек до саме суштине посвећен црквеном делу, он је владика који речју и делом исповеда Христа. Није случајно што је управо епископ Венијамин написао књигу о великом свештеномученику светом Јовану Восторгову из кога је светлела чиста и света ревност према Речи Божијој и Слави Божијој. Благодарим Богу на милости и могућности да се дружим са тим изузетним епископом. Не знам зашто, када сам се вратио у Србију мало сам размишљао о владици Венијамину и сетио сам се речи апостола Љубави, светог Јована Богослова: „Децо моја! Љубите једни друге не речју или језиком, него делом и истином!“.
Но, благородна и топла чувства према владици Венијамину неће остати сачувана само у срцу и души Вашег покорног слуге, него и у срцима и души свих српских православних верујућих људи. Владика Венијамин планира за наступајућу јесен текуће године освећење капеле у част духовног оца српског народа – Светитеља Саве Српскога! И у част осамсто година од самосталности СПЦ. Биће то први храм у Белорусији посвећен великом српском светитељу.
У поменутој књизи владике Венијамина о светом Јовану Восторгову, наводи се цитат из проповеди оца Јована на дан почетка Првог светског рата који је почео нападом на Србију. У тој беседи светитељ позива на јединство и заштиту словенства и нападнутог српског православног народа. Цитирамо из књиге владике Венијамина кратак пасус из проповеди Јована Восторгова: „Само политички интерес не може ујединити људе, он их чешће дели. И уједињење мора бити религиозно, на темељу Православне вере“. Одлуком да у својој епархији изгради и освешта капелу посвећену Светитељу Сави, епископ Венијамин показује да је на њега прешло духовно наслеђе како светог Јована Восторгова, тако и нашег светитеља и просветитеља Светог Саве…
На молбу владике, одмах по повратку у Србију испричао сам о свему оцу ђакону Александру, шефу Кабинета Његове Светости, Патријарха Српског Иринеја. Рекао сам да би владика желео да и представник Српског Патријарха учествује у догађају освештавања капеле. Испричао сам мало и о самој експедицији у којој сам учествовао и мислим да речи оца Александра приликом растанка добро одсликавају моје утиске. Отац Александар је рекао да се радује што сам учествовао у тој експедицији и да се види да ми лице просто светли. Хвала оцу Александру, заиста пет дана бити скоро непрестано поред Благодатног огња представља посебну благодат и могу само још једном заблагодарити Богу и белоруској браћи на томе…
Да кажем пар речи и о неколико веома интересантних личности са којима сам се дружио пет дана по путевима и у светињама Белорусије. Жива енциклопедија руске поезије, Вадим Спринчан, задивљује не само знањем мноштва песама, него и тиме што свака његова рецитација излази из душе. Неколико верујућих жена-поклоница одисале су истинском вером, тако карактеристичном за руски свет. Поздрав Олги, испоставило се да не само што имамо заједничке познанике у српском монаштву, него и посебне духовне везе.
Олга је организовала мноштво поклоничких путовања по светињама Русије и Белорусије, пева песме светог владике Николаја…
Задивио ме је и посебан таленат Марине, жене која са својом децом пева предивне песме, неке и сама пише. Она и одлично црта и српски брат је за успомену добио одличан портрет оловком који је Марина нацртала директно у аутобусу, последњег дана нашег путовања. Хвала Марина, од срца желим да у будућности твој таленат буде у служби Богу и твом народу и твојој породици…
Марина са својим музичким колективом
Тешко је све побројати, поздрављам Жењу, Сашу, Тољу и све остале учеснике експедиције, наравно и баћушку Александра који је све време бринуо о Благодатном огњу…
По завршетку експедиције владика ми је 2. септембра уделио посебну пажњу. Када смо се поново у Минску сусрели, организово је истинску екскурзију по храмовима Минска, чак сам био гост и у Народној бибилотеци Белорусије где ми је заменик директора показао зашто библиотека у Минску скоро да нема аналога у свету.
Народна библиотека Белорусије, слева надесно: Ранко Гојкович, владика Венијамин, директор бибилотеке Р.С. Мотуљски
Панорама Минска са крова Народне библиотеке (23 спрата)
В саборном храму Минска, храму Свете Тројице, поклонили смо се чудотворној икони Минске Мајке Божије и моштима свете кнегиње Софије Слуцке. При храму је и Минска духовна семинарија, тамо сам се такође обрадовао када сам у једном кабинету видео српску икону «Тројеручицу» за коју сам посебно везан после предаје копије епископу Тарском Саватију… Заједно са владиком и са професором Чаротом посећујем и предивни Јелисаветински манастир у Минску, где смо и ручали. У Јелисаветинском манастиру посебно ме је обрадовала икона светог Игњатија Богоносца (заједно са светим Поликарпом), мог небеског покровитеља, Крсне славе рода Гојковића.
Аутор са владиком Венијамином и проф. Чаротом испод иконе св. Ињатија Богоносца, небесног покровитеља и Крсне славе Гојкковића
Тешко је речима изразити утиске после посете том манастиру. Можда ће речи које сам чуо од владике Венијамина на најбољи начин све рећи. Владика је рекао да је још блаженопочивши Патријарх Алексеј рекао за Јелисаветински манастир да таквог нема у РПЦ по лепоти убранства, организацији и квалитету радионица манастирских. Могу рећи да сам, милошћу Божијом, посетио много руских храмова, но сличног по том питању заиста нисам видео…
Када ме владика питао о утисцима о експедицији, рекао сам да пре свега благодарим Богу на милости и могућности да путујем братском земљом у пратњи Благодатног огња, потом благодарим владици и мом старом другу професору Чароти који ме је препоручио, и наравно благодарим министру информисања Белорусије од кога је стигао позив за овај догађај. Видети толико светиња, упознати толико дивних црквених људи, од ђакона до владика, поклонити се мноштву православних светиња увек сусретан са братском љубављу – шта је то ако није посебна милост Господња! Потом сам рекао и пар речи о неразумевању у вези са програмом централне прославе «Дана писмености» у Слониму, указујући да, иако смо физички далеко од Русије, српског православног народа можда не би било без православне Русије.
Православни Словени увек треба да памте мудре речи светог Николаја Српског: «Словени немају никаквог смисла живота нити какве мисије у свету без Православља. Рим је од увек био и за увек остао крвни душманин словенских народа, узимајући од њих само паре а називајући их варварима. И тако даље, пуно и пуно, редом. Благо ономе коме се отворе очи да види и уши да чује где је лаж а где је истина».
Тако да пројава русофобије у Белорусији не може донети добре плодове. Искуство са Црном Гором као потпуно вазалном државом, то очигледно демонстрира. Ко не жели брата за пријатеља, имаће крвника за господара. Волео бих да то братски белоруски народ схвати…
Надам се да ће белоруска браћа разумети да је мој текст – частан покушај приказивања ситуације од стране добронамерног пријатеља и брата…
Галерија слика:
Покрај споменика великог руског војсковође Багратиона
Један од наступа
У разговору са великим белоруским књижевним експертима, Вадимом Спринчаном и Иваном Чаротом
Током експедиције у више наврата је засађено по 26 стабала, у част исто толико експедиција
Жировицки манастир – предах у очекивању почетка богслужења
Благодатни огањ – увек дочекиван са хлебом и сољу
Опрема и превод: Саборник србско-руски
Извор: Руска Народна Линија
