Јесу ли НАТО, Тито и Алија највредније социјалне и идеолошке тековине Сарајева?
Беспрекорну тишину у којој се власт у Босни и Херцеговини формира корак по корак нарушава само одјек разговора који се водио између високог америчког дипломате, подсекретара Метјуа Палмера и предсједавајућег Предсједништва БиХ Милорада Додика. Разговор је текао отприлике овако:
„Дошао сам да захтијевам од вас кооперативност и послушност а то значи да морате прихватити улазак БиХ у НАТО а ми ћемо вам укинути санкције и подржавати ваше дјеловање на политичкој сцени“, рекао је Палмер.
„Господине Палмер, ја сам спреман читав живот бити под вашим санкцијама, али Република Српска никада неће прихватити НАТО јер је наше искуство са њим трагично по српски народ. Поводом тога, наша Народна Скупштина је усвојила Резолуцију и исказала јасну политичку вољу да буде неутрална и да не буде у војним савезима“, одговорио је Додик.
Уз свеопшти вапај Сарајева.
АЛИЈА-НСА Шта се дешава у Сарајеву које је некада било стуб комунистичке правовјерности, а данас велича и слави као парадржавни празник убиство српског свата на Башчаршији (1. март –Дан независности), али и Титово Прво засједање комунистичког ЗАВНОБиХ-а (као свој Дан државности). Јесу ли НАТО, Тито и Алија највредније социјалне и идеолошке тековине Сарајева?
Босна и Херцеговина негују свој конфликтни карактер овај пут величајући НАТО и пропагирајући неопходан и насилан улазак српског народа и Републике Српске у ову организацију.
„НАТО па Савјет министара“, бошњачки је захтијев, у коме се огледа пропала политика једне вјерске групе која себе назива странком – СДА. Ова радикална групација очито вјерује да то што је НАТО у ствари „алија-нса“, мора бити добар знак, те да приступање алијанси мора бити циљ сваког „алијанера“, „алијиног копилана“ и војника.
И бошњачки однос према Алији и Титу открива ирационалну подвојеност и одсуство историјске свијести цјеле нације. Увјеравајући себе и друге да поштују ове двије потпуно сукобљене личности, политике и цивилизације, а при томе срљајући у НАТО, Бошњаци избјегавају да се суоче са неколико важних чињеница. Једна од њих је да глорификујући Алију Изетбеговића они потиру Титово противљење НАТО-у, једнако као и Варшавском пакту.
Данас на Тита сећа девет улица и тргова, које носе његово име, те његова слика у канцеларији Жељка Комшића – иначе, радикалног Бошњака на мјесту члана Предсједништва БиХ из реда хрватског народа. Како не би пристали на потпуно одсуство памћења и националну незахвалност, Бошњаци кроз подршку Комшићу чувају трагове постојања Тита и његове епохе. Пре свих и свега они наравно чувају Изетбеговићеве тековине а једна од њих даје им за право да безумно поверују да једини спас од Срба јесте у НАТО-у.
„Читав нас свијет мрзи а ми то не заслужујемо“, у таквом увјерењу живи главнина босанских муслимана, одговарајући стварном мржњом на властите фрустрације.
СХВАТИТИ ПАРАДОКС Босна, као земља и идеја, без Херцеговине (која јој никада у историји није припадала), у интерпретацији приземних демагога из СДА, лажних хоџа и хаџија осјећа како су је згазили превелики изазови и пријетње, претешке да би их носила на својим плећима. На простору тог маленог „рта афроазијског континента“ у Европи нестала је нација, а остала религија, неспособна да над собом проведе испит савјести.
Врхунци мисли и умјетности, пониклих у тој земљи, у дјелима оних који су је напустили без жаљења, представљају се данас као бескорисни и трагични печат националних издајника. Бошњаци просто нису показали зрно способности да се критички присјете свих насиља и понижења које су наметали другим, блиским народима.
Имагинарна Босна се јавља као болесник на континенту, по коме шири своју заразу.
А на питање: тко је крив, у метафизичком смислу те ријечи, опште је прихваћен спонтани одговор народа: Ми нисмо – кривац је на православном Истоку те католичком и протестантском Западу.
Чак, „постоји и тајни савез између свих њих, који је уперен против ислама и против Босне“. Е зато сви који не желе са Србима морају кренути у специфичну „хуманитарну организацију“ – НАТО.
Милиони мртвих муслимана на Блиском истоку, немилосрдно рушење Србије и Југославије, убијање Срба осиромашеним уранијумом који убија, „а не боли“ – није непознаница. Схватају то Бошњаци одлично. Но, ипак, они су за НАТО.
Ето поруке коју, иза декларативног мерхамета и хедонизма, стотинама година емитује исламска филозофија Босне а која истовремено звучи као глас еманципације и као лоша савјест свога времена. Читава савремена босанска мисао се исцрпљује у покушају механичког оптуживања других за лицемјерје, насиље и срамоту. Схватити тај парадокс, проникнути у бошњачко морално срозавање и представити то својим сународницима на начин који ће разумјети као изазов за промишљање властите будућности након вјекова лутања и грешака, те пронаћи теоријске алатке помоћу којих би то било могуће промијенити или исправити – једина је амбиција ове колумне.
