Свакој живој нацији су потребни симболи. Они нам говоре ко смо као један народ, у шта верујемо, и на којој основи организујемо наш заједнички живот.
Чини се да је ова чињеница врло јасна садашњем руководству Русије, поготово председнику Владимиру Путину, у процесу обнове и поновног уједињавања земље која је током три генерације била растрзана непријатељством између Црвених и Белих, и стварања националне синтезе. На духовном плану, то је пре свега подразумевало поновно уједињење Руске православне цркве, односно Московске патријаршије и Руске православне заграничне цркве са седиштем у Њујорку, што је био чин од светско-историјског значаја. То је такође подразумевало и поновну изградњу Храма Христа Спаситеља, којег су комунисти 1931. дигли у ваздух, а који је, што није никаква случајност, не тако давно био мета скрнављења од стране дегенерика слављених од стране проповедника западне „демократије“.
Грађански и војни симболи су такође важни. Било је после 1991. оних који су сматрали да споменици из комунистичког доба треба да буду исто тако немилосрдно уклоњени као што су и бољшевици (према казивању Солжењицина) настојали да избришу древно лице Русије и замене га новим совјетским сурогатом. Мудрост је, међутим, преовладала. Национална химна која је усвојена 2001. задржала је совјетску мелодију, али са новим речима (које је написао Сергеј Михалков, који је заједно са Габријелом Ел-Регистаном, написао изворне речи 1944!) – Лењин и Стаљин су избачени, а Бог убачен. Стара престоница се поново зове Санкт Петербург, али се околна област и даље зове Лењинградска. Црвена звезда означава руске војне ваздухоплове и возила, док се плави крст Светог Андреја вијори над флотом. Црвене звезде се и даље налазе на врховима кремаљских кула, док икона Спаса Смоленског поново краси Спаску капију. Црвени барјак који је тријумфално подигнут на Рајхстагу 1945. се носи на Дан победе. Посмртни остаци Белих команданата у изгнанству, попут Антона Дењикина и Владимира Капеља, враћени су у земљу и сахрањени са почастима.
Можда грешим, али би ми било драго ако је Русија можда усвојила лекцију из оног што је донедавно био амерички пример. У свом другом инаугурационом говору у марту 1865, док се „рат међу браћом“ приводио крају, Абрахам Линколн је говорио о потреби „превијања националних рана“. У том настојању, ништа није било важније од давања почасти херојима и Плавих и Сивих (тј. Севера и Југа – прим. прев.), што је на можда најдирљивији начин демонстрирано неколико деценија касније, током окупљања ратних ветерана обе стране у Гетисбургу (1913. на 50-годишњицу чувене Битке код Гетисбурга се окупило преко 50.000 ратних ветерана Севера и Југа – прим. прев). Генерал Јулисиз „Безусловна капитулација“ Грант (командант снага Севера) и Роберт „Марс Боби“ Ли (командант снага Југа), „Ујка Били“ Шерман (чувени генерал Севера) и „Стоунвол“ Џексон (чувени генерал Југа), морнаричке легенде Дејвид „Дођавола и торпеда“ Фарагут (Север) и Рафаел „Нелсон Конфедерације“ Семс (Југ), коњички команданти „Борбени Фил“ Шеридан (Север) и Џ.Е.Б. Стјуарт (Југ), и многи, многи други – сви они припадају свима нама. Као Американци.
Говорећи ово не значи игнорисати средишње место које је робовласништво заузимало у покушају јужњачке сецесије, или питање да ли су они имали уставно право на то. (Можда ће Калифорнија имати више среће у свом покушају одвајања. ¡Adios, amigos!) Нити се овим жели забашурити јужњачка перцепција Реконструкције (послератног програма реинтеграције Југа и решавања уставно-правног статуса ослобођених робова, 1865-1877 – прим. прев.) као непријатељске војне окупације, или увођења расне сегрегације после повлачења савезне војске и доласка на власт Демократске партије на Југу. Али остаје чињеница да је мит помирења Севера и Југа у поново уједињеној америчкој нацији био темељ нашег израстања у економског џина до краја 19. века, у светску силу почетком 20. века (на штету оронуле Шпанске империје, уз славно учешће бивших припадника снага Конфедерације, односно Југа) и у доминантну силу после два победничка светска рата.
Та Америка би ускоро могла да прохуји са вихором. Насиље у Шарлотсвилу, скидање споменика Конфедерације од стране руље у Дураму, Северној Каролини, кукавичко уклањање четири споменика у Балтимору (који има једну од највиших стопа убистава у САД) под окриљем ноћи, и позиви да се уклоне и многи други – у исто време представљају самртни ропац старе Америке изграђене на једном националном концепту и порођајне муке једне нове, безграничне, више-етничке, вишејезичне, вишеверске, вишесексуалне, аисторичне, лажне „Америке“ која се рађа у насиљу и безакоњу.
Онај ко каже А мора да каже и Б. Када се прихвати демонизација дела наше историје и када се они који је бране потисну изван граница легитимног дискурса, онда не треба бити изненађен изливима арогантног беса победника. Он се појављује у два облика: као нихилистичке уличне силеџије из покрета „Антифа“ и „Црни животи су важни“, и као представници власти (из државе и медија, односно „Мочваре“) који им дају имунитет за насилно, криминално понашање. Ови први су јуришници ових других.
Они су већ месецима били активни, много пре Шарлотсвила, широм земље, без иједног гласа протеста партије која наводно има потпуну контролу над савезном владом. Наша права која нам, као Американцима, даје Први амандман Устава (слобода говора и штампе, вероисповести, окупљања, петиционирања власти – прим. прев.) престају тамо где неки силеџија маскиран у црно реши да пласира своју песницу или палицу. Парафразирајући председника Врховног суда САД Роџера Тaнија у случају Дреда Скота (пресуда из 1857, по којој људи који потичу од црних афричких робова увезених у САД немају право на грађанство САД – прим. прев.), они који су лојални старој Америци немају никаква права која су присталице нове Америке обавезне да поштују. Шта је са истрагом министарства правосуђа о кршењима грађанских права од стране ове организоване, циљане бруталности? (Или ће до ње, можда, ипак доћи, и укључиће испитивање повезаности са Сорошем. Ако тога не буде, чему уопште закон о кривичном гоњењу активности произашлих из криминалног организовања?)
Разуме се, призор учешћа истинских расиста у нередима у Шарлотствилу је овим људима дао савршен повод – али расисти нису узрок. Не само да нису успели да спрече револуционарно укидање историјске Америке (коју је дефинитивно описао Патрик Бјукенен) тако што би подстакли неку врсту беле реакције – можда у облику расног рата ком се неки од њих срамотно надају – организатори протеста „Ујединимо десницу“ у Шарлотсвилу су само убрзали револуцију. И та револуција се спаја са противуставним „Рашагејт“ превратом (вишемесечна кампања оптужби без доказа да се Русија умешала у америчке изборе у корист Трампа – прим. прев.) који је у току против председника Трампа, који представља последњу наду за очување историјске америчке нације. Ако он буде уклоњен (да ли је он, чак и унутар сопствене администрације, једини који се уопште бори?) и буде се рестаурирала она фина и углађена анти-трамповска Републиканска партија, она ће се, заједно са својим пајташима из Демократске партије и медијске Мочваре, удружити ради одвлачења на дно онога што је од Америке још увек остало.
Ако су неки у искушењу да помисле да ће та нова Америка бити мирољубивија у светским односима, нека размисле још једном. Није случајност то што се оне исте снаге које желе да сруше Трампа и редефинишу идентитет наше земље скоро у потпуности поклапају са онима који би да Америка агресивно намеће „наше вредности“ – тј. њихове вредности – целој планети. Као што сам пре скоро 20 година написао у нешто другачијем контексту, та лажна „Америка“ је претходница Фашизма дугиних боја, и код куће и у иностранству.
Без сумње су исту ужасну стрепњу, па чак и горе, осећали Руси 1920, када су гледали како се њихова земља крваво жртвује на олтару једне полуделе, интернационалистичке идеологије. Некако су, пошто су платили незамисливу цену рата и репресије, успели да се из свега тога извуку три четвртине века касније, још увек сећајући се (по речима покојног генерала Александра Лебеда) како је то „поново се осећати Русима“.
Ако не успемо да избегнемо предстојећу дугу ноћ, хоћемо ли ми Американци имати ту срећу?
