Један од најзначајнијих појмова разрађених у књизи „Дух самопорицања“ проф. др Мила Ломпара (ових дана је доживела ПЕТНАЕСТО издање) је појам скуларног свештенства.
Овај појам означава јавне актере који немају религијску улогу, али преузимају функцију моралних судија, идеолошких тумача и чувара јавне правоверности. Они одређују шта је прихватљиво, ко сме бити присутан у јавности, које становиште мора бити дисквалификовано и ко мора бити обележен као опасан. Њихово деловање није само полемичко, него дисциплинско и не тежи расправи, него уклањању разлике.
Овим тобожњим интелектуалцима у служби моћи противставља се човек разлике. Зато Ломпар говори о потреби да човек разлике буде уклоњен из јавног простора.
Тај човек разлике није опасан зато што нужно има институционалну моћ, него зато што самим постојањем показује да јавни поредак није једини могући. Он сведочи да се може мислити другачије. Управо зато, према Ломпару, против њега се не води само аргументована критика, него се покреће морално-политичка оптужба. У таквом механизму појављују се ознаке које треба да га дисквалификују: национализам, фашизам, антисемитизам, паланачки дух, мржња. Ломпар показује да је и његова књига „Дух самопорицања“ била изложена таквом поступку, али тај случај добија општију функцију: он постаје пример начина на који секуларно свештенство производи контролисану јавност.
Ломпар се, у „Духу самопорицања“, бави и злоупотребом појма кривице. Он полази од Јасперсовог разликовања врста кривице, али настоји да покаже како се у српској јавности тај појам идеологизује. Код Јасперса, кривица има различите модусе: кривични, политички, морални и метафизички. Код другосрбијанаца, све се може и све треба свести на српску кривицу, што се наслања на хабзбуршку митологизацију „Велике Србије“ и комунистичку тезу о Србима чију хегемонију по сваку цену треба сузбијати да би Југославија опстала. И у једном и у другом случају хрватска културна политика има за циљ да цементира фундаменталну србофобију.
Ломпар расправу о кривици постепено премешта из филозофске равни у историјско-културну анализу. После разматрања Јасперсовог појма кривице, он настоји да покаже да истинско искуство кривице не може настати под идеолошком принудом. Кривица, ако треба да буде стварно морално искуство, мора бити унутрашњи преображај, а не спољашња пресуда.
У свему томе, српско становиште је могуће.
Оно је могуће тек онда када српска културна политика оствари равнотежу између глобализације и глобализма, између учешћа у свету и очувања сопствене разлике. Српско становиште, по Ломпару, не треба да буде против глобализације као такве, него критички усмерено према идеологији глобализма управо зато што српска култура мора учествовати у процесима глобализације. Тек у таквој свести може настати, како Ломпар каже, „начело континуитета у преношењу вредности кроз мене временâ и кроз територијално раздвојена подручја“.
Српско становиште је одређено као култура разлике, свест о граници и начело континуитета. Зато је „Дух самопорицања“ књига о култури која може изгубити себе онда када пристане да о себи мисли искључиво са туђег становишта.
И то је књига коју је написао Мило Ломпар, драгоцени човек разлике.
