Иван Миладиновић
О РАСТУРАЊУ бивше Југославије од 1991. у њеним некадашњим републикама, али и широм Европе, написане су читаве библиотеке, подигнуте многе оптужнице и изречене бројне правоснажне пресуде. Опште је место да су све важне чињенице откривене и обелодањене. И да се томе мало шта може додати и одузети.
Међутим, тај процес распада трајао је мало подуже, преко две деценије, и у најмању руку постоје неколико датума слома Југославије. Бар још два главна актера њеног демонтирања. Поред Слободана Милошевића, Фрање Туђмана и Милана Кучана, који су званично 1991. први дигли руку на оно што је била заједничка држава, постоји још неколицина актера њеног демонтирања.
Један од првих датума гашења Југославије неспорно је усвајање амандмана (на Устав из 1963) у пролеће 1971. У фази њиховог настајања долази до сукоба између Јосипа Броза и српског руководства. Марко Никезић и његова екипа били су за јавну расправу, али Хрватска и Словенија су то, уз подршку Тита и Кардеља, дефинитивно одбиле.
Суштина амандмана може да се схвати из речи Едварда Кардеља у Уставној комисији, поводом амандмана XX, који је дословно рекао:
“Није питање у томе да ли је Југославија савезна држава или савез држава? За нас је то на крају крајева сасвим споредно питање… Једино што ту недостаје и што бих ја додао је и у аутономним покрајинама (у чл. 1)… Очито је да данас нисмо спремни да прихватимо такав положај АП унутар републике, да оне буду изједначене са позицијом република у Федерацији.”
То је, међутим, оставио за наредну фазу која је врло брзо наступила у току припреме Устава из 1974.
КРАЈЕМ МАРТА те 1971. уставни амандмани су усвојени, а у шта ће они претворити Југославију, најбоље је видео професор Правног факултета у Београду Михаило Ђурић:
– Ови амандмани уводе Југославију у последњу њену раскрсницу.
ХАЈКА НА АУТОРЕ “ПЛАВЕ КЊИГЕ”
ПРЕЗЕНТОВАЊЕ овог експертског материјала, поред незадовољства покрајинских функционера, поделило је и руководство у Србији. Против “Плаве књиге” су били Милош Минић, Живан Васиљевић, Момчило Дугалић, Стеван Дороњски, Душан Алимпић, Душан Поповић, Мирко Поповић, Радован Влајковић, Нандор Мајор, Фадиљ Хоџа, Кољ Широка, Али Шукрија, Махмут Бакали, Џавид Нимани… Они су агресивно наступили против “Плаве књиге”, и тражили су одговорност за покретаче уставних промена Дражу Марковића, Душана Чкребића, Ђорђа Лазића, Ивана Стамболића, који је тада био секретар Извршног комитета ЦК СК Србије. Посебно су на удару били аутори овог строго поверљивог материјала – Најдан Пашић, Радослав Ратковић, Вељко Марковић, Миодраг Зечевић, Никола Станић.
Много година касније, у својим мемоарима, Мико Трипало, хрватски лидер из тог времена, рећи ће да ће “сви њихови захтеви из 1971. године чинити темељ Устава из 1974. године”. Остала је забележена и његова изјава у Црној Гори, током вечере са руководством ове републике (Веселин Ђурановић, Видоје Жарковић, др Жарко Булајић”), којој је присуствовао и Вељко Влаховић: “Србију ћемо свести између Ужица и Београда.” О овом инциденту је др Жарко Булајић, председник Извршног већа Црне Горе, известио свог колегу у Србији Миленка Бојанића, а овај је то пренео Марку Никезићу. На састанку код Тита, 14. марта 1971, Никезић је отворено рекао шта се спрема Србији. Поред Марка био је Вељко Влаховић, кога је очигледно издало “црногорско чојство”, те је “кукавно ћутао”. И Тито је био збуњен, па није реч проговорио.
Било је како је било. Српско руководство није успело да спречи уставне промене које ће изродити силна исцрпљивања, економску нефункционалност, разне облике државних криза. И довести Србију у понижавајући уставноправни положај. Тад настаје и она чувена премиса “слаба Србија, јака Југославија”.
Није било потребно ни две године од доношења Устава 1974. године, па да се у Србији осете све његове последице. Наравно, нови устав налагао је усклађивање закона и уредби са новим највишим правним актом. Покрајине су одбијале доношење заједничких закона готово у свим областима друштвеног живота. Недореченост или погрешно тумачење појединих уставних одредаба јављали су се на сваком кораку што је готово потпуно паралисало функционисање политичког система у оквиру СР Србије, као сложене федералне јединице, а поготову у оном делу који је назван “ужа Србија”.
ПО СВЕМУ СУДЕЋИ овом називу, који ће ускоро прерасти у УЖАС, био је нико други до Јосип Броз, иначе кључни покровитељ овог јединственог уставноправног експеримента у светској историји. Наиме почетком новембра 1975. године, у Бачкој Паланци, приликом свечане вечере приређене у Титову част, Радован Влајковић, својој здравици, није ниједном речју споменуо Србију, иако се међу присутнима налазила делегација из Београда предвођена Дражом Марковићем, председником Председништва СР Србије. Одговарајући на здравицу председника Председништва САП Војводине, Броз је похвалио покрајинско руководство, посебно нагласивши да са њима никад није имао проблема као са “функционерима из уже Србије”. И од тад овај назив улази не само у колоквијалну већ и службену употребу.
Да су новосадске перјанице нове политичке стварности покрајину почели да доживљају не само као републику, већ помало као суверену државу, видело се неки месец раније за време војне вежбе “Одбрана Војводине у зимским условима” која се одржавала у околини Панчева. Као посматрачи на овом маневру били су позвани чланови руководства из Новог Сада, али нико из Београда. Душан Чкребић, председник Извршног већа Србије, због овог поступка протестовао је код адмирала Бранка Мамуле, савезног секретара за народну одбрану, питајући га “од ког агресора војни врх ЈНА мисли да се Војводина може одбранити сама”. Добио је лаконски одговор без додатних коментара, да је “војни врх очекивао да ће позив републичким руководиоцима стићи из Покрајине. Нажалост ово није био једини инцидент на овој вежби. Генерал Марко Перичин Камењар, командант штаба Војводине, поздравио је команданта штаба Србије као да је војни посматрач из неке стране земље.
НА ОСНОВУ ових сигнала са Петроварадинске тврђаве било је јасно да ће се подуже причекати да се донесе заједнички Закон о народној одбрани. И тако је било. Извршно веће Скупштине СР Србије још крајем 1974. утврдило је Нацрт закона о народној одбрани, али су извршна већа покрајина, крајем априла наредне године, одбила да се усагласе са овим текстом због међусобних односа у руковођењу територијалном одбраном и још неких организационих путања. У Новом Саду и Приштини су одбијали субординацију у спровођењу одбране. Поприличну смутњу у свему овоме уносио је Савезни закон којим није била утврђена одговорност команданата покрајинских штабова команданту републичког штаба територијалне одбране. Другим речима, републике и покрајине су биле изједначене и другим законима и подзаконским актима Уставом из 1974. године. У Србији нису попуштали око формулисања овог закона. Петар Стамболић, у то време члан Председништва СФРЈ, јавно је говорио ако се покрајини омогући самосталан Закон о народној одбрани, “да ће то бити крај СР Србије”.
НЕРАВНОПРАВНОСТ СРПСКОГ НАРОДА
РАДНА група је текст елабората под насловом “СР Србија и аутономне покрајине у њеном саставу (уставни положај и пракса)” завршила крајем децембра 1976. године и са његовом садржином одмах су упознати чланови Председништва СР Србије. Писан је врло обазриво и у њеним закључцима се упозорава да је доведена у питање уставна улога и Републике Србије да – као и друге републике – има функцију националне државе српског народа: “С обзиром на изражене тенденције дезинтеграције Републике као целине и на све изразитије диференцирање три одвојена подручја, слабо или само формално међусобно повезана, може се отварати питање да ли српски народ, равноправно са другим народима Југославије остварује своје историјско право на националну државу у оквиру југословенске федерације која почива на принципу националног самоопредељења.” Одмах после новогодишњих празника, 8. јанура 1977. Дража Марковић је поднео експозе на седници Скупшите Србије.
Ствар је преломљена две године касније личном интервенцијом Јосипа Броза, Врховног команданта ЈНА. У лето 1977. године Тито је послао поруку и једној и другој страни да то реше без свађе, односно да “покрајине имају у тој области иста права као и републике. Оне треба да имају више иницијативе. А Врховна команда је та која ће координирати ствари у читавој земљи. Ако до рата дође биће свуда потребна иницијатива.”
Расправа о народној одбрани била је само врх “леденог брега” нове праксе коју је донео нови Устав. Парализа Републике Србије је била потпуна, укупан друштвени и привредни живот је трпео у свим сегментима. Покрајине су имале право вета на све одлуке органа управљања у Србији, а потпуну самосталност на својим територијама.
СЛИЧНО ЈЕ БИЛО са Законом о држављанству, Законом о друштвено-економском развоју републике, унутрашњим пословима и безбедношћу, Закона о медијима, образовању, односима са иностранством. Није постојао ниједан закон или неки други акт из “области финансија, пореске и монетарно-кредитне политике, политике цена који је примењиван на територији Републике”. Тиме су доведени у питање “интегритет и хомогеност привредног простора Републике као целине и отворен је процес настајања више неповезаних економија”. Било је више него јасно да се у Србији стварају три одвојена политичка, економска и друштвено-правна подручја, или како су “пречани” волели да кажу у Кардељевом духу “три друштвено-политичке заједнице”. Није поштеђен ни спорт. Првенства су се одржавала по покрајинама и централној Србији, па су прваци сва три дела одлазили на савезна такмичења.
У правосуђу су од свих органа у Републици једино Врховни суд и Републичко јавно тужилаштво имали функцију за целу Републику. Виши привредни суд, Суд удруженог рада и други правосудни органи вршили су функције искључиво на територији Републике, али не и на територијама покрајина. Уз то Врховни суд Србије је имао посебно тело које је било састављено од једнаког броја судија Врховног суда Србије и судија врховних судова покрајина. Поврх свега радило се на доношењу три одвојена кривична законика.
У савезним органима делегати из СР Србије и покрајина наступали су потпуно неуједначено и разбијено. Друге републике су наступале организовано заступајући своје интересе.
Фаталистичка заслепљеност “суверенистичко-сепаратистичким” идејама покрајинских руководстава ишла је чак до тога да су доношена по три закона, која су била готово идентична, уместо једног заједничког, попут оних о железници, о хидрометеоролошкој служби и о електропривреди.
У МЕЂУВРЕМЕНУ Нови Сад и Приштину су опседали савезни функционери, нису изостајале посете делегација на највишем нивоу других република. Циљ ових сусрета се сам по себи разуме, да подрже и помогну покрајинцима да се фактички што више удаље од “уже Србије”, да не кажемо “ужаса”…
КАРДЕЉ ПОДРЖАВА БЕОГРАД
ПРЕ ЗВАНИЧНОГ откривања садржаја текста елабората “СР Србија и аутономне покрајине у њеном саставу (уставни положај и пракса)”, који ће због светлоплавих корица бити назван “Плава књига”, Дража Марковић и Тихомир Влашкалић разговарали су са Едвaрдом Кардељом о овом проблему. У својим твотомном дневнику ” Живот и политика” Марковић сведочи да су за ову акцију добили пуну Кардељеву подршку и да је без увијања рекао: “не може се ићи на мала врата у претварању покрајина у републике.” Марковић још бележи да је словеначки уставотворац рекао да Србија никако не попусти покрајинама око Закона о народној одбрани. По овом истом сведочењу и Стане Доланц је подржао српски врх, али ће развој догађаја показати да је он био на противничкој аутономашкој страни. Занимљиво је сведочење историчара Петра Ристановића да је новинар Саво Кржавац био у поседу текста на коме је Кардељ, руком на маргини, дописивао сагласност са најбитнијим оценама и ставовима. Он је упозоравао српски врх да ће њихова политичка акција ићи тешко, јер су у федерацији сви били наклоњенији покрајинама.
После више покушаја, по партијској и државној линији, да се пронађу какви-такви компромиси са Новим Садом и Приштином, суочено са стварношћу Председништво Србије формира радну групу која је имала задатак да припреми радни материјал за расправу о свим наведеним проблемима са намером да у њеној завршници буде укључен сам Тито.
Питање уставног положаја Србије отворио је Драгослав Дража Марковић, средином децембра 1974, на седници ЦК СКС. Месец дана касније, 16. јануара 1975, на седници Председништва СР Србије формирана је радна група за друштвено-политички систем која је задужена да ради “на припреми и изради строго поверљивог и тајног документа који је требало послужити као основа за дискусију о проблемима уставног конституисања Републике с обзиром на постојање социјалистичких аутономних покрајина у њеном саставу”.
О акцији републичког врха, представнике покрајине, лично су извештавали Дража Марковић и Тихомир Влашкалић, челни људи једног и другог председништва. Зато је истовремено договорено да се “одговарајући материјал”, за јавну расправу, припреми и у покрајинама. Податак да овај део договора никад није реализован најбоље илуструје њихов став да ниједног тренутка нису ни помишљали на било какав компромис.
