Ситуација око Русије никако се не смирује. У Белорусији протести нису стали, али је после добијања великог кредита из Москве белоруски режим поново смањио реторику о заједништву (актуелну на врхунцу кризе) и стидљиво се опет помаљају приче о мултивекторности белоруске политике. Шта ће за Русију представљати политичке промене у Киргизији после сумњивих парламентарних избора, тек ће се видети. У Украјини, пак, из руске перспективе, на Западу ништа ново, сукоб ниског интензитета годинама је непрекинут у Донбасу и вести о погибији на обе стране више скоро и да нису вести. Посебно не у светлу, за модерне услове, жестоко разбукталог рата између Јермена и Азера око Нагорно Карабах.
По свему судећи иза напада на Нагорно Карабах стоји „султан“ Реџеп Тајип Ердоган главом и брадом, толико да поједини посматрачи сматрају да му је председник Азербејџана Илхам Алијев предао суверенитет. А Русија је таман успоставила колико-толико стабилне односе са Турском после обарања авиона 2015, убиства амбасадора у Анкари, оружаних сукоба са Турцима или протурским паравојскама у Либији и Сирији. Ипак је Турској продала противавионски систем С-400, обновила прекинуте трговинске односе и размену људи и заједно с том земљом ради на пројекту гасовода „Турски ток“. Турска данас, међутим, директно изазива Русију подршком азербејџанској офанзиви на Карабах. Извештаји да Турска пребацује џихадисте из северне сиријске провинције Идлиб у рат на страни Азербејџана такође су црвена лампица за Русију. Ти исти џихадисти сада су на корак од јужних делова Русије и није незамисливо да поново запале северни Кавказ, о чему је недавно говорио и шеф руске Спољне обавештајне службе Сергеј Наришкин. Све ово нипошто не значи да ће Русија избегавати сукоб и по цену озбиљног нарушавања сопствених интереса, али се стиче утисак да Ердоган озбиљно тестира стрпљење Москве.
Артиљерац у Нагорно Карабаху (Фото: Ројтерс)
Усред ових драматичних догађаја, у немачкој болници опоравио се руски опозиционар Алексеј Наваљни. То је добро пре свега за Наваљног, али je и за Русију добра вест, јер да му се нешто горе догодило тешко да би се икад опрала од оптужби колективног политичког Запада. Сам Наваљни је у интервјуу познатом руском блогеру Јурију Дуду изјавио да је уверен да је отрован „новичоком“ и да је Путин лично за то одговоран јер га не трпи. Ипак, интересантно је да је на захтев његове породице Наваљни неколико дана после „тровања“ пребачен у берлинску болницу „Шарите“ без проблема. Са друге стране, прес секретар председника Русије Дмитриј Песков оптужио је Наваљног да ради за ЦИА. Било како било, у мору оптужби, информација и полуистина свако ће веровати у верзију која му је идеолошки пријемчивија, јер овај случај излази из оквира сазнања о истинитој верзији догађаја. Поготово зато што је после овога Наваљни постао светски познат и сигурно се кампање и контракампање око њега неће скоро стишавати.
Да су Москви дозлогрдиле оптужбе без предочавања чињеница, показала је реакција портпарола руске дипломатије Марије Захарове поводом француско-немачке најаве да ће Европска унија завести антируске санкције због „тровања“ Наваљног. У том случају, Русија неће моћи да одржи досадашње односе, поручила је она. Уместо да сарађују са Москвом и заједнички истраже инцидент, што је Русија више пута предлагала, владе Немачке и Француске прешле су на претње и покушаје уцене, а „руски апели за одговарајућа објашњења отворено су саботирани“, рекла је Захарова.
Алексеј Наваљни током опоравка (Фото: Инстаграм/Дојче веле)
Зашто је ова драма толико битна за Русију? Или за Немачку, зашто за САД или земље такозване „Нове Европе“, како их је својевремено назвао амерички министар одбране Доналд Рамсфелд, које се налазе између Русије и Немачке. Русија и Немачка су по ко зна који пут у историји успоставили природну геополитичку везу, готово савез. Немачкој требају ресурси, а Русији технологија, природно су упућени једни на друге, о чему сведочи изградња гасовода „Северни ток 1“. Са „Северним током 2“, међутим, ствари су зашкрипале. Овај пројекат се НАТО-у никако не свиђа. Паралеле са Првим и Другим светским ратом су неизбежне. И тада су Немци и Руси непосредно пре рата нашли заједнички језик и почели да остварују заједничке интересе, али се, неки би рекли због мешања трећих страна, ипак на крају сарадња претворила у непријатељство и коначно у ратове са милионима жртава на обе стране.
Право питање је, да ли неко жели да поремети ове односе и да ли је случај Наваљни, шта год било по среди, само згодан повод како би се ово остварило. Чини се да је оно што је заиста у игри нешто што је много веће и што увелико премашује истину или лаж о једном човеку. Русију већ дуго окружују а један од главних циљева НАТО јесте подривање руске енергетске политике у Европи упркос европских потреба за руским гасом. Ноћна мора за Кремљ, односно потенцијални рат Русије и Турске, вероватно и многих других актера, довео би до угрожавања или (физичке) саботаже „Турског тока“. Са друге стране, балтичким земљама и Пољској смета и „Северни ток 1“ а камо ли „Северни ток 2“. Пољска је направила и хаб за амерички течни гас. Наравно да су Пољаци свесни да је овај гас значајно скупљи од руског, али су из политичких разлога, да не би зависили од руских ресурса, спремни да плате замашну разлику у цени.
Радови на Северном току 2 (Фото: ЕПА/ЕФЕ)
И Хрватска је за мандата Колинде Грабар Китаровић почела изградњу сличног хаба у Омишаљу на острву Крк. Њена „Иницијатива три мора“ (Балтичко, Црно и Јадранско) из 2016. није ништа друго до рециклирана идеја пољског маршала Јозефа Пилсудског о Интермаријуму којим би се Русија одвојила санитарним кордоном од Европе и мора и на северу и на југу европског континента. Истине ради, треба рећи да заправо није реч о иницијативи Грабар Китаровић (она се само посебно истицала) већ америчког председника Барака Обаме, који је 11. јуна 2014. изјавио у Варшави да руске енергетске инвестиције не смеју прелазити „осовину која се сада протеже од Балтичког до Јадранског мора“ и да ће се америчка политика „чврсто борити против европске зависности од руског гаса и против ширења руских гасних и нафтних компанија по Европи“.
Хаб за тзв. течни нафтни гас на острву Крк (Фото: Бирн)
Догађаји у Белорусији и прижељкивање многих на Западу да ту земљу увуку у русофобну рамсфелдовску „Нову Европу“, као и потенцијално велики рат на Кавказу и Блиском истоку који би лако могао да захвати појас од источног Медитерана до централне Азије, врло непријатну епизоду са судбином једног човека заиста чине веома малом. У светлу ових догађаја драма са Наваљним постаје мелодрама, шпанска серија, али то не значи да су осећања јавног мњења наивна ствар. Високо сензитивизовано западњачко друштво, већ припремљено на то да је Русија спремна на свакојаке гадости, НАТО-у би лако могло да послужи као полуга притиска за подривање „Северног тока 2“, што би Русији (али и Немачкој) приредило огромне проблеме, ризик унутрашњег незадовољства и опасно клизање ка рату на границама.
Аутор је научни сарадник у Институту за европске студије и професор по позиву МГИМО – Московског државног универзитета за међународне односе
Извор: Стање ствари
