Иван Миладиновић
У ДРАМАТИЧНИМ годинама спора са Стаљином, у време Информбироа, југословенски емигранти пребегли за Совјетски Савез, којих је, према свим проценама, било око 3.500, представљали су “здраве снаге” и једине “праве марксисте – лењинисте”. Према плановима Москве, требало је да они постану језгро нове Комунистичке партије Југославије. Њихова улога је била у организовању антититовске пропаганде у штампи, а посебно преко радио-станица које су биле лоциране у Мађарској, Румунији, Бугарској и Албанији.
На Уралу је чак основан југословенски ваздухопловни пук, који су почетком педесетих година преместили у Москву како би био при руци у случају напада на Југославију. Када је Стаљин умро, представници ових емиграната су на његов ковчег положили венац с натписом: “Највећем пријатељу и заштитнику народа Југославије.”
После 1954. године, и зближавања између Тита и Хрушчова, формално су распустили све њихове организације и укинули радио-станице и листове. А конвенцијом између двеју влада, информбироовцима је гарантована амнестија уколико одлуче да се врате у земљу. Отприлике њих 1.300 искористило је ту могућност, а остали су прихватили совјетско држављанство.
Ови нови грађани СССР у жижу јавности долазили су оног тренутку када су се односи између Београда и Москве налазили у кризним ситуацијама. Тако су, рецимо, 1959. упутили антититовску посланицу XXI ванредном конгресу КПСС, која је увршћена у службене документе. Ове акције углавном су предводили Милета Перовић и Владо Дапчевић.
У ПРВОЈ половини седамдесетих година прошлог века, Јосип Броз гласно изјављује да Совјетски Савез ни на који начин не угрожава Југославију и често упозорава Запад да престане да плаши Југославију претњама са Истока. Са Брежњевом се договара да бродови Црноморске ратне флоте, која је све присутнија на Средоземном мору, користе неке базе на јадранској обали, под изговором да се налазе на ремонту.
И баш некако у то време, 6. и 7. априла 1974. у Бару, окупљају се делегати из 13 илегалних информбироовских организација из земље. Овај свој скуп, одржан у кући професора историје из Приштине др Бранислава Бошковића, назвали су Пети конгрес КП Југославије. Зашто пети, образложио је домаћин др Бошковић: “Зато што је рад КПЈ до Петог конгреса 1948. био углавном прихватљив. А онда је на Петом конгресу Јосип Броз извршио државни удар и завео режим личне власти.”
КОМНЕН Јововић, Бранислав Бошковић, Бранко Драговић, Миладин Томовић, Радан Томовић, Момчило Јокић, Драго Стаматовић, Чедомир Јаснић, Раденко Бјелановић, Драгољуб Симоновић, Александар Пипер и Миљан Бабовић суспендују СКЈ и бирају Централни комитет, Политбиро, Надзорну и Ревизиону комисију. За генералног секретара именован је стари информбироовац Милета Перовић.
Момчило Јокић
Координациони одбор за оснивање нове КПЈ формиран је још 1971, а потом су постепено организоване пећка, приштинска, новосадска, београдска, бањалучка, тузланска и барска ћелија. Виђенији чланови НКПЈ били су Милета Перовић, Момчило Јокић, Комнен Јововић, Слободан Лазић, Бранко Бошковић, Ђорђе Бикицки, Ђура Шарги… Одлучили су да се Конгрес одржи на дан напада Немачке на Југославију.
Како документа говоре, Служба државне безбедности је имала свог човека у такозваној кијевској групи. Он дојављује да из Москве креће дипломатски аутомобил у којем је пропагандни материјал за “ново руководство нове партије”. Успут им напомиње да летке и осталу “грађу” преноси син совјетског дипломате из амбасаде у Београду. Служба, у близини мађарске границе, инсценира саобраћајни удес, и у гепеку аутомобила са дипломатским таблицама проналази компромитујући материјал.
И већ почетком маја почињу хапшења. Најпре су лишени слободе учесници скупа у Бару и двадесет њихових најближих сарадника. Касније је приведено више стотина симпатизера и присталица широм Југославије. Суђено им је током 1974, највише пред судовима у Пећи, Титограду, Београду, Новом Саду и Бањалуци.
ИСТОРИЧАР Срђан Цветковић тврди да су у првом налету осуђене 54 особе. Кажњени су вишегодишњом робијом, у распону од пет до 15 година затвора. У најбројнијој, Пећкој групи, двадесет две особе добиле су релативно благе казне, осим Бранка Бошковића, кажњеног са 13, и Комнена Јововића, осуђеног на 14 година затвора због оптужбе да је био главни представник за контакте са ИБ емигрантима. Шесторица су ослобођена, а седморици су казне убрзо ублажене. Новосадској групи су изречене строже казне – од њих 11, више од половине добило је казне од 11 до 13 година затвора и нико није предложен за помиловање.
Пажљиви хроничар тог времена може да уочи да је, осим суђења “неоибеовцима”, до краја те 1974. године дошло и до чистке у појединим друштвено-политичким организацијама, државним и културним установама. На удару су били интелектуалци, студенти, партијски руководиоци, припадници елите.
Владо Дапчевић
Некако у то време, Јуриј Андропов, шеф КГБ, а потоњи генерални секретар Комунистичке партије Совјетског Савеза и председник совјетске владе, послао је преко совјетског дипломате поруку Добрици Ћосићу да му се из Титове околине прети ликвидацијом. Уз ту поруку великом писцу, издиктирани су савети како би требало да се чува. Иначе, Ћосић и Андропов су се срели први пут у Будимпешти 1954. године, за време мађарске кризе, где је будући совјетски лидер био амбасадор, а онда 1952. у Москви, када су утемељили своје познанство.
Сви ови процеси вођени су далеко од очију јавности. Тек када је “Вашингтон пост” половином септембра открио детаље о конгресу у Бару, Тито је приликом посете челичани у Јесеницама споменуо заверу против СКЈ. И, као што се може претпоставити, наредних дана медији су били пуни чланака о информбироовским емигрантима, уз тврдње да их је било 725, већином српске и црногорске националности.
Међутим, видљиво је да међу осуђенима нису били њихови лидери: “нови” генерални секретар Милета Перовић и Владо Дапчевић, доказани и проверени информбироовац.
МИЛЕТА Перовић, убрзо после одласка са Голог отока, заједно са Владом Дапчевићем и још 15 истомишљеника, бежи у Албанију, одакле 1962. прелази у СССР, где се стално настањује. Крајем шездесетих и почетком седамдесетих, формира партијску ћелију, организује живу политичку активност у Кијеву, контактира са ибеовцима у Чехословачкој и Француској.
После Барског конгреса октобра 1975, напушта СССР и живи у Француској, Бугарској, Шведској, Финској, Великој Британији и Израелу, где добија и држављанство. Свуда ступа у контакт са емиграцијом различитих опредељења покушавајући да омасови партију. Киднапован је из Италије почетком 1977. Тај посао су обавили италијански мафијаши, уз надокнаду од 150.000 марака, за југословенску тајну службу. А читавом операцијом руководила је Света Кунц, оперативац словеначког СДБ. Милета Перовић је, везан у аутомобилу, на државној међи код Нове Горице, пребачен у Југославију, где је, по званичном извештају полиције, и ухапшен. Из Словеније је пребачен специјалним авионом у Београд, у пратњи Н. Николића, начелника у СДБ Југославије. На суђењу је одбијен захтев одбране да се званично утврди кад је, где и како окривљени лишен слободе, као и чињеницу да је Перовић израелски држављанин.
ВЛАДО Дапчевић, рођени брат прослављеног партизанског команданта Пеке Дапчевића, као и Перовић, по изласку са Голог отока бежи за Албанију. У СССР живи у Одеси. Почетком 1965. године покушао је да оде као добровољац у Вијетнам, али су га совјетске власти спречиле у томе. Разочаран, напушта Совјетски Савез и одлази у западну Европу. Од 1969. живи у Бриселу.
ПРОЧИТАЈТЕ И: СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Тито имао пет жена, а умро сасвим сам
Киднапован је приликом боравка у Румунији, 1975. године. По сведочењу једног од шефова румунске обавештајне службе Јона Пачепе, који је 1977. пребегао на америчку страну, у књизи “Црвени хоризонти”, отмица Дапчевића је организована у личном договору Тита и Чаушеског. Почетком августа 1975, у Букурешт су стигли Силвио Горенц и Драшко Јуришић са екипом оперативаца, да организују киднаповање Владе Дапчевића. У овој акцији су, према тврдњама Пачепе, учествовала шесторица из наше службе и деветорица Румуна.
У препаду који је изведен у ноћи између 8. и 9. августа у хотелу “Доробанти”, Дапчевић је онесвешћен, а освестио се тек у Централном затвору у Београду. Двојица његових пратилаца, Александар Опојевић и Ђока Стојановић, ликвидирана су. Дапчевић је осуђен на смрт, али му је казна преиначена на 20 година робије.
БРЕЖЊЕВ СЕ ПОДСМЕВА БРОЗУ
БЕЛЕШКА из разговора поводом Барског конгреса 28. јуна 1976. у Берлину:
ЛЕОНИД БРЕЖЊЕВ: (шаљивим тоном и с призвуком ироније): “Чујем да је у нас у Кијеву био организован антијугословенски центар?”
(Сви чланови совјетске делегације се смеју.)
ЈОСИП БРОЗ: “Да, друга партија.”
БРЕЖЊЕВ: (наставља кроз смех, гестикулирајући): “То је Тито њу организовао када је био у Кијеву у новембру 1973. године”.
(У совјетској делегацији и даље смех.)
БОРИС ПОНОМАРЈОВ: “То да би у Кијеву могла бити организована таква група не може да изазове ништа друго до смех.”
СТАНЕ ДОЛАНЦ: “Није то тако смешно!”
http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:773825-СУСРЕТ-СА-ИСТОРИЈОМ-Како-је-Тито-смењен-на-конгресу-у-Бару
