Ђуро Загорац
СРБИЈА се коначно 1989. године сама успоставила, управо онако како би можда очекивао и амерички председник Рузвелт. Уз њу је стала само Црна Гора и оне су утемељиле трећу – СР Југославију. Против те природне заједнице окренули су се сви у бившој држави, али и српско-црногорски савезници и непријатељи у прошлости. Нису се смирили док ни СРЈ нису затрли.
Србији и Србима је преостало да тугују у самоћи. После деценијских санкција, атомског рата, територијалног сакаћења, судовања… шта јој предстоји?
“…Био сам у Србији, Србија је на робији”, кличе живи песник.
А, како су о Србима, давно, писала двојица твораца новог светског поретка, Маркс и Енгелс, за чије су идеје Срби гинули – убијали?
Пишући о словенским народима, Маркс није могао заобићи ни Србе. Убрајао их је у – “мали револуционарно-закржљали народ”, у народ – “без историје и историјске свести”, чија је судбина – “да нестане у олуји светске револуције”! Ово што се сада догађа Србима није резултат Марксове револуције; они су жртва једне “нежне и хумане” глобализације. Енгелс је, чини се, био већи пророк. Он је пророковао да су Срби – “историјски отпад који ће згазити точак историје”!
У ИШЧЕКИВАЊУ тог судњег дана који се осећа и у ваздуху, Србији предстоји да обави и “последњи посао” – да се разграничи сама са собом (КиМ), те и са бившом браћом из суседства.
У декларацији о проглашењу СРЈ било је речено да она нема територијалних претензија, да републичке-административне границе признаје за државне. Самостална Србија, као наследница СРЈ, преузела је и ту обавезу. Нема територијалних претензија, али има граничних проблема. Уместо импровизованих, морају се обележити државне границе, а то све озваничити међудржавним уговором.
Тако, преговори са БиХ трају већ десет година и ту нема помака. Српска страна тражи да се прво изврше одређене корекције према ситуацији на терену и да се онда приступи и њеном обележавању. Сарајевска страна, међутим, захтева да се постојећа (замишљена?) републичка граница обележи као државна, а да се после приступи евентуалном разграничењу. Српски стручњаци у разговорима траже корекцију на четири локације: две на којима се налазе хидроелектране “Зворник” и “Бајина Башта” и две у атару Прибоја и Рудог. Срби нуде БиХ разграничење у смислу да она не изгуби ни квадрат своје садашње територије; колико уступи, толико јој се враћа. Сарајевски (бошњачко-хрватски) медији громогласно подржавају своје преговараче да истрају “само на своме”, да не дају ни “свој педаљ” за “четнички квадрат”!
ГРАНИЦА између Хрватске и Србије на Дунаву, коју је (1945) повукао Милован Ђилас (1911-1995), а потврдио Политбиро КПЈ, још увек је отворена и “привремена”.
Како “привременост” да прерасте у сталност?
Хрвати заступају “принципијелан став”, позивају се на чувену Бадинтерову комисију која је републичке “привремене” границе прогласила (1991) за – државне.
Нема спора, посао је лак, само Ђиласову границу треба и обележити. У чему је онда проблем?
Од уласка Дунава у Србију, па до Бачке Паланке, на левој страни реке, налазе се аде и ритови, који су (по Ђиласу) припали Хрватској. Србија (слажу се и Војвођани) предлаже да се граница повуче средином Дунава; кад се не може повући етничка, нека се повуче природна граница. Спорна је површина од неколико квадратних километара (променљива, плавна) и власништво може остати исто или да се обештети.
Хрвати (још) не прете ратом због ових ада, као што су то чинили због Вуковара (1945), али ако их прогласе “стратешким интересом”, онда се граница неће моћи повући без посредовања Словенаца?
Колико су оне принципијелне и независне показале су на примеру Србије и њене покрајине КиМ. Признале су, међу првима Косово, као самосталну државу иако је она по оном истом Бадинтеру неотуђиви део Србије.
КАКО је Србија доживела судбину удовице, којој је све изложено черупању? Што је удовичко, може да постане и комшијско!
“Мени је тада било свеједно да ли су Илок и Барања у Хрватској или Србији. Сретену Жујовићу није било свеједно. Из садашње перспективе, увиђам да нисам добро видео нашу националну ситуацију. Нисам тада сагледао националистичке намере Хрвата у разграничењу са Србијом у Војводини и Срему. Веселинов је псовао и викао: “Вуковар је наш!” То је значило сремски, војвођански. Мени је било свеједно чији је Вуковар и у којој је републици. Сад схватам колико сам погрешио. Доцкан.”
ОДРЕКЛИ СЕ ПРЕВЛАКЕ
У ВРЕМЕ СР Југославије гранични спор са Хрватском био је актуелан на Јадрану – са Црном Гором. Спорна је била (стратешка) Превлака. Ово гранично жариште преузела је била и ОУН – да га под својим окриљем реши. Док се то решење ишчекивало, Црна Гора се,из чиста мира, повукла из спора. Црној Гори је постало важније да се одвоји од Србије, па је Хрватској препуштена Превлака да би се пркосило Србији. Обе државе су се изјасниле за поштовање Бадинтеровог “принципа”, републичке границе су и – државне.
Ово је била исповест Александра Ранковића (1909-1983) коју налазимо у делу Добрице Ћосића – “Пишчеви записи”, објављеном 2001. године. Кад се толико разочарао један Ранковић, шта је преостало милионима Срба? Горко кајање! Доцкан!
Једна велика идеја – југословенство – је изневерена. За њу се већина српског народа борила и гинула. Југославија је била идеал оличен у лику краља Александра Карађорђевића. То је била заблуда, која је монарха животом казнила. Требало је да се догоди и Други светски рат и његове страхоте, да би се схватила заблуда. Међу онима који су остали глуви и слепи, био је поменути Ранковић.
ЈОСИП Броз и његови комунисти, убеђивали су Хрвате (неке су успели да убеде) да су они Југословени и да им је хрватство само обележје по рођењу. Једној великој идеји, југословенству, придодали су још већу – социјализам.
Имао је Ранковић срећу. Испраћен је на други свет аплаузом. Убрзо су му се придружиле и две велике идеје за које је живео – Југославија и социјализам.
Да се ми манемо великих идеја и да се вратимо разграничењу између Хрватске и Војводине, односно Србије. Јединствена КП Југославије имала је централни, покрајинске и обласне комитете. Сматра се да су подручја тих комитета била основа и будућих унутрашњих граница Југославије. Свој комитет имала је и Војводина, која је била у истом друштву са Словенијом, Хрватском, Србијом, Македонијом, Црном Гором и Далмацијом. Он је покривао Банат, Бачку, Барању и Срем. Само му је Панчево било изузето, јер је припојено Београду. Ако су подручја партијског деловања били основа и овом разграничењу, зашто се оно искомпликовало и до данас остало нерешено?
Новости.рс
