Матија Малешевић
Србија не подржава обнову западноцентричног Вестфалског система, Србија се залаже за полицентричност и регионализам на основама цивилизацијских традиција
Проглашавајући крај глобалистима и поздрављајући патриоте свих земаља Доналд Трамп 24. септембра са говорнице генералне скупштине УН послао је јасну поруку десно оријентисаним партијама да званични Вашингтон подржава њихова стремљења. Сједињене Државе, са Доналдом Трампом на челу позиционирају се као главни покровитељ „глобалног националног препорода“ (national renеwal). По узору на европске политичке партије, српске партије препознале су нове тенденције, па журе да своју политичку фреквенцију прикључе на сигнал који се емитује из Вашингтона. Председник партије Доста је било у ауторском тексту пише: „Трамп је бољи по интересе Србије од свих председника САД-а од Кенедија до данас.“ Двери се позиционирају као „најмодернија европска политичка чињеница у Србији“. Председник Вучић, позивајући Трампа у Београд изјављује: „Срби воле и подржавају Трампа највише у Европи.“ Слободан Рељић у разговору за Спутњик каже: „Трамп је сада дошао на нашу тачку гледишта.“ Јавно мњење у Србији убеђено је да ће политичке промене у Вашингтону позитивно утицати на америчко-српске односе, потребно је само мало сачекати док се Трамп не обрачуна са „дубоком државом“. Трампова популарност у Србији генерисана је више емоционалним факторима, него реалним. Она се води максимом „непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ“, јер мржња према породици Клинтон је заиста нешто што нас уједињује. Прошло је 33 месеца од кад је Трамп на власти, емоционални набој је спласнуо. Дошло је време за рационални пресек „стања ствари“.
На таласима популистичког покрета
Идеолошка позадина глобализма, оног којег Трамп има у виду формирана је на Западу 1968. године током социјално-културне револуције. Већинско становништво „слободног света“ постаје пријемчиво за идеје културног марксизма и постепено их уграђује у своје институције. Културни марксизам је револуционарна идеја западних левичара чија је главна мисао следећа: „У модерном свету традиционална култура је главни генератор тлачења.“ Патрик Бјукенен у књизи Пропаст Запада био је један од првих који је на примеру сопствене државе указао на погубан смисао ове идеологије.
Књига Патрика Бјукенана о пропасти Запада (Фото: Гуглбукс)
Након Хладног рата овај феномен прераста у глобални, успешно се извози по читавом свету и представља заштитни знак западних демократија. Без обзира на „пацифички тон“ културног марксизма елите настављају да размишљају у геополитичком кључу. Док су масе веровале у мир и вечно пријатељство, западна олигархија спремала је пројекат „златне милијарде“ који је требало да овековечи доминацију сопствене цивилизације. Демократија и либерализам у спрези са културним марксизмом били су геополитички инструмент у рукама „клуба изабраних“ – Групе 7. Процес глобализације програмиран је да се одвија искључиво у корист западних интереса, зато територија златне милијарде обухвата искључиво Западну Европу и Америку, Јапан је мали изузетак.
Међутим, у једном тренутку глобализам задобија неочекивани ток. Он сада не доприноси материјалном благостању „златне милијарде“ већ се одвија у корист незападних народа. Грешка у прорачуну заснивала се на уверењу да је западна цивилизација универзалног типа, супериорнија у односу на све остале. Веровало се да уколико се успостави слободно глобално тржиштe, Запад ће лакше пресађивати своје вредности на друге народе. Показало се да западна култура не само да није довољно атрактивна већ није у стању да преживи тржишну утакмицу без обзира на привилеговани статус. Запад је на својој кожи осетио ефекат бумеранга – уместо да оствари потпуну доминацију, његов опстанак је довeден у питање.
Европски народи осећају да глобализација на либералним принципима не доприноси „крају историје“ већ крају сопствене цивилизације. Европом се шири народно незадовољство. Педесет година након револуције 1968. године уследила је реакција – контрареволуција у форми „популистичког покрета“. Популистички покрети у Европи покушавају да удахну свеж ваздух успаваним западним демократијама. Они желе да демонстрирају виталност своје нације, они су спремни да се ухвате у коштац са глобалним изазовима. Идеја која их обједињује јесте борба против културног марксизма. У том смислу популистички политичари на челу са Трампом нису ништа друго него контрареволуционари. Реакционари не доносе никакву суштинску промену у односима између Запада и остатка света већ покушавају да сачувају своју предаторску цивилизацију.
Глобалисти VS националисти
Да ли сте чули да је нека велика мултинационална корпорација објавила банкрот или има проблема са плаћањем пореза? Гугл, Епл, Ротшилди, Вол Стрит, Федералне резерве. Сви они и даље настављају са својим профитабилним активностима. Поставља се питање: „Како је онда крај са глобалистима?“ Одговор је: „Никако.“ Зарад очувања постојећег паразитског, западноцентричног глобалног система амерички политички технолози уз помоћ вешто изрежираног спектакла, са Доналдом Трампом у главној улози спроводе смену идеолошке парадигме глобалних размера.
Обнова национализма идеолошки је припремљена уз помоћ западног „труста мозгова“, а не у глави Доналда Трампа. Шест месеци пре историјског говора у УН, Форин Аферс(спољнополитичко гласило златне милијарде) посветио је априлско издање „Новом национализму“ и његовом усклађивању у глобалне токове. Уколико најпрестижнији часопис „глобалиста“ иде у корак са Трамповим ставовима, далеко смо од истине ако тврдимо да амерички председник нема подршку политичког мејнстрима. Није истина да се Трамп бори против „дубоке државe“ и људи из сенке. Он се бори против „плитке државе“ – оног дела америчког друштва који се уживео у културни марксизам и никако не може да прихвати нову политичку парадигму.
Насловна страна часописа Форин Аферс (Фото: Foreign Affairs)
Златно правило маркетинга гласи – свака реклама је добра реклама. У том контексту свакодневни напади CNN имају позитиван ефекат на имиџ америчког председника. CNN критиком Трампа уједно, подиже његов рејтинг и вештачи креира медијску присутност широм планете. У изградњи његовог имиџа CNN учествује више него било који други, протрамповски медиј. На први поглед CNN ствара илузију демократско-идеолошке борбе унутар америчког друштва али заправо CNN није ништа друго него Трампов џак за ударање. Полако и најлојалнији приврженици СNN стају на противничку страну али напади се и даље настављају, из простог разлога зато што се добро продају. Када не бих постојао сукоб са CNN-ом, главним промотером глобализма, медијским центром ширења „fake news“ Доналд Трамп био би само обичан бизнисмен, интересовање за политичку ситуацију у Америци би значајно опало, а самим тим и утицај у свету.
Најновија афера око импичмента само је још један у низу скандала који заокупљује пажњу светског естаблишмента. Слушајући пажљиво Трампове говоре и твитове, долази се до закључка да Америка враћа суверенитет свом народу. Слично би требало да ураде и режими у другим државама, али да при томе остану лојални савезник Вашингтона. Цео свет прати председничку изборну трку. Трамп је затрпан аферама и одједном бум! Импичмент пада у воду, Трамп побеђује, сви славе америчку демократију.
У савременом свету мека сила једне државе мери се интересовањем других држава за њену унутрашњу политичку борбу. Све док цео свет преноси Трампове твитове и будно прати његову борбу са „дубоком државом“ ситуација је под контролом. Примарна функција америчког председника није да води државу, за то је задужен огроман бирократски апарат већ да доприноси расту америчке меке силе у свету. Вештачки конструисан политички ријалити служи за пројекцију америчке меке моћи у друштвено-политички живот других држава. Он је производ медијског спиновања политичких технолога који на крају, када се камере угасе сви заједно седе за истим столом.
Шта хоће Вашингтон?
По сваку цену сачувати униполарни поредак и глобалну доминацију. Разлика је само у томе што функцију културног марксизам замењује глобални „национални препород“. На врхунцу западне експанзије моћи (Кина и Русија су се показале као непремостив бедем) либерални модел замењује се националним моделом глобалног управљања. Док је први модел управљања био империјалног и експанзионог типа, други има за циљ одржавање равнотеже снага у корист Вашингтона – status quo. Сједињене Државе се повлаче у други план, неки то називају изолационизам. Међутим, инструментализацијом појединих нација, Вашингтон остаје главни играч на геополитичкој шаховској табли. У реализацији својих циљева Вашингтона више не напада противнике директно, најачим фигурама, краљицом и топовима, већ се предност даје пијунима. Функција пијуна је да створи простор за јаче фигуре, заштити свог краља и први нападне противничке редове.
Доналд Трамп (Извор: Блиц)
Национализми у Источној Европи инструментализују се против Русије (Пољска, балтичке државе, Украјина). На Блиском Истоку против Ирана (Израел, земље Персијског залива, Јордан). У Јужној Азији против Кине (Аустралија, државе АСЕАН, Тајван). Захваљујући стратешком партнерству, војној сарадњи, трансферу технологије и инвестицијама Сједињене Државе спонзоришу независност „малих“ држава и хушкају их на своје геополитичке противнике. Обновом Вестфалског системa Вашингтон жели да спречи ширење и експанзију својих стратешких ривала – потенцијалних центара новог полицентричног поретка.
Потезе које Сједињене Државе повлаче на Балкану идентични су оним на постсовјетском и блискоисточном региону. Чини се све, да не дође до формирање независног регионалног блока. Зато се подржава хрватски, босански, албански и сваки други балкански национализам уперен против Србије. У том контексту Београд се налази у истој ситуацији као Техеран и Москва. Балканске државе су мале и сиромашне, да би опстале њима је потребно спонзорство. У недостатку алтернативе они прихватају улогу америчког пијуна и постају инструмент у геополитичкој игри Запада. Нападима на јединог баштеника независне балканске политике покушавају да повећају улог и привуку што веће спонзорство. Међутим, Сједињене Државе нису моћне као пре, од њихових инвестиција тешко се преживљава.
Србија и Трамп
Перцепција српских интелектуалаца који очекују подршку од Трампа иде у прилог тези да je већина подлегла западној пропаганди и прихватила тачку гледишта по којој је Милошевић био велики националиста и борац за велику Србију. Подсећања ради, Милошевић је био комуниста и социјалиста, ратове деведесетих водио је под заставом социјализма, самоуправљања и очувања СФРЈ. Да је којим случајем на власти био Шешељ, десно оријентисани политичар онда би могли да очекујемо неку врсту преиспитивања од стране Трампа.
Међутим, да је Србија деведесетих водила националну политику упала би у замку коју су за њу спремали Немци и Британци, сравнили би је са земљом и оцрнили за сва времена. Само захваљујући стратегији „обуздавања српског национализма“ Милошевић је успео да сачува оно што се сачувати могло – наду да ће Србија једног дана бити слободна. Недостатак идеологије национализма учинио је политику Београда тако очигледно невином и праведном, да је Запад и после двадесет година принуђен да улаже огромне напоре како би одржао илузију о српској агресији. Милошевић је знао да не води рат против муслимана, католика и Албанаца већ против западног униполаризма. Он је национализам трудио да сузбије уз помоћ социјализма колико год је то било могуће у условима ратног стања. Из тог разлога сваком америчком председнику, а посебно десно оријентисаном политичару увек ће бити дражи хрватски, албански и црногорски национализам него српски.
Митинг Српске радикалне странке пред председничке изборе у САД 2016. године (Фото: Стефан Стојановић/Мондо)
Намерно или случајно многи изостављају да је председник Трамп, наступајући у УН рекао да су социјализам и комунизам „непријатељи нација“ и да су криви за „смрт 100 милиона људи у прошлом веку“. Имајући у виду ову чињеницу остаје нејасно како неки озбиљан политичар може да очекује од Трампа да Србији опростити Милошевића?
Србију и српство Трампова политика покушава да укалупи у национaлне оквире. Вашингтон никада неће дозволити хоризонтално повезивање балканских народа. Хегемон се труди да „поштено разграничи“ и интегрише регион у евроатлантске структуре презентујући то као компромис. На тај начин онемогућава се да Београд и Балкан постану један од центара будућег полицентричног система међународних односа. Толерисање национализма држи регион покорен и расцепкан. У таквом сценарију „Балкан балканским народима“ остаје неостварљив идеал. Вођење националне политике ограничава маневарски простор Београду да ухвати прикључак са евроазијским економским гигантима који једини могу да извуку регион из канџи западног неоколонијализма и врате Београд на стазе старе славе. Србија не подржава обнову западноцентричног Вестфалског система, Србија се залаже за полицентричност и регионализам на основама цивилизацијских традиција.
