СВЕДОЦИ смо политичке ревизије историје, лажима се догађаји у прошлости “прилагођавају” интересима политичара. Функцију коју је историчар имао, преузимали су политичари, страначки одбори, скупштинска тела, домаћи и међународни трибунали. Време глобализма изнедрило је транснационалну историју која нуди алтернативни приступ националној историји и приоритет даје везама, мрежама, интеракцијама које превазилазе границе држава и народа, угрожава и брише слику прошлости малих народа и њихових држава, не препознаје њихову улогу и постојање у прошлости и садашњости, а тиме и у будућности – каже у интервјуу за “Новости” академик Љубодраг Димић.
* Европа као да предњачи у ревизионизму. Сетимо се да је Србија игнорисана приликом обележавања великих годишњница, у неким круговима је проглашена главним кривцем за Први светски рат…
– Све се то ради зарад заједничке Европе која на лажима не може опстати. Друштва која прихватају историјску истину онакву каква је она уистину била имају будућност. Она друга, неспремна да се са истином о прошлости суоче, себи је укидају. Из тих разлога, када су политика и политичари у питању, историчар није пожељан саговорник. У диктатурама он постаје непожељан јер истраживањима разоткрива лажи, митове власти, идеолошке садржаје који немају много заједничког са историјском истином.
* Србија је испала главни “кривац” и за слом Југославије деведесетих година прошлог века…
– Политичка ревизија историје, која представља својеврсно насиље над прошлошћу, прати све преломне историјске догађаје. То се догодило деведесетих година прошлог века и код нас. Виђење прошлости је измењено, а та је промена настала превасходно под притиском политике, па тек онда науке. У средишту је било слабљење политичке легитимности комунистичке власти. Показало се да то и није било тако тешко учинити. Тим пре јер је званична слика прошлости у свим комунистичким режимима, па тако и у Југославији, највећим делом почивала на политизованим и митолошким представама о комунистичкој партији, рату, револуцији, изградњи, власти Тита и њеним противницима… Доведена је у питање “заједничка прошлост” југословенских народа, “изгубљен” је заједнички југословенски идентитет. Нове рехабилитације су, подједнако као и некадашње осуде, биле идеолошке. Када су срушене кључне вредности претходног комунистичког система наступило је експлозивно ширење деценијама потискиваних представа о прошлости. Тако је суштински, а не само формално, пређен пут од класног ка националном радикализму, од лаичких ка верским погледима, од екстремно левог до екстремно десног у тумачењу прошлости.
* Бавили сте се делом Степинца чије деловање прате бројне контроверзе. Шта је истина о кардиналу?
– Степинац је формиран у оквиру клерикалних традиција којих се није одрицао до краја живота. Толеранције ту није било. Подједнако мало толеранције било је и у политичким идејама Старчевића, Кватерника, Франка, и касније Павелића, које су Степинцу биле блиске. Идеал хрватске политичке мисли о национално чистој, искључиво католичкој, целовитој Хрватској у етничким и државно-повјесним границама које би обухватале Хрватску, Славонију и Далмацију, БиХ, Штајерску, Крањску, Ријеку, Горицу, Истру, Међумурје, делове Војводине и Црне Горе, а Дрина би била граница светова, био је циљ коме је и сам Степинац тежио, а то је политички циљ и усташког покрета. Он не исказује анимозитет према идеологији усташтва која у себи садржала елементе расистичког, антијеврејског, антиправославног.
* Степинац се данас у неким круговима представља као заштитник Срба у годинама у којима су доживели геноцид…
– На Ускрс 1941. године, Степинац је рекао да је НДХ створена Божјом милошћу, мудрим и пожртвованим радом поглавника и усташког покрета, те вољом савезника. У складу са тим, свештенство је означио сведоком најзамашнијих догађаја у историји хрватског народа. Степинац је том приликом истицао да нико паметан не може осуђивати и нико поштен не може замерити клеру што се томе радује. Затим је започела дуго припремана “католичка жетва православне њиве” у којој је надбискуп загребачки учествовао од првог до последњег дана. Непријатељи су лоцирани и пружила се прилика да без гриже савести и осећаја да се чини грех буду и ликвидирани – то није супротно “католичким начелима” и “католичкој моралици”. У клерикалном друштву, испуњеном религиозношћу, вером, молитвом морална димензија, на коју су се клерикалци тако често позивали, подједнако као и на истину, сасвим је заказала. То важи и за надбискупа Степинца. Католичка држава, на чијем је изграђивању предано радио, била је спремна да започне католичку жетву “источне њиве” у име формирања целовите, католичке, национално чисте хрватске државе. За друге народе, вере и идеологије ту није било места.
* Кардинал се непријатељски односио и према СПЦ…
– У многобројним приликама он омаловажава СПЦ, а њене прелате сматра људима слабог морала. Означава је непријатељском институцијом. Православље сматра државном вером и изједначава са српском хегемонистичком нацијом. Спреман је да, 1940. године, прихвати сваку другу државну комбинацију, али само не живот са Србима, који сматра “немогућим”. Напомиње да Римокатоличка црква у југословенској држави води крсташки рат са Србима. О догађајима 27. марта 1941. констатује да из државног удара, опет избија на јаву чињеница да су Срби и Хрвати два света који се никад неће ујединити, док је један од њих у животу. Православље означава највећим проклетством Европе и сматра да код православних нема морала, начела, истине, правде, нема поштења. Процењује да је рат неизбежан и сматра да је све то “скухала СПЦ са Жидовима, комунистима, масонима, соколима”. Констатује да се “Хрвати неће борити против Немаца већ против Срба јер су за све криви Срби због њихова варварског поступка према Хрватима”. Наведени цитати објашњавају Степинчев однос према Србима и његово понашање у рату.
ПАВЕЛИЋ ВОДИ У РАЈ
* Какви су били односи Степинца и Павелића?
– О нади и поверењу које је Степинац полагао у поглавника Павелића сведочиле су речи које је после једне посете записао у дневнику: “Ако тај човјек буде управљао Хрватском десет година како ми је приповједао, Хрватска ће бити рај.” Приликом сусрета надбискуп је, не кријући своје одушевљење настанком НДХ, дао уверавања о спремности Римокатоличке цркве на сарадњу. Посете које је чинио водећим личностима нове усташке државе суштински су значиле својеврсни благослов усташком покрету за све што је учинио на рушењу југословенске државе.
СТРПЉИВОСТ ПАПЕ ФРАЊЕ
* КОЛИКУ су улогу у одбијању папе Фрање да Степинца прогласи свецем одиграли резултати рада мешовите српско-хрватске комисије у којој сте и ви учествовали?
– Резултат тих разговора определио је папу Фрању да избор Степинца за светца “сачека Божје време”. Ми смо бранили став да је Степинац контроверзна историјска личност, по улози коју је имао у историји, по своме верском фанатизму, по месту које су му историчари определили у датом периоду, често и по томе што је са протоком времена постао симбол подела у политици и друштву и део накнадних опасних митологизација… Хрватска историографија данас уздиже Степинца на ниво свеца и о њему некритички суди. Представљајући надбискупа као безгрешног, додељујући му атрибуте које имају свеци, означавајући га борцем против комунистичке тираније, православног прозелитизма, окупације и србизације Хрватске, промовишући га у заштитника хрватског народа и његове вере, део хрватских историчара више служи политичким потребама и амбицијама средине у којој живи, него научној истини и формирању критичке свести.
