Шта ће Србији влада! (II)
Слободан Самарџић (Фото: Соња Ракочевић)
Сада, када је завршена бурлеска коју пратимо већ четири месеца, можемо да дамо и завршни коментар (претходни вид. овде). Није битно што влада још није формално састављена, нити изабрана, јер то ће стварно бити форма без било какве садржине. Парламент и влада, којима председник Републике унапред одређује дужину мандата безобзирно кршећи Устав, нису ништа.
То да председник крши Устав и гази све институције, није ништа ново. Познат је растући ниво његове дрскости и ароганције од случаја до случаја. Познат је и опадајући ниво отпора у Србији тим поводима. Данас се готово ни не примећује да уместо Владе председник утврђује и води политику, супротно чл. 123 Устава. Још мање се примећује да председник, узурпирајући уставну улогу Владе, тргује за свој рачун територијом државе отворено кршећи неколико чланова Устава (од чл. 8 надаље). Слабо се зна да председник, непосредно вршећи државну власт у име своје странке, исто тако непосредно крши чл. 5, ст. 4 Устава. Итд. Србија више нема делујући устав, устав који се поштује редовно, а по изузецима повређује, већ обрнуто, има устав који се редовно крши а понекад и поштује. Као и сваки досадашњи тоталитарни режим (националсоцијализам, фашизам, комунизам – пре свих у Југославији), Србија има „живи устав“, који се очитује у ономе што председник конкретно чини, а који је увек ефикаснији од „мртвог уставног слова“ које би да је живо ограничавало креативни рад вође.
Последњи живи пример „живог устава“ Србије јесте председниково превентивно ограничење мандата парламенту и влади. Дакле, пре него што је парламент почео да ради и пре него што је влада конституисана. Њихов уставно зајемчени мандат (да подсетимо на ово нетом убијено слово Устава) он је изричито ограничио до 2. априла 2022. године, дакле бројем на осамнаест месеци. Из неког разлога, о којем ће бити речи касније, он је изреком извршио амендирање уставне одредбе о мандатима. Ето најновијег примера „живог устава“ Србије, примера горег од свих до сада по властодржачкој бескрупулозности.
Сасвим укратко: по Уставу Р. Србије дужина мандата Скупштине је 4 године (чл. 102, ст. 1) и према њему се равна иста дужина мандата Владе (чл. 128, ст. 1). Разуме се, ови рокови се могу скратити и то: изгласавањем неповерења Влади или оставком председника Владе (чл. 128, ст. 3), као и распуштањем Народне скупштине од стране председника Републике на предлог Владе (чл. 109, чл. 1 и чл. 128, ст. 3). Значи, трајање мандата обе институције може бити скраћено само после конституисања ових тела и после почетка њиховог рада, а не пре као што је наложио председник Републике. За разлику од нашег мртвог (убијеног) Устава, то допушта његов „живи устав“ чије нове креативне одредбе излазе директно из његових уста.
Ово је по себи алармантно, јер реч је о тоталној ентропији политичког система чији је услов живота сада смрт српског друштва и српске јавности. Они у најмању руку морају остати хибернирани све док је политички жив њихов хибернатор. Он то добро зна и зато стално снижава температуру наших животних услова. Али, понекад, као засада последњи пут, он постепено залеђивање одједном појача. Шта би данас био разлог за то?
Делује парадоксално, али председник је у својој осмогодишњој владавини био нервозан само због изборног резултата са последњих избора када је добио ефективних сто посто посланичких мандата у парламенту. Као да се нашао у ћошку собе после успешно обављеног лакирања паркета. Уместо да одушевљење буде трајно, расположење му се дијаметрално променило одмах по сазнању глупе грешке. Као што смо у претходном коментару приметили, уместо да трага за новом владом (разуме се он, а не мандатар, као и увек до сада), он је трагао за опозицијом. Надаље, није могао да трага за пожељном опозицијом, јер она није прешла ни тричави праг од три посто. Био је принуђен да креира опозицију унутар изборних победника. Замислите апсурда. Па пошто нико у том партизанском позоришту није хтео да игра Немце, морао је да састави владу без постојања парламентарне опозиције. (Да ли је игде постојао овакав случај?) Претерао је толико да је забринуо и своје западне покровитеље, који су почели да му гунђају о (као) демократији. Ту се већ и он забринуо и почео да размишља о креативном решењу. А то значи и да вук буде сит и козе на броју. Најновија противуставна смицалица управо је плод овог стваралачког прегнућа. Скратиће мандат парламенту и влади (запад сит) а спојиће наредне председничке и београдске изборе (2022) са ванредним парламентарним изборима (и власт на броју). Још јасније – показаће западним заштитницима да је спреман да исправи грешку, а истовремено ће нове изборе за парламент (и владу) везати за своју умишљену харизматску личност због које бесловесни гласачи неће одолети гласању (и) за парламент.
Може се замислити колико су уставне препреке оваквим марифетлуцима власти биле далеко од централног нервног система креатора. Мислим да их се овога пута није ни сетио, што би сасвим сигурно, у замишљеној недоумици Уставног суда пред замишљеним предлогом за испитивање уставности ових радњи председника, било узето као олакшавајућа околност.
Александар Вучић (Фото: Танјуг/Сава Радовановић)
Није наодмет ни председникова колатерална калкулација у вези с питањем Косова и Метохије. Када је реч о потреби гласања за ратификацију споразума о признању „Косова“, овај сазив Скупштине сасвим је добар и за председника и за западне учеснике. Председник добија већину снова, а они га не питају зашто држи клавир на плафону. Сасвим је другачија ситуација за улогу Скупштине у гласању за амандмане на Устав Србије који значе уставно и државно одрицање од Косова и Метохије. Ту је већ потребна парламентарна опозиција како би услов двотрећинске већине деловао не само процедурално коректно него и легитимно. Био би то добар залет за потоњи референдум на питање о одрицању од Косова и Метохије.
Имајући ове калкулације у виду, постаје крајње јасно зашто је кршење Устава modus vivendi Вучићевог владања. У том оквиру, његово дириговање владиним оркестром, ма колико производило заглушујућу какофонију, просто не подноси било какве ноте. Јер, он истовремено компонује и диригује.
Извор: Стање ствари
