Србија и Црна Гора су потенцијалне чланице НАТО до 2025.

Русија је препрека поготово када се ради о Косову. Чак и не у толикој мери због односа које одржава са Србијом. Већ као чланица Савета безбедности УН, рекао Џозеф

Упитан да прокоментарише информацију, коју је на свом Твитер профилу објавио Александар Чепурин, руски амбасадор у Београду, да су преговори са Србијом завршени и да се у октобру очекује потписивање споразума, Џозеф истиче да се нада да је председник Србије Александар Вучић свестан колику би штету тако нешто нанело Србији – држави која је у одмаклом преговарачком процесу са Европском унијом.

„И уопште не треба да изненађује оваква руска иницијатива према Србији – и у будућности ће бити других сличних потеза. Како је Брајан Хојт Ји, бивши помоћник заменика државног секретара за Европу и Евроазију својевремено рекао током боравка у Београду, не можете седети на две столице. Председник Србије мора да схвати – не можете се истовремено толико интегрисати у непродуктивну руску сферу, потпуно непримерену 21. веку, у поређењу са сличним везама са западом. То је будаласто – апсурдно. Не верујем да би иједан разумни српски лидер изабрао потпуно пропалу економију уместо успешног модела“, рекао је Џозеф за Глас Америке.

Глас Америке: Да ли би то од Србије направило руски сателит у Европи?

​Џозеф: Управо то је ризик и то је оно што заговорачи, попут Бошка Обрадовића (лидер десничарског опозиционог покрета Двери, прим. нов.) треба да разумеју. Ако би се Србија окренула том избору, деца ће јој бити сиромашна. Још нешто морам да нагласим о Русији – у региону у којем се налази претрпела је мноштво потешкоћа. Терминологијом коју би користила Москва – изгубила је три државе које насељава већинско православно становништво. Црна Гора је постала чланица НАТО-а. Северна Македонија ће ускоро постати чланица, док је Грчка знатно ојачала своје везе са западом. У све три државе видели смо посвећеност њихових лидера да се одупру руском мешању. Руске дипломате су избачене из Скопља и Атине без икаквих последица. Сигуран сам да је Александар Вучић свестан свега тога и зна да су руска моћ и утицај ограничени. Верујем да то отвара Вучићу простор да учини оно што је најбоље за Србију.

Глас Америке: Да ли је Русија главна и једина препрека у процесима евроатлантских интеграција и шта би требало западни савезници да учине како би пружили већу помоћ?

Џозеф: Русија је препрека поготово када се ради о Косову. Чак и не у толикој мери због односа које одржава са Србијом. Већ као чланица Савета безбедности Уједињених нација – имајући у виду да Косово тежи да постане чланица Уједињених нација. Русија у том телу игра улогу против које ниједна држава не може да учини ништа. То ствара потребу да се потраже друге могућности – у смислу хоће ли се Русија противити чланству Косова у УН ако се Београд сагласили са столицом за Косово у том телу. То јесте неуобичајен сценарио, али став Русије неизоставно мора бити узет у обзир. Међутим, није то главна препрека споразуму Београда и Приштине – овде се ради о потреби визије и храбрости у политичком смислу лидера Косова и Србије. Скопље и Атина постигли су договор сличне политичке осетљивости. Који се тицао националног достојанства, а када је о Македонији реч, дословце и националног идентитета. Што, узгред, није случај у Србији. Српски идентитет није уткан у Косово – већ српска историја. У случају Грчке и Северне Македоније двојица премијера Алексис Ципрас и Зоран Заев су прихватили одговорност и имали храбрости за споразум, који је изазвао и негодовање многих грађана. Имали су визију да на искрен начин расправе прошлост и изграде искрен однос за будућност. То је модел за Србију и Косово на коме би и Могерини требало да инсистира уместо да разматра опасне идеје о размени територија.

Берлин није Рамбује ​

Глас Америке: Односи Београда и Приштине су месецима напети. Како сте схватили најновији развој догађаја у којем ће косовски Срби, лојални Александру Вучићу, учествовати на локалним изборима на северу Косова – пошто су престали да обављају функције градоначелника општина на северу Косова због наметања пореза?

Џозеф: Чињеница да ће учествовати у локалним изборима је позитивна ствар. За мене је то охрабрујуће. Показује да односи две стране нису урушени до крајњих инстанци. Наравно напетости постоје. Тарифе које је наметнула Приштина имају ефекат ембарга и преговори већ веома дуго стагнирају. Све то указује колико је важно да Београд и Приштина постигну споразум. Питање које се намеће је какав би то споразум требало да буде? Треба ли да подразумева некакво територијално решење – или да буде некако другачије осмишљен.

Глас Америке: Истог дана када су Срби са севера одлучили да учествују на изборима објављено је да ће 29. априла у Берлину бити одржан састанак на којем ће учествовати Федерика Могерини, Ангела Меркел, Емануел Макрон, високи званичници Косова и Србије. Може ли то бити прекретница у дијалогу Косова и Србије и иницијализација правно обавезујућег споразума између две стране – што је један од главних услова за њихов процес приступања ЕУ?

Џозеф: Сваки разговор је користан. Добро је што се састају. Састајали су се у прошлости и то је значајно постигнуће дијалога, који воде уз посредство Европске уније. Добро је и када се састају насамо – чак и без представника медија. Важно је да не постоји потпуна дистанца међу њима и да се може успоставити некакво разумевање у вези са динамиком која обележава политичке сфере у обе земље. Не охрабрује то што Могерини и Брисел, уз подршку Вашингтона, покушавају да истуре опасну идеју размене територија. То никако не охрабрује. Тако нешто може отворити сличне проблеме широм региона – понајвише у Босни и Херцеговини или пак Северној Македонији.

Оно што посебно брине што није било покушаја било какве алтернативе. Да се отпочне дискусија о споразуму у којем територија неће заузимати централно место. Упркос позитивном примеру, који су дале Грчка и Северна Македонија. То је ироничан и несрећан сплет околности.

Глас Америке: Да ли је берлински сусрет последња шанса за успостављање мира и нормализације између Србије и Косова уочи мајских избора за Европски парламент и долазак нове администрације ЕУ?

Џозеф: То је последња шанса да се споразум постигне за време актуелне администрације и посреднице у дијалогу Федерике Могерини. То је значајно, јер као и сви високи званичници, и Могерини би да се са фунције повуче са неким важним резултатом или постигнућем. Њена претходница Кетрин Ештон за мандата имала искорак у разговорима две стране. Без сумње да би и Могерини желела да оствари тако нешто. Време истиче и у томе је опасност. Јер то значи да се могу починити грешке. И да се Могерини може усагласити и охрабрити учеснике преговора да посегну за решењима која неће гарантовати стабилност. Како би се постигло некакво решење током њеног мандата.

Глас Америке: Уколико разговори пропадну, да ли би то значило да би могли прећи у руке Сједињених Држава? Може ли у том случају да концепт замене територија постане доминантан концепт? Или видите неко друго решење….. шта би то могло бити?

Џозеф: Не бих предстојећем састанку дао превише велики значај. Неће то бити на све или ништа. Ово није као Рамбује. Уколико једна од страна не прихвати нешто од понуђеног на сцену неће иступити Вашингтон или НАТО….Ово није такав сценарио. Чак је и Хан (Јоханес Хан, комесар за преговоре о проширењу и суседску политику Европске уније прим. нов.) рекао да би нешто требало да се догоди до средине 2019. Временски нисмо још стигли дотле. Очигледно је да ће некакав утицај имати избори за Европски парламент и видећемо какве ће предлоге или упутства дати Сједињене Државе. До сада нису биле охрабрујући. Видели смо да је саветник за националну безбедност Болтон подржао опасне иницијативе о размени територија Србије и Косова.

САД неће преузети посредовање

Глас Америке: Да ли је реалан сценарио по коме би правнообавезујући споразум Косова и Србија био потписан у Белој кући – са Доналдом Трампом као медијатором?

Џозеф: Значајно је то што је председник Трамп комуницирао о отвореним питањима на Балкану. То указује да је администрација заинтересована за то питање. Међутим, не сматрам да би се то могло наћи међу приоритетима спољне политике. Али не искључује могућност да Сједињене Државе буду више укључене у дипломатском смислу. Указујем и на оно што мислим да је превасходни став Вашингтона – настојање да се Европљани више баве тим питањем. Тако је било и у време владавине председника Џорџа Буша млађег, Барака Обаме, као и тренутне администрације. Која је успела, ван велике позорнице, да помогне у спровођењу процеса кроз који су прошле Атина и Скопље – до Преспанског споразума. Видели смо да на напори америчке администрације могу бити од помоћи. Тако да је могуће да би се САД могле више умешати, али нисам сигуран да постоји спремност да се улога посредника у потпуности преузме.

Глас Америке: Чини се да Црној Гори и Северној Македонији најбоље иде у процесу интеграције у НАТО и ЕУ. Мислите ли да су те две земље могу постати чланице ЕУ 2025. или неколико година касније? Какве су шансе Србије и БиХ у вези са тим питањем – да ли су далеко иза њих?

Џозеф: Додаћу ту и Хрватску – која је члан НАТО-а и делује као још бољи пример од ових које сте навели. Та земља је пратила модел готово свих нових чланица ЕУ. Пре Европске уније постала је чланица НАТО-а. Само Малта и Кипар, из различитих разлога, нису пратиле тај модел. Подсећам да су у Стратегији проширења, објављене фебруара 2018, поименце поменуте Србија и Црна Гора као потенцијалне чланице до 2025. Северна Македонија није помињана, јер тада није било споразума са Грчком. Све је могуће ако Северна Македонија настави реформе. Погледајте изузетан однос са Грчком. Престала је да буде препрека, а Грчка ће са друге стране постати подршка Македонији. Помажући јој да постане чланица Европске уније. Као што је Хрватска помагала другим државама уступајући преведена документа правних тековина Европске уније. За разлику од Словеније – Хрватска није била препрека. Када је реч о Србији – наравно све зависи од решавања односа са Косовом – и то на начин да не дестабилизује Босну и Херцеговину.

Глас Америке: Да ли увиђате неку излазну стратегију за Босну и Херцеговину имајући у виду да је реч о држави која је озбиљно блокирана у процесу модернизације и интеграције?

Џозеф: Мирослав Лајчак, бивши високи представник за Босну и Херцеговину, дао је најбољи опис стања у тој земљи. Рекао је да је Босна затвореник Дејтонског споразума. То је оно што морамо да схватимо, јер пре предлога разрешења треба да поставимо дијагнозу. Државно устројство одређено Дејтонским споразумом отежава било какав процес напретка. Међу лидерима нема никаквог подстицаја за то, нити међу партијама, нити међу руководствима ентитета. Република Српска није заинтересована за изградњу централних државних институција насупрот ентитетима. Малобројни политичари се у својим кампањама обраћају другим етничким групама – различитим од своје, у покушају да обезбеде гласове за своје политичке идеје широм земље. Све што се у тој земљи дешава ојачава поларизацију, што резултира настојањима грађана да масовно напуштају земљу. Држава има изразито неизвесну будућност. Излаз је да сви чиниоци у држави тога постану свесни. Држава се не може и неће интегрисати у Европску унију, док се њени делови не повежу међу собом.

Одрживост, масовност и јасан циљ рецепт за протесте

Глас Америке: После месеци протеста и нејасних циљева српске опозиције, током суботњег скупа, формулисани су јединствени захтеви који се односе на обезбеђивање услова за слободне изборе и промене руководстава у телу за регулацију медија, као и у државном, али и војвођанском јавном сервису? Може ли то бити својеврсна прекретница у корист опозиције или ће владавина Александра Вучића остати нетакнута?

Џозеф: Масовни протести одржавају се већ неко време у Србији и Албанији, а од скоро и у Црној Гори. Поједини те догађаје означавају и појмом „Балканско пролеће“ – као протесте широм региона који подстичу значајне политичке промене. Сваки од ових протеста је потребно посматрати као одвојен процес. И са тим у вези је потребно да укључимо и дозу скептицизма – пре него што одмах закључимо да ће допринети политичким променама. Свесни смо тога да су се у Србији, пре неколико година, такође одржавали масовни протести. Међутим, никуда нису одвели. И то је прва важна ставка. Друга је да нема неког јасног јединства међу демонстрантима. Не само у смислу да се не издваја јединствени вођа – нема јединства ни у идеолошком смислу. Ставови Обрадовића (Бошко Обрадовић, лидер покрета Двери, прим нов.) су примери по много чему конзервативнији у односу на председника Србије Александра Вучића. У Србији је опозиција и даље недовољно јака – насупрот Вучићевој снази – који контролише медије и наравно друге нивое моћи. Ако ме питате је ли могуће да протести изазову промене у политичком смислу? Наравно да је могуће, али је потребно да буду одрживи. Да трају и буду мудро организовани. Па чак и да буду масовнији. Охрабрујуће је што се у овом тренутку такви протести догађају – али потребан је велики опрез у тврдњама да би могли допринети политичким променама.

Глас Америке: Колико реално видите сценарио у којем се изгледи за Србију мењају у корист опозиције? Како се може иницирати?

Џозеф: Било где на Балкану је охрабрујуће када се покрене невладин сектор – на миран начин. Не промовишући мржњу. Не усмеравајући се против неке друге групе, већ с циљем да се власт која злоупотребљава моћ стави под грађанску контролу. То је показатељ да је тако нешто важно за грађане – ради се ту о сржи демократије. Један од највећих проблема у региону је апатија јавности. У том стању политичарима је много лакше да контролишу читаво друштво.

Глас Америке: Да ли би промена могла да промени стварни курс Србије према приступању ЕУ и доведе до разматрања могућност још ближе везе с Русијом?

Џозеф: Једна од главних недоумица је како ће протести утицати на смер или начин на који ће Вучић водити државу. То је отворено питање – имајући у виду да је протест идеолошки распршен. Не постоји тачна тачка притиска на Вучића. Попут потенцијалних захтева да води либералнију политику, чији је смисао што скорије чланство у Европској унији. Или пак прекид с том политиком и приближавање Русији. На протестима су изражена оба става. Оно што ја мислим јесте да Вучић у основи схвата да је будућност Србије у Европској унији и на западу. Русија је корисна као некакво средство превенције. Свестан је специфичног односа са Русијом који се може да користи. Али у основи верујем да Београд у целини, не само Вучић већ и друге полуге власти, разумеју да је права будућност државе и напредак на западу.

Глас Америке: Да ли је изразито подељено друштво у Србији, што показују и протести, у стању да прихвати постизање правно обавезујућег споразума са Косовом – или то може бити увод у крајње нестабилан период у Србији?

Џозеф: Вратићу се овде на тему пасивности грађана Балкана. Не само Србије. Сви бивши делови Југославије, републике и покрајине, сличних су политичких култура. Уверили смо се да званичници, изабране вође, склапају споразуме који су били нашироко непопуларни – али су на крају некако прихваћени. Ево нека пример буде Македонија. Премијер Заев потписао је са Грчком у Преспи споразум о имену. То је изазвало мобилизацију опозиције и то веома јаке ВМРО странке, која је недавно била на власти. Изведен је успешан бојкот референдума. Међутим, Заев је наставио настојања да Преспански споразум буде потврђен и македонска скупштина усвоји уставне промене. Шта се десило са протестима и свим незадовољним људима, који су љутито истицали да се ради о издаји македонских националних интереса? Било их је немогуће наћи.

Нешто слично се догодило у Хрватској приликом изручења генерала Анте Готовине Хашком трибуналу. Инсистирали су на томе да је немогуће да било која хрватска влада пристане на изручење, како су га о хероја рата у Хрватској – како су га означавали. Шта се на крају догодило – предат је без озбиљнијих протеста.

Глас Америке: Мислите да је тако нешто могуће и у Србији?

Џозеф: Убеђен сам у то. Посебно када је реч о Александру Вучићу, председнику који у потпуности доминира политичком сценом. Да, против себе има протесте – али они су још распршени, збуњени. Он контролише медије – што значи да контролише наратив о томе каква ће бити структура споразума и све то може да упакује и прода као победу.

Милан Нешић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Глас Америке, 16. 4. 2019)