У албанским интелектуалним круговима у Приштини као да постоји нека врста једнодушности у томе да се присвоји нешто што апсолутно није њихово, каже у интервјуу за Косово онлајн редовни професор на Катедри за социологију Филозофског факултета у Београду Слободан Антонић и додаје да њега чуди да теорије о томе да је српско средњовековно наслеђе заправо албанско, не наилазе на отпор међу озбиљним албанским интелектуалцима.
“У основи тих теорија стоји идеја да наслеђе припада држави или некоме ко се налази иза имена државе и да онда све што је на територији државе је заправо културно наслеђе тог имена. То би било исто као када би, рецимо Турска рекла да сво културно наслеђе које се налази њеној територији, припада турској култури или турској цивилизацији. Да је и наслеђе античке Грчке на обалама Егејског, односно Средоземног мора, турска културна баштина”, оцењује Антонић.
Како гледате на чињеницу да су те тезе и у Београду добиле прилику да буду презентоване, па је тако у оквиру дебате на недавно одржаном фестивалу “Мирдита – добар дан” један од учесника устврдио да је то питање заправо исполитизовано у Београду?
Дакле, ви у првом кораку кажете, па то је политичко питање шта је чије, то припада свим грађанима територије, рецимо Косова, то је нешто што припада народу Косова, па онда у другом кораку кажете реч је о културном наслеђу које је присвојила империјалистичка српска политика и у трећем кораку просто тврдите да је то албанско културно наслеђе.
Они траже саговорника у Београду, који би био нека врста саучесника у присвајању културног наслеђа, које је очигледно српско православно културно наслеђе. Кажем очигледно због тога што мислим да код озбиљних научника нема спора око тога. И оно што је најгоре они су свог саговорника нашли. Дакле, реч је о томе да се у сред Београда говори о томе да је српско културно наслеђе на Косову заправо, некакво косовско културно наслеђе, а свима је потпуно јасно да је то само први корак у одвајању тог културног наслеђа од српске матице и присвајању од стране једне друге етничке групе.
Шта су главни аргументи Албанаца када тврде да је хришћанско културно наслеђе на Косову њихово наслеђе?
Реч је о томе да су они у самом почетку направили један погрешан корак, а то је њихова тврдња да су они ту аутохтоно становништво одвајкада и да су Срби, односно Словени, само досељено становништво, које је ето ту дошло заправо, на српском мачу са Стефаном Немањом, који је освојио како они кажу Косово и да ето ми смо били па смо прошли, а они су ту одвајкада. Међутим, проблем са таквом тврдњом јесте што они не могу да наведу ни један једини историјски документ или историјски артефакт, рукотворину, која би показала заправо то, такозвано албанско аутохтоно становништво на Косову, рецимо у средњем веку. Нема ниједне повеље написане на албанском, нема ниједне повеље која би макар помињала неко албанско име. Сви топоними у свим повељама су српски и не само то, немате ниједан споменик, ниједно гробно место, ништа што би заправо говорило да је ту живело то такозвано аутохтоно албанско становништво.
И сад кад ви имате тај проблем да до 19. века немате ниједан једини споменик или културну чињеницу везану за присуство Албанаца на Косову, шта ћете ви да радите? Како ћете да оправдате тај свој став? Једини начин јесте да украдете цивилизацијско и културно наслеђе од неког народа који је ту заправо био. Да присвојите оно што ту већ постоји.
Искрено речено, не знам зашто се то ради. Потпуно је јасно да постоји одређена замена становништва и промена у демографској структури и да се остало при томе, мислим да би они имали мањи проблем са идентитетом. Али сад кад имате ту јаку тврдњу да су они фактички на целом Балкану аутохтоно становништво и кад треба да покажу један доказ тога, онда не знају шта да раде. И онда имају ту потребу да једном интелектуалном гимнастиком, која је врло компликована, покажу да су ти манастири тамо и сви споменици укључујући и градове и гробна места и све што тамо постоји, заправо њихови, да то није српско, хришћанско, православно културно наслеђе. Не знам кога би они од озбиљних научника могли да убеде у тако шта.
Оно што је мени проблем, када се стављам у њихову позицију, и чему се чудим, јесте што као да тамо (у Приштини) не постоје некакви гласови разума. Кад је реч о нашој, српској, београдској културној јавности, видим да се чак и када се јављају неке тезе које су максималистичке, увек нађе неко ко ће да каже, чекајте, није баш тако или неко ко се супротставља томе. Имате разне струје око свих питања. Да ли су се Словени доселили на Балкан у 6. и 7. веку или су ту биле и раније неке групе Словена? Да ли су Срби као име једног народа, племена и раније били овде? Ту постоје разне школе мишљења. Када је реч о приштинским интелектуалним круговима, тамо као да постоји нека врста једнодушности у томе да се присвоји нешто, што апсолутно не може бити њихово. И заиста се чудим да то не наилази на неки озбиљнији отпор међу албанским интелектуалцима.
Једно од поглавља ваше књиге “Демонтажа културе” носи наслов “Културни рат за идентитет”. Какав идентитет стварају Албанци инкорпорирањем средњовековног српског хришћанског наслеђа и колику подршку у тим тежњама имају од такозваног спољног фактора?
Треба имати у виду да албански национализам није тако тесно везан за ислам, као неки други национализми на блиском истоку, имајући у виду да је доста Албанаца католичког или православног верозакона. Они немају проблем да присвоје целокупно православно хришћанско наслеђе и кажу то је просто албанско. Ваше питање смера на то да сад морамо имати у виду и тај спољни фактор. Значи нисмо ту само ми и Албанци него и спољни фактор који би на неки начин могао да буде ту и арбитар, пресудитељ. Ту је сад одмах проблем перцепције Срба и Албанаца од стране тог спољног фактора, и треба имати у виду, кад је реч баш о Србима и Албанцима на Балкану, да су дуго времена, па и данас такође, Албанци увек били на страни одређених империјалних идеја, амбиција, снага, када говоримо о контроли Балкана. Они су врло верно служили османској империји. Исто тако су били у великој мери били сарадници фашистичке Италије и нацистичке Немачке. Данас су врло лојални савезници НАТО и Сједињених Америчких Држава, па на неки начин и Европске уније, односно Немачке. То је једна дуга линија савезништва са свим оним, који су заправо били спремни на то да Албанце користе као једну врсту пешадије за контролисање балканских народа. Пре свега словенских, али и грчког народа.
Са друге стране, Срби су често, и то је један негативни стереотип који постоји већ 200 година, доживљавани као нека врста предстраже Русије на Балкану, као мали Руси на Балкану. То је основна идеја, Албанци су наши савезници, преко њих ми можемо да контролишемо оружјем, чизмом, Балкан, а са друге стране се налазе Срби које треба одбацити од мора, јер ако Србија изађе на море, па то вам је исто као да су Руси изашли. Они су непоуздани савезник. Они су неко ко је много ближи Русима него било коме од нас. Они пишу ћирилицом. Један британски аутор, који је почетком 19. века дошао у Србију и ушао у цркву је рекао: па ово богослужење је на истом језику као у Русији, ово православље је заправо исто као и у Русији.
Кад имате ту врсту спољне поделе улога, онда је потпуно јасно да је могуће да ће у неком тренутку неко тамо да каже, па чекајте зашто ми наше геостратешке и политичке савезнике да доводимо у неку ситуацију, ајде нека то српско културно наслеђе буде албанско. Ми видимо нажалост како се и неки други национализми, антисрпски национализми, попут хрватског и даље подржавају од стране европских структура. Како се пишу књиге о томе како НДХ није била геноцидна држава, како тамо није ни било геноцида. Увек ћете наћи неки интересну групу која ће погурати то и наћи неког аутора међу историчарима или историчарима уметности, међу Немцима, Енглезима, који ће пристати уз ову албанску тезу. Али, мислим да међу озбиљним историчарима или историчарима уметности, културе, нема никаквог спора шта је чије.
На поменутој дебати у оквиру фестивала „Мирдита – добар дан“ отварање теме српског културног наслеђа на Косову повезано је са политичким круговима за које је речено да су „наследници Милошевићевог режима из деведесетих.
На нашим конференцијама у региону, поготову оним које су финансиране из страних фондација, имамо ситуацију одређене сагласности. На њих позивају учеснике за које се зна шта ће да кажу. А онда имате ту сагласност. Српски учесници или “српски”, под знацима навода, оно што Зоран Ћирјаковић лепо назива “случајним Србима” кажу да је српски национализам најопаснији на Балкану, да је то зло које је починило највеће злочине. Онда то исто кажу и представници Приштине или Загреба или муслиманског Сарајева: да да јесте, српски национализам је најопаснији на Балкану, он је највећи злочинац, то је један монструм који нас је све ове упропастио. На свим тим конференцијама се постиже сагласност око српског национализма и ја се заиста питам како је могуће да само за нас у Србији и Београду важи “почистимо прво сопствено двориште”, зашто то не важи и за све остале. И зашто поједини наши интелектуалци пристају на ту врсту игре. Ја не могу другачије то да објасним него као ниску јефтину цену за коју су поједини спремни да глуме у једном филму са унапред подељеним улогама и са текстом који се изговара да би се добила нека стипендија, неки грант или чак најобичнија дневница за путовање. То је заиста жалосно, када је реч, пре свега, о нашим интелектуалцима.
Да ли се присвајање српског културног наслеђа на Косову може довести у везу са ситуацијом у Црној Гори и тамошњим законом о верским слободама, који на неки начин “развлашћује” Српску православну цркву?
Ми овде на Балкану имамо посла са инвертним национализмима. Ја сам то назвао “зомби национализам” зато што ће тај националиста, који нема ништа, само празне руке, када хоће да покаже да је његова етничка група ту одвајкада, рећи за ону стварну културу, нешто што је стварни културни живот и жива цивилизација која траје буквално вековима, то је моје. Срби су само дошљаци који су ту само дошли и прошли, а то је заправо све моје. Та инверзија, первертирана окренутост, јесте нешто што запањује. Ми стварно имамо посла са нечим што је у својој највећој дубини потпуно перверзно. Политички и културно перверзно.
Ми се сад бавимо тиме чије је српско културно наслеђе. Потпуно бесмислено, али очигледно ми морамо то да озбиљно схватимо и на томе озбиљно да радимо. Могли би на неки начин и да се подсмевамо свему томе, али тако смо се подсмевали неким другим стварима, па нам се то обило о главу.
Кад је реч о Србији, о званичном Београду, то не треба посматрати са потцењивањем и ја поздрављам онај протест Министарства културе, бившег министра културе Владана Вукосављевића. Мислим да је јако важно да званичан Београд има врло јасан, чврст став када је та ствар у питању.
Када говоримо о невладином сектору, о овим “рента интелектуалцима”, за њих можемо мање више да кажемо нека раде шта хоће, али када је реч о нашој званичној политици, ту нема импровизације. Сваки корак албанских националиста ка присвајању културног наслеђа Срба и Србије мора да наиђе на адекватан одговор. То је први и основни задатак државе, да на међународном плану брани наше културно наслеђе и надам се да ће наша држава да одговори том захтеву.
Извор: Стање ствари
