Протекле недеље догодила су се три важна догађаја: избори у Црној Гори, наставак серије о Косовском завету (1389 – ) овога пута у Вашингтону (сезона: 631, епизода: ко зна која), избацивање Новака Ђоковића са US Open-а, (ако се реч Open после овог случаја може писати без наводника). Сва три догађаја су повезана, на један леп, меланхоличан начин, о коме треба размишљати уз глас Павла Аксентијевића.
Најпре, Црногорски избори.
Они су доказали оно што је у историји најлепше, а то је њена сличност са нашим националним спортом – кошарком. Дакле, непредвидивост. Као што је у кошарци могуће да губите утакмицу на 0.6 секунди до краја, па да је на крају ипак добијете, то је могуће и у историји, бар оној српској. Један од мојих пријатеља у Црној Гори, казао ми је да ни сам није знао колико је Срба остало у њој, пре доношења орвелијанског Закона о слободи вероисповести који ту слободу даје свима осим Српској православној цркви. Мислим да је и међу покровитељима тог закона владало мишљење да је отпор савладан, и да се непријатељ (Срби) може прегазити фронтално, јер више не постоји организовани отпор. Томе у прилог иду и чудна дешавања на небу изнад Пентагона – да, Пентагона – када су амерички генерали неувијено говорили о томе да су на Балкану проблем Срби као народ (чиме је српска судбина још једном, на високом месту, доведена у везу са јеврејском) односно да треба помоћи Србима да се ослободе притиска Српске православне цркве, што је исто, као када би неки странац, до зуба наоружан, упао у неку нашу породицу и узвикнуо: Децо, дошао сам да вас спасим погубног утицаја ваших родитеља! Дођите, водим вас у сиротиште!
Није ме изненадила садржина ових изјава, пошто сам читалац Сукоба цивилизација, дакле сценарија из кога долазе реплике генерала, и све то ми је одавно било познато. Изненадила ме је, међутим, неувијеност изјава, њихова отвореност, не само у речнику, већ и у чињеници да су их пренели медији. Зар у ратним уџбеницима не пише да непријатеља (СПЦ и Србе) треба обманути? Ако је тако, како се онда таква отвореност могла догодити? Не мислим да су амерички генерали глупи људи, али мислим да је код њих превладала ароганција и осионост подстакнута уверењем да је непријатељ већ поражен. (Оскар Поћорек би знао о чему говорим).
И заиста, када је стигла наредба подизвођачу радова у Црној Гори да склепа неки ,,закон“ – то је ваљда та позната западна ,,владавина права“ – и упали багере, мислим да нико није могао да претпостави да још увек има људи који ће бранити српске манастире и цркве по Црној Гори.
Међутим, ипак се догодило да их има, и да их има довољно. И то је све изненадило, баш као што је 1913. године, после победе у Другом балканском рату, Слободан Јовановић, потпуно изненађен, писао једном свом пријатељу: Ја сам пред рат [Први балкански рат] био готово сасвим изгубио веру у нашу будућност. Сада ми изгледа да смо (…) били постали сувише песимисти. То је та (кошаркашка) непредвидљивост историје. Немогуће је постало могуће, прво зато што у српској култури рећи нека буде што бити не може није глупост, већ узречица, а друго, зато што је напад на СПЦ у Црној Гори, био толико неувијен и јасан, да су одједном отпале све оне флоскуле о ,,модерно уређеној земљи“, ,,евроинтеграцијама“, ,,1000€ плате“, ,,западним вредностима“, све те димне завесе чији је једини задатак да прикрију оно што су генерали открили, а то је: да су Срби проблем, самим тим што су Срби. Сада, када се тај дим коначно разишао, одједном је све у Црној Гори постао врло јасно, као када би се две војске суочиле на једном бојном пољу, тачно у подне: на једној страни су они који знају шта јесу и желе да то одбране по сваку цену, а на другој су ДПС-овци који су на том пољу, сазнали шта су некада били и шта су продали. Тамо је дакле, постало јасно – без обзира на сва измишљања традиције Монтенегра – да та неовисна држава, постоји само зато да у свом атару уништи проблем: Србе као народ и инхерентну им СПЦ. И то је све. И када је црногорски подизвођач, чија је ДПС-фирма банкротирала, почео да се након избора подсећа свих тих димних завеса (,,евроинтеграција“, ,,западних вредности“, ,,модерне Црне Горе“, ,,Милошевића“) одједном се страх који је тај човек некада сејао око себе, сада претворио у комедију и то на начин Алана Форда: као да слушате приче Висости Број 1 у којима су речи управо супротне стварности коју наводно описују.
Шта је, међутим, помогло Србима у Црној Гори да остану Срби у ситуацији када им је безброј врата било закључано испред носа, само зато што су Срби? Свакако не позивање на 1000€, ту магичну цифру која се диљем истока Европе појављује када треба срушити неког непослушника, демократски изабраног или не, сасвим свеједно. Морам да признам да сам се увек гадио тог обележавања/тражења 1000 € (плате) као неко жуђење, рајске будућности, јер сам у томе видео само лепљене цене на чело: ми коштамо 1000 €, ми ћемо све да урадимо за 1000€, на крају крајева, ми смо 1000€. Не сумњам да су неки људи који су гласали за неовисну Црну Гору на референдуму, урадили то зато што су мислили да ће се тако лакше докопати те жуђене/магичне цифре. Можда се неко од њих временом предомислио, и можда је ипак почео да схвата зашто је вредност човека у томе што нема цену (то је основа хуманизма).
Они који су у апартхејд условима у Црној Гори остали Срби, остали су то зато што нису имали цену. Кључна реч у њиховој слици света била је Косово и Косовски завет, а не 1000€ плате, са којом је човек, како се испоставља, у Паризу или Берлину, нико и ништа. (Пробајте да у тим градовима живите са 1000€, па ме позовите на ручак. Не бојте се, ја частим).
Косовски завет или Косовско опредељене… лепо то звучи. Мене лично подсећа на албум са самолепљивим сличицама, у којима су залепљени ликови свих Срба и великих и малих, и мушких и женских, који су се тако определили. Захваљујући том албуму, они могу да кажу да нису сами на свету, да имају ближње и у прошлости и будућности, и да постоји нека прича у којој је, свако од њих, једна реч или страница, свеједно, која ће учинити да их буде и онда када их давно више не буде било.
Шта је Косовски завет? У најкраћем, он би се могао свести на једну реченицу из Слова о кнезу Лазару, Данила III (млађег или Бањског). Ево те реченице: боље нам је смрт у подвигу, него ли живот са стидом. Врло кратко, врло јасно. И ова реченица, написана на српском језику, само је српска редакција једног универзалног погледа на свет, чије одјеке налазимо и у другим језицима, културама, политичким оријентацијима, другачијим историјским околностима. Покушавајући да одреди суштину квислинга, односно сарадника окупатора, Алан Бадју, који је, узгред буди речено, левичар старог, комунистичког кова, каже да се квислиншка свест више плаши смрти, него пораза. И то је лепо речено, а значи отприлике ово: квислинг је онај који се плаши борбе, јер се плаши смрти, па онда радије пристаје да живи у стиду. А стид је тешко поднети, јер те непрекидно подсећа на властити кукавичлук, са којим се не живи лако, посебно када пред очима имаш оне који нису кукавице као ти, већ су храбри (што значи да могу дуго времена да подносе оно што је немогуће поднети). Људи који су изабрали стид из страха од смрти нужно мрзе храбре и у томе треба тражити огромну психолошку инвестицију српских аутошовиниста у мржњи не само свог народа, идентитета већ и оних који су, за разлику од њих храбри.
Прихватити Косовски завет, значи дакле, не пристати да се живи у стиду: Косовски завет је прихватио лекар који лечи болеснике, а не тражи од њих џепац; судија који суди по закону, а не на основу притиска или мита; професор у школи, који када уђе у учионицу и не размишља да ли му је плата оваква или онаква. Косовски завет су прихватили и сви други, који осећају стид када неко покуша да им одреди цену коштања.
Ако бисмо пристали да признамо Косово, или – што је исто – пристали да се бавимо питањем колико нам воде стаје у пупак, док Косово примају у Уједињене нације – ми бисмо се на тај начин одрекли Косовског завета и тада бисмо пристали да живимо у стиду.
Како би изгледала Србија лишена Косовског завета? Ако је Монтенегро настао одрицањем од Косовског опредељена, онда је одговор једноставан: Србија би се монтенегризовала. То не значи само још радикалније укидање/брисање садржаја наставе у школама повезаних са националним идентитетом и још строжије гурање на маргине људи који не желе да живе у стиду (као у Монтенегру), већ и успостављење новог, корупционашког ,,завета“. Један француски филозоф је добро уочио да је идеја корупције у томе да је ,,богаћење, било приватно, било колективно, природни циљ политичке акције.“ Ако је тако, онда то значи да ће се интензивно осећање стида, компензовати хипертрофираном корупцијом, односно богаћењем по сваку цену. Мото тог завета: све што радим, радим за паре.
Ово корупционашко опредељене проговара кроз изјаву једног од бивших председника Србије – ни они који су дошли после њега, нису је баш делима демантовали – да Србија не може да задржи своје младе стручњаке, јер ће их стране компаније увек више платити. Ово што сте прочитали, крајња је последица корупционашког ,,завета“, односно идеологије 1000 € која показује шта је највећа вредност у животу једног човека и једина ствар коју он може да остави својим потомцима (под условом да му се исплати да има породицу, што није извесно) – то је шака долара. То да неко остаје у Србији, јер воли ову земљу и жели да буде окружен ближњима, а не странцима који у њему виде само радну снагу, конкурента, клијента или ништа, то (ex)президенту, аутору ове комплетне баналности, није уопште пало на памет.
Када у Србији налете на особу која се одрекла Косовског завета, странци углавном имају два утиска: први је изостанак било какве аутентичности и посебности, јер пред собом виде човека који је из себе програмски одстранио све што није настало у глобалном Мегалополису. Други утисак је тај да је све око њега, странца, смешно јефтино у поређењу са простором из кога је дошао: и роба, и услуге, и људи, који су спремни да ураде све за неки ситан новац. Странац види дакле, своју јефтину карикатуру. А карикатура засмејава. Монтенегро је за све људе, осим за Србе који су тамо били изложени апартхејду, заправо смешна земља. Таква је и Србија, без Косовског завета.
Бити смешан, значи бити мали и безначајан, али не зато што то јеси, већ зато што си пристао да то будеш. То значи да би Србија, одричући се Косовског завета, пристала на живот у стиду, али и на то да јој се више допусти било какав подвиг. А подвиг је оно што надмашује не само твоју величину, већ и место које су нам центри моћи наменили: место јефтине радне снаге, потрошача трећеразредне робе и допуне њихових наталитетских рупа. Место понижења, укратко.
Тако стижемо до Ђоковића.
Његови овдашњи навијачи добро знају колико је освојио гранслем титула, али не знају како је то излазити на терене више од једне деценије, а да знаш да те тамошња публика све време презире, само зато што се поред твог имена налази та застава, а не нека друга, тзв. ,,нормална“. Исто тако не знамо шта значи бити први на АТП листи, а плашити се да неко одједном somehow у твојој крви не пронађе нешто што те води до вишегодишње суспензије, јер пречиш пут ,,нормалним“ играчима, попут Федерера и Надала. Да то знамо, било би нам јасније какав неупоредиви психолошки притисак трпи Ђоковић – много већи од његових главних такмаца који су увек били мажени и пажени – и био би нам јаснији сплет спољашњих и унутрашњих присила који је Ђоковића водио ка прилагођавању свог ,,ненормалног“ идентитета – који је сам по себи проблем, како нас поучавају НАТО генерали. Тако смо на крају добили оно понижавајуће твитер навијање за хрватску ногометну репрезентацију које никада није било узвраћено, и које непогрешиво одражава како треба да функционишу ,,нормални“ односи између Србије и Хрватске: ,,нормално“ је да Хрватска у Србији треба да добије све, а Србија у Хрватској ништа. Тај диспаритет у љубави, јасно, изазива понижење, а када се српски национални идентитет повеже са понижењем и са стидом, онда се он, јасно, лакше и мења. За 1000€, или још мање, за шаку долара. Ето чему служи то понижавање и сва остала скора понижавања, која читаоцу сада сигурно падају на памет.
Ђоковићево цинично избацивање са US Opena, показао је да компромис прихватања понижења око терена, да би се на терену чинили подвизи, ипак није могућ.
Ма шта покушавао, за америчке генерале, Ђоковић ипак остаје Ђоковић.
Нешто су ипак научили после избора у Црног Гори.
Извор: Печат
