Андреј Чесноков
(по материјалима EADaily)
Пре него што је пакосни посланик Олег Барна покушао да отме украјинског премијера дуплим суплексом са извијањем, Арсениј Јацењук је ипак успео да посланицима Врховне Раде и телевизијским гледаоцима исприча како у Украјини, земљи са изванредним Кабинетом министара, људи живе одлично.
У излагању Премијера са говорнице нашло се места за све дивно: било је у трећем тромесечју и раста БДП-а за 0,7%, и померања према првима у рејтингу Doing Business-а за читавих 29 позиција, па чак и победничког смањења извоза пољопривредних производа Руској Федерацији до 2% од укупног аграрног извоза земље. Али, очигледно, г-н Јацењук је у ствари говорио о некој другој Украјини. Зато што се већ следећег дана испоставило да се у садашњој Украјини у којој, очигледно, Премијер не живи, украјинска економија стропоштала у трећем кварталу читавих 7%. А и у рејтингу Doing Business-а данашња Украјина је напредовала по само 4 позиције. Да и не говоримо о томе, да је највећи део афричких земаља у том истом рејтингу испред Украјине. А што се тиче достигнућа Кабинета министара у вези са смањењем извоза украјинске пољопривреде у Русију – непријатно је и помињати. Зато што је, како се испоставило, затварање тржишта Руске Федерације за украјинске сељаке већ довело да значајног пада пољопривреде као гране. Оне исте пољопривреде за коју Арсениј Петрович Јацењук сматра да представља праву локомотиву украјинске економије.
А онда су у раду владе Украјине једна за другим кренула размимоилажења. Само је министар финансија, Натали Ен Јареско (држављанка САД-а која руководи министарством финансија независне Украјине од децембра 2014.године) успела да изјави да према стању од 15. децембра о.г. остатак средстава у локалним буџетима износи 26 милијарди гривни, а на рачунима владе се, захваљујући њеним напорима, налази 77,2 милијарде гривни. Али, одмах после те изјаве појавила се мука одакле је нико није очекивао. „Најпоузданији партнер“, главом и брадом Међународни монетарни фонд (ММФ), је у среду, 16.децембра, одлучио да призна да украјинско дуговање Руској Федерацији од 3 милијарде долара представља званичан, државни дуг Украјине. Просто невероватно!..
Од туге је Кабинет министара Украјине у петак, 18.децембра, објавио мораторијум на исплату кредита Русији. А да не би ситничарили, Кабинет министара је забранио и да се враћају дуговања државног предузећа „Автодор“ (специјализација – изградња и експлоатизација путева од државног, обласног и локалног значаја) и Конструкторског бироа „Јужноје“ у укупном износу од 507 милиона долара. Видећемо како ће се прича даље развијати, али Јацењукова влада ризикује да Украјини натури не само међународни суд, већ и казну са конфискацијом. Само што ће конфисковање да иде преко џепова милиона обичних Украјинаца. А влада, по свему судећи, живи на другој планети. Баш као у галактици Кин-за-за из чувеног Данелијевог филма.
Деградација као државна политика
Уз све речено, у списак необоривих победа Мајдана може да се упише и тенденција која је освојила садашњу златну младеж Запада, да се књиге више не читају. Максимум који садашњи млади украјински Европљанин између 18 и 24 године успева да уради, то је да седи у некој социјалној мрежи, да на форумима пријави шта га интересује, и то би било све. Мада, истине ради, социолози и педагози су констатовали да још од почетка ’80.година код младих (уосталом, и комплетног становништва Украјине) постоји тенденција пада интересовања за књиге.
Истина, интересовање за књиге још увек опстаје код старијих генерација. Међутим, чак су и верни држави медији принуђени да констатују: последњих година је интерес према читању књига катастрофално опао. А наставља и даље да опада. Читаоци више никоме не требају. Нема везе што су научници закључили да постоји директна зависност између интелекта нације и интереса за књигу, и што ту зависност једног од другог још нико за сада није опозвао.
У савременој демократској Украјини читање је постало демоде, чак и непатриотско. Потпуно непаметно. На пример, зато што чак и толико пажљиво утеривана од стране садашње украјинске власти политика државног патриотизма захтева ако ништа друго, а оно бар да се сачува минимални интелектуални, културни и морални ниво становништва. А са деградацијом која је данас врло очигледна чак ће и патриотизам на који се упорно позивају бити – деградирајући. Потпуно исто као по Олдосу Хакслију, када предност таквог патриотизма представља чињеница да се, правдајући се њим, може некажњено обмањивати, пљачкати, убијати. Благо је рећи – некажњено. Са осећањем сопствене правичности!
Зато – да ли се вреди чудити када узор за такав патриотизам у савременом Кијеву постаје гигантски мурал са портретом хетмана Скоропадског. За становништво које се деградира и не чита, такав кич је сасвим погодан, јер оно и не зна да је хетманат Скоропадског формиран у Украјини са ослонцем на окупационе армије. Мада је заједно са њима и нестао…
Негујући ограничења те врсте, савремена државна украјинска власт самим тим потписује сопствену немоћ. Некакав необољшевизам, чак и уз извесно пермутовање. Бољшевици су тврдили: „Ко је био ништа – постаће све!“ А идеологија Мајданске власти звучи супротно: ми ћемо се сутра претворити у ништа, али ћемо данас прво направити ништа од свих око нас.
Часна реч, боље би било да сутра и не дође.
Зато што сутра Украјина може да банкротира. Банкротирање које, уосталом, такође нико није опозвао. Због нечега је међу извесним делом економских експерата (посебно украјинских) последњих неколико дана било запажено еуфорично радовање. Еуфорија, која је настала када је Међународни монетарни фонд ублажио услове кредитирања за земље које су у стању техничког банкротства. Односно, дозволио Кијеву да прави нова дуговања без обзира на постојање старих, невраћених, и на неспособност да као држава извршава своје обавезе по кредитима. Тешко је насигурно рећи шта је или ко је убедио ММФ на такву „исплативу“ економску одлуку и на формирање најопаснијег могућег међународно-финансијског преседана (мада се са скоро потпуном сигурношћу може претпоставити ко је то био) – сада то није најважније питање. Одлуку ММФ-а украјински политичари и медији због нечега на силу објављују као дозволу да се дугови не плаћају и истовремено да се не објави банкротирање. У нашем случају – Украјине.
А у ствари ништа није тако. ММФ, без обзира на високи статус специјализоване институције Организације Уједињених нација једноставно нема таква овлашћења. И финансијска позајмица у износу од 3 милијарде долара у облику обвезница које су смештене на Ирској берзи, а које је Русија откупила у децембру 2013.године – комплетна та позајмица мора да се врати. И то најкасније 20.децембра 2015.г!
Успут, власти РФ су покушале да ублаже ситуацију. Владимир Путин је на самиту Г-20 у турској Анталији предложио да се украјински дуг реструктуира. Да се Кијеву да трогодишње одлагање уз постојање гаранције ЕУ или САД. Стратешки партнери Украјине, САД и ЕУ, одбиле су да такву гаранцију дају.
Али, да не оцењујемо ниво европске и америчке добронамерности и вере у нове украјинске власти. Једноставно да себи поставимо питање „шта даље?“
Минимум – суђење, које ће Русија, овако или онако, морати да тражи. И на коме ће се обавезно признати постојање дуговања и наредити да се она измире. Овако или онако. А то, што Украјина одбија да врати дуг ће значити банкротирање Украјине као зајмопримаоца. Наш државни рејтинг ће прећи у категорију „ђубрета“. С њим ће бити немогуће смештати нове обвезнице на страна берзанска тржишта уколико не буду постојале гаранције неког другог зајмопримаоца (конкретно, можда САД). Наравно, биће могуће и даље се надати на ту партнерску државу. Чак и пошто је одбила да гарантује претходни украјински дуг. А затим и нова дуговања – да ли ће и за њих да гарантују?…
Уколико садашње високо руководство Украјине мирно преживи неминовно банкротирање, становништво ће га осетити много јаче. А најгоре је што ће га осетити индиректно. Јер Украјинци већ живе у условима економске катастрофе која је сваким даном све јача. Као резултат банкротирања ће поскупљивати увозна роба и производи – мада, уосталом, они већ поскупљују. При чему – не поскупљују само увозни, већ и домаћи. Падаће и гривна, ионако већ климава – она већ свакодневно клизи. Проблеме са платама, пензијама, социјалним исплатама, тарифама, опорезивањем – практично већ две године сви имају. Осим изузетно ретких, директно да кажемо, највиших случајева.
Практично већ неизбежно банкротирање садашња администрација Порошенко – Јацењук користи у првом реду као начин за даљи психолошки притисак на народ Украјине. Владајућа „нова елита“ добија изванредан допунски аргумент. Нешто као „Зашто кривите владу, парламент и председника? Па – банкротирали смо. Нико неће да нам да паре! А све због „москаља“ (погрдан назив за Русе – прим.прев.)…“ Уопште не треба да сумњате“ – то ће се ускоро чути од свих добронамерних и правих поданика украјинских медија. Притом неће бити ни речи о томе ко је тај, ко је земљу и њену економију довео у такво стање. А такође ни како да се изађе из њега.
Банкротирање – то је пре свега потпуно ограђивање земље од спољних тржишта за позајмљивање приватног капитала на дуг период. То значи и да економија земље може да се нађе у потпуном сиромаштву неколико година. И до 10 година сиромаштва, уколико власти Украјине објаве реално банкротирање. Приватне украјинске компаније и банке неће моћи да узимају средства у иностранству, појавиће се проблеми са њиховим развојем. То ће довести до притиска на тржиште рада, зато може да порасте незапосленост. Галопира инфлација. У таквим случајевима влада, по правилу, укључује ковницу новца. Појављује се неопходност економисања средстава државног буџета, а то може да удари по народу који је и без тога потпуно осиромашио.
Последица банкротирања је пауперизација становништва, све јача деиндустријализација економије, претварање читаве земље у аграрно-сировинску израслину истовремено за неколико метрополија – европских и америчких, деурбанизација и смањење броја становника по градовима, деградација образовног и интелектуалног нивоа државе, смањење бројности становништва у земљи, стални политички и правни хаос. На велику жалост, у Украјини је добар део побројаног већ врло видљив. Остало је само да се сачека објава банкротирања де-јуре.
2016 – година краха?
На жалост, најближа будућност, перспективе и украјинске државе и њене економије су врло тужне. Може да се прогнозира да ће већ почетак 2016. донети даље продубљење кризе.
Да се почне од тога, да ће од 1.јануара 2016. почети са радом тзв. Зона слободне трговине између Европске уније и Украјине. Претпостављало се да ће режим слободне трговине између Украјине и Европске уније почети са радом од октобра 2014. Међутим, у септембру 2014. после консултација у Бриселу у којима су учествовали представници Европске комисије, Украјине и Руске Федерације, стране су се договориле да спровођење споразума о ЗСТ треба да се одложи до 31. децембра 2015. Али, и тај период је при самом крају.
Европска унија не намерава да одступа од реализације те ЗСТ. Разлог је разумљив. Стари Свет такође осећа значајне економске тешкоће и излаже се губицима (ако ни због чега, а оно због „рата санкцијама“ које су натуриле САД, и вештачки организоване најезде миграната). Зато су Европи хитно потребна нова тржишта за њену робу. Украјина, мада је изложена правој економској несрећи, за пласман европске робе друге и треће категорије још увек је чак и погодна. Осим тога, ту постоји и једна финеса, која уопште није неважна: украјинско-руске и руско-белоруске границе су још увек прилично отворене. Европска интервенција у робама, пошто прође Украјину лако може да крене и у Русију, и са њом и у Белорусију. Да ли се сећате цитата из Маркса од 300% добити?
Зато реакција Русије и Белорусије на те могуће претње не чуди. Руска страна већ прети Украјини потпуном забраном роба уколико споразум о ЗСТ ступи на снагу. Уосталом, и има право на то. Тренутна штета која може да се нанесе економији Украјине уколико дође до доношења одлуке о ембаргу се процењује на 600 милиона долара. Белорусија је, по свему судећи, спремна да се прикључи тим мерама.
Укупни губици Украјине ће се бројати у милијардама САД долара. Према последњим подацима Укрстата обим извоза свих роба у РФ из Украјине се за девет месеци 2015.године смањио на 3,612 милијарди долара. У истом периоду прошле године Украјина је у Русију извезла роба за 8,143 милијарде (тј. 66% више). А премијер Јацењук је у свом извештају Врховној Ради од 11.децембра о.г. који је „такорећи“ поднет, радосно обећао да ће се извоз у Русију још више смањити. Изван сваке сумње, постоји неко коме то баш одговара. Само – какве везе са тим има народ Украјине, у чије име се то, ко бајаги, и чини?
Уколико се догађаји буду развијали по том плану, у том случају ће већ крајем зиме 2016.године за милионе обичних Украјинаца настати врло и врло сложена ситуација. Социјални потреси ће практично бити неизбежни. Насиље, криминал и хаос представљају врло стварну перспективу. Наравно, садашњи руководиоци Украјине и њихови страни покровитељи ће се потрудити да поново распале рат у Донбасу, јер ће тако моћи да говоре да је он крив за све.
Али украјинска армија, чак уколико се не рачуна значајна америчка и европска помоћ, са већ фактичким (за сада полускривеним) започетим новим, седмим таласом мобилизације, осуђена је на пораз и у новој серији „антитерористичке операције“.
Наравно, радикали и националисти су задовољни због новог крвопролића, али – они су у мањини. Уосталом, нису се претерано истицали у борби ни за време претходног ратног конфликта, јер им се више допадало да пљачкају мирно становништво у позадини. А обични „хлопци“ (момци, укр. – прим.прев.) из Западне и Централне Украјине имају право да постављају логична питања. Због чега да се боре? Због нове добити Компаније „Рошен“. Или, можда, нових аутомобила за посланике Врховне Раде?
Нови рат ће постати крах. За садашњи кијевски режим – ван сваке сумње. Никако не желимо да тај рат буде крах читаве Украјине, која још увек наступа као јединствена држава. Јединствена де-јуре, али не и де-факто.
