Иако званичници Републике Србије, пре свих председник Републике, покушавају да споразум потписан 4. септембра у Вашингтону представе као националну победу, када се последице овог акта размотре са правног становишта – ствари изгледају потпуно другачије.
Потписивањем Вашингтонског споразума председник Републике је учинио нове противуставне статусноправне уступке другој уговорној страни, који су јој омогућили да овај споразум представи као међудржавни уговор, па је тако нелегалним приштинским структурама признат важан атрибут спољне суверености (државности) – право на закључивање међународних уговора (ius contrahendi). Наиме, у Вашингтонском споразуму друга уговорна страна се именује као „Косово“, без навођења звездице која гарантује статусну неутралност. Тиме је председник Републике једнострано, из само њему знаних разлога, одустао од примене Споразума о регионалном представљању и сарадњи. Овакво кршење Споразума који је закључила Република Србија, као и све друге штетне последице Вашингтонског споразума тим су теже јер председник Републике нема, нити је могао да има ваљано пуномоћје за закључење уговора од Владе у техничком мандату, која иначе према Уставу РС представља орган који „утврђује и води политику“ (члан 123 тачка 1).
Одредбом Вашингтонског споразума којом се Србија обавезала да на годину дана обустави кампању повлачења признања нелегалних приштинских структура власти, а да се у неороченој будућности уопште уздржи од формалног или неформалног захтевања да ова творевина не буде призната од стране других држава и међународних организација, председник Републике се у име Србије одрекао права на самостално вођење спољне политике (као израз начела суверене једнакости држава које има својство норме ius cogens), као и права државе да свим дозвољеним средствима штити свој територијални интегритет.
Пристајући на овакву понижавајућу уговорну обавезу, Србија је другим чланицама међународне заједнице, нарочито већини која није признала лажну државу Косово, послала поруку да се сагласила да на делу своје територије не врши суверена права и да та права уместо њене врше власти самопроглашене „државе“ косовских Албанаца. Оваква међународноправна манифестација намере одустајања од борбе за поврат (реинтеграцију) Косова и Метохије у уставни поредак Републике Србије из угла међународног права није ништа друго него прикривено противправно одрицање од дела државне територије (derilictio). Признање тзв. Републике Косово које је потом учинила влада Израела дошло је само као закономерна последица државно и национално погубне поруке коју су власти Србије послале прихватањем наведене обавезе из Вашингтонског споразума.
Истовремено скрећемо пажњу јавности да је Вашингтонски споразум само један у низу споразума које је Република Србија закључила са представницима тзв. Републике Косово, почев од Бриселског споразума из 2013. године. Иако постигнути уз различито инострано посредништво, Бриселски и Вашингтонски споразум повезује истоветан циљ који уговарачи желе да постигну овим споразумима и пратећим актима, а који се у наслову оба споразума означава речју „нормализација“ (Бриселски споразум: Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа; Вашингтонски споразум: Економска нормализација). Супротно визији преговора коју деле посредници (ЕУ односно САД) и једна уговорна страна (тзв. Косово), највиши представници Србије и после закључења Вашингтонског споразума вербално инсистирају на томе да су све досадашње споразуме о „нормализацији,“ закључили са представницима привремених институција самоуправе на Косову. Ради се о обичној правној софистерији за унутрашњу употребу, пошто институције независног тзв. Косова од 17. фебруара 2008. године не представљају привремене институције самоуправе на Косову које делују у оквиру мандата дефинисаног Резолуцијом 1244 Савета безбедности, што је потврдио и Међународни суд правде у свом Саветодавном мишљењу у тач. 105.
Зато је закључење сваког споразума, па и Вашингтонског, са представницима нелегалних приштинских структура супротно међународном праву, јер признаје легалитет институцијама које делују противно Резолуцији 1244 УН СБ. Истовремено, сваки споразум закључен са представницима самопроглашене државе косовских Албанаца супротан је одредби Устава Републике Србије која предвиђа постојање суштинске аутономије на Косову и Метохији (члан 182), пошто под суштинску аутономију ни у ком случају не може да се подведе уставноправни поредак тзв. Републике Косово који претендује на пуну државну независност. Споразумима којима се уставноправном поретку лажне државе Косово даје привид законитог – брутално се нарушава темељно начело јединства правног поретка Републике Србије (члан 4 став 1 Устава).
Ако из угла Резолуције 1244 приштинске власти не представљају привремене институције самоуправе на Косову и Метохији, нити сходно Уставу Србије могу представљати органе суштинске аутономије, онда је јасно да се ради о противправно и насилно успостављеним сепаратистичким властима. Следствено, сваки споразум закључен са сецесионистима којим се признаје законитост њиховог система власти и уз то се на њега преносе битни атрибути државне суверености, као у случају Бриселског споразума, заправо представља пружање помоћи сецесионистима да отцепе неотуђиви део државне територије Републике Србије. У том смислу Покрет за одбрану Косова и Метохије упозорава да би закључењем завршног, тзв. свеобухватног правно обавезујућег споразума о нормализацији односа са тзв. Републиком Косово, и без клаузуле о међусобном признању, његови потписници били помагачи у извршењу кривичног дела угрожавања територијалне целовитости Кривичног законика Републике Србије. Свако саучесништво у таквом чину, нарочито од стране највиших државних органа Републике Србије, неће моћи избећи суд не само историје већ и правде.
Правни савет Покрета за одбрану Косова и Метохије
проф. др Игор Вуковић
проф. др Слободан Орловић
проф. др Бранислав Ристивојевић
доц. др Душко Челић
проф. др Зоран Чворовић
