Поглавље из књиге Ранка Гојковића „Руси и Срби — браћа по Промислу Божијем“
Представљамо читаоцима поглавље из нове књиге нашег сталног аутора из Србије Ранка Гојковића. Књига „Руси и Срби — браћа по Промислу Божијем“ прошле године је награђена признањем Савеза писаца Русије, а ове године одржане су њене промоције — како у провинцијским библиотекама Брјанске области, тако и у сали Храма Христа Спаситеља у Москви.
Књига садржи дванаест огледа о нашим сународницима који су оставили значајан траг у животу Србије и Срба, као и дванаест огледа о знаменитим Србима у руској историји.
Оглед који овом приликом представљамо посвећен је одеском градоначелнику Борису Александровичу Пеликану. О овом упечатљивом монархисти познато је веома мало, па се надамо да ће коментари знатижељних читалаца помоћи да се текст обогати новим сазнањима.
Борис Александрович Пеликан (1861, Одеса — 1931, Београд) био је адвокат и један од руководилаца десно-монархистичког покрета у Одеси, чији је градоначелник био од 1913. до 1917. године.
П. В. Тихомиров, преводилац и уредник руске верзије књиге
Први и једини градоначелник — монархиста
О Борису Александровичу Пеликану није много написано. Изузев енциклопедијских чланака посвећених истакнутим личностима монархистичког покрета, о одеском градоначелнику налазимо тек успутна помињања која су оставили разни одески и „одесоидни“ подсмевачи.
Ево шта, на пример, о одеском градоначелнику можемо сазнати из приповетке Валентина Катајева „Хуторак у степи“:
„Господин Фајг био је један од најпознатијих грађана града. Био је подједнако популаран као градоначелник Толмачов, као луди Марјашек, као градоначелник Пеликан, који се прославио тиме што је украо лустер из Градског позоришта…“
И тако даље и томе слично.
Нећемо даље цитирати — јасно је шта и како пишу весели одески другари.
Борис Александрович Пеликан, који је у младости заступао релативно либералне ставове, већ је до 1905. године јасно схватио куда ће на крају довести пароле о „слободи и једнакости“. Током Револуције 1905. године активно је учествовао у монархистичком покрету у Одеси и убрзо се уздигао до руководећих положаја. Почетком 1906. године постао је председник Одеског одељења Руског сабрања, а у фебруару исте године био је један од оснивача локалног огранка „црностотинашког“ „Савеза руског народа“.
Пеликан је учествовао на првим монархистичким конгресима. Током расправе на Трећем конгресу одлучно је заступао уједињење монархиста и изјавио:
„Неопходно је ујединити се како бисмо били снажни у борби против масона и Јевреја. Питање органа који би ујединио све организације јесте техничко питање; према томе, треба изабрати комисију која ће израдити облике уједињења свих постојећих организација.“
Године 1912. Пеликан је саставио белешку на име министра унутрашњих послова А. А. Макарова, у којој је изложио своје ставове.
Главна идеја била је да влада треба да створи ослонац за себе у десним странкама, а не да кокетира са „октябристима“, који у суштини нису били политички центар, већ прикривени левичари. Пеликан је покушавао да убеди министра да се „са новцем и способним руководиоцем могу чинити чуда“. Његови предлози, нажалост, нису прихваћени у Министарству унутрашњих послова.
Своје идеје Пеликан је практично спровео током избора за Одеску градску думу, када је, после убедљиве изборне победе, постао градоначелник Одесе. Био је то први и једини такав успех у историји монархистичког покрета.
„Либерали су покушали да путем судских спорова пониште за њих неповољне изборне резултате, али Одеска судска палата, размотривши жалбе због неправилности током гласања, није у њима пронашла елементе кривичног дела. Жалба Пеликанoвих противника Сенату такође није дала резултате. Са становишта закона није било за шта да се ухвате. Тек у јуну 1917. године, већ револуционарни Сенат, покренуо је поступак против Пеликана и његових најближих сарадника због фалсификовања изборних резултата“ [1].
Формирање српских добровољачких дивизија
Током Првог светског рата, као одески градоначелник, Пеликан је одиграо значајну улогу у формирању српских добровољачких дивизија. За заслуге према Србији одликован је Орденом Светог Саве.
До јесени 1915. године у Русији се окупио велики број аустроугарских официра и војника српског порекла који су се добровољно предали, не желећи да ратују против братског руског народа. Од 2,2 милиона непријатељских војника и официра које је руска војска заробила, Срби, као и прохрватски и прословеначки оријентисани Хрвати и Словенци, чинили су приближно 200.000 људи.
Однос према аустроугарским војницима који су добровољно прешли на руску страну знатно се разликовао од односа према осталим заробљеницима. Посебне симпатије уживали су Чеси, Словаци и Срби. Представници ових народа развили су међу собом блиске и срдачне односе, што је било сасвим разумљиво: управо су ти народи, а не неки апстрактни „Словени“, желели да се ослободе аустроугарске власти и створе сопствене националне државе.
„Треба посебно нагласити да се национални принцип — Словени и не-Словени — доследно спроводио током читавог рата. Већ на сабирним местима словенски ратни заробљеници одвајани су од Аустријанаца, Мађара и Немаца, чији су ешалони упућивани у области европског, сибирског и далекоисточног Севера. Представници словенских националности слати су у европски део земље, углавном у централне и јужне губерније, као и у Западни Сибир.
Као што је већ напоменуто, словенски ратни заробљеници су, за разлику од не-Словена, уживали значајне олакшице. Словени су углавном смештани у централне и јужне губерније са повољним климатским условима и упућивани на пољопривредне радове, док су не-Словени распоређивани у руднике, на изградњу, путне радове и друго. Словенским официрима-заробљеницима омогућавано је слободно кретање, а војницима недељне шетње. Сви су могли да се састају са сународницима.
Подсетимо: у то време су у Русији, уз дозволу власти, активно деловала бројна словенска друштва и завичајне организације, чији су представници често посећивали логоре за ратне заробљенике, делили брошуре, новине и летке, водили антигерманску и антиаустријску пропаганду, а такође се бавили добротворним радом.
Све је то знатно утицало на однос словенских ратних заробљеника према рату. Многи од њих изражавали су жељу да оружјем у рукама бране независност своје отаџбине. Треба нагласити да су на такав корак могли да се одлуче само истински родољуби. Јер, у случају да поново падну у заробљеништво, не би их чекао логор за ратне заробљенике, већ војни суд са свим последицама које из тога проистичу. Иако је коришћење таквих добровољаца на фронту представљало грубо кршење принципа Хашке конвенције из 1907. године, војне власти су им излазиле у сусрет, јер је у очима руског друштва то рату који се водио давало ослободилачки карактер“ [2].
Значајан број српских ратних заробљеника нашао се на територији Одеског војног округа, где је, уз активно учешће Б. А. Пеликана, започело формирање српских добровољачких јединица. У априлу 1916. године коначно је формирана Прва српска добровољачка дивизија, која је бројала 18.868 људи.
Првобитно је било предвиђено да добровољци буду упућени у Србију Дунавом. Међутим, после уласка Бугарске у рат на страни Централних сила, пут Дунавом био је затворен, а и сама херојска српска војска, са којом су бивши српски заробљеници желели да се уједине, повукла се у ледене албанске планине, а одатле на грчко острво Крф. Пошто је слање добровољаца у отаџбину постало немогуће, донета је одлука да се те јединице употребе у саставу руске активне војске.
Срби су били укључени у састав 47. армијског корпуса и упућени на фронт у Добруџу, где је требало да се, заједно са руским и румунским јединицама, супротставе бугарским, немачким и турским трупама.
Улазак Румуније у рат на страни Антанте у августу 1916. године није ојачао, већ је, напротив, ослабио стратешки положај руске војске. Румунска војска показала се као изузетно слаб савезник; њени војници испољили су ниску борбену способност, што је Русију приморало да издвоји значајне снаге за спасавање суседа од потпуне катастрофе. Потпуни пораз Румуније довео би до тога да ново ратиште створи озбиљну претњу за југ Русије, који је до тада од фронта био одвојен широким тампонским подручјима. Управо због тога се начелник штаба Врховне команде, генерал М. В. Алексејев, одлучно противио њеном уласку у рат. Међутим, Румунија је, подстицана од Француске и вођена жељом да припоји Трансилванију и Банат, започела рат и одмах створила огромне проблеме Русији.
Руски војници су нерадо ступали у борбу са Бугарима, сматрајући да је сукоб са „браћушком“ некакав неспоразум. У међувремену, Бугари су били изложени потпуно другачијој пропаганди: Руси су представљани као грабљивци који су, наводно, вековима под изговором ослобађања од Османлија покушавали да заузму бугарске земље. Неспособност Румуна за борбу и слаба мотивација Руса довели су до пораза. Ни херојство српске добровољачке дивизије није спасло ситуацију.
У Обраћању које је издао командант Прве добровољачке дивизије, пуковник Стеван Хаџић, између осталог је писало:
„…Официри и војници Прве српске добровољачке дивизије на обалама Дунава треба да докажу братској Русији да су способни да својим грудима бране ову свету земљу и да су способни да својим херојским напором прокрче пут словенској слободи и правди у нашим поробљеним земљама.“
Иако су српски добровољци у крвавим сукобима показали изузетну храброст, успеси српског одреда нису били подржани ни на румунском ни на руском крилу. Само код Тутракана Бугари су заробили око 28.000 румунских војника. Према извештају пуковника С. Хаџића Врховној команди, Прва српска добровољачка дивизија избацила је из строја око 14.800 бугарских војника и заробила значајне трофеје: четири батерије, осам митраљеза и 1.540 пушака. Сама дивизија изгубила је 53% свог састава, односно 9.349 бораца.
Упркос томе, прилив добровољаца је настављен, па је у јесен исте године формирана и Друга српска добровољачка дивизија. Добровољачке јединице потом су обједињене у Српски добровољачки корпус, чијим је командантом постављен генерал Михаило Живковић.
До Фебруарске револуције 1917. године Српски корпус бројао је више од 40.000 бораца. Револуционарна пропаганда, која је имала изразито антидинастички карактер, довела је до тога да део српских добровољаца, дубоко оданих цару Николају Александровичу, напусти редове корпуса, али су многи остали. Добровољце су задесила тешка физичка и морална искушења.
У јесен 1917. године штаб Корпуса и Прва дивизија пребачени су из Одесе у Архангелск, одакле је око 12.500 војника упућено на легендарни Солунски фронт.
„Јединице које су касније стигле у Архангелск остале су у њему до краја Грађанског рата. Група војника Корпуса која је остала у Одеси крајем године добровољно је ступила у Први интернационални одред Црвене гарде, а тамошњи резервни батаљон Корпуса такође је прешао на страну совјетске власти. Тада је од дела војника и официра Корпуса у Јекатеринославу (данашњи Дњепропетровск) формиран Први српски совјетски револуционарни пук. Југословенски ударни батаљон, стациониран у Кијеву, почетком 1918. године реорганизован је у Први југословенски комунистички пук. Поједини делови и јединице бившег Корпуса учествовали су на страни антибољшевичких снага у Грађанском рату у различитим регионима Русије (Поволжје, Сибир, Далеки исток)“ [2].
Ипак, шест месеци након октобарског бољшевичког преврата, српски добровољци су се већином определили на чијој су страни у разбукталом Грађанском рату. Током побуне Чехословачког корпуса, која је почела 25. маја 1918. године, управо су Срби помогли Чесима да заузму Самару.
Ево које речи наводи истакнути историчар Никола Поповић, илуструјући мотиве због којих су Срби учествовали у борби против црвеногардејаца: „Сваки наш војник се радо тукао са бољшевицима, јер је у бољшевичкој војсци било 70 одсто Мађара, 20 одсто Немаца и 10 одсто Руса. Борбу против бољшевика наши су посматрали као рат против Аустрије… Немце и Мађаре су убијали, а Русе жалили и скривали…“ [3].
Безусловно, избор беле стране у Грађанском рату није био условљен само националним разлозима — на крају крајева, интернационалне бригаде црвеногардејаца заменили су већински руски бољшевички одреди. Али Срби, који су свето чували успомену на подвиг руског Цара, упркос свим двосмисленостима Грађанског рата, нису могли постати саборци оних који су били цареубице.
И другачије није могло бити.
Сусрет са Царем
Император је 10. и 11. маја 1916. године, у пратњи велике војне свите, укључујући команданта армија Југозападног фронта, генерала коњице А. А. Брусилова, посетио Одесу.
Током ове посете, градоначелник Б. А. Пеликан одржао је говор у којем је позвао Цара и чланове породице Романов да положе темељ новог парка засадивши млада стабла, што је и учињено. Пре тога је на Стрелишту одржана смотра пешадијских, коњичких и артиљеријских јединица. Читаоцима нудимо дирљив опис овог изузетног догађаја из пера добровољца А. Р. Тришуновића:
„Нисмо стигли ни да се приберемо, а пред нама се појавио Господар. Смеши се, левом руком затеже узде, десном салутира и, благо удахнувши, гласно нам се обраћа на српском:
— Помоз’ Бог, јунаци!
Војници, ван себе од узбуђења, одговарају тако да се земља тресе:
— Бог ти помогао!
<…>
Детаљније не бих могао препричати, све је било као у сну. Сећам се само да је Царица плакала гледајући нас.
Касније је напетост попустила, али смо строј држали равно, као пред трибином. Када се смотра завршила, мислили смо да ћемо се разићи у касарне.
Узбуђено смо разговарали о пажњи руског Цара који нас је поздравио на нашем језику. Наш ађутант је одјахао до команданта пука и они су заједно пожурили ка трибини. Нешто је требало да се догоди.
Руски Цар жели да разговара са нама!
Дивизија се постројила у каре. Официри су стали испред својих батаљона.
Данас се може свашта говорити и мислити и о руском Цару и о монархији. Али ја пишем о ономе што смо тада осећали и што нико неће моћи да избрише из наших срца. Тада је руски Цар за нас био симбол великог братства наших народа, симбол велике империје, и тек тада смо до краја схватили величину дела које смо започели.
Видимо: приближава се Господар, за њим свита. На растојању од стотину корака од кареа, министар Двора Фредерикс поравнао се са Царем и, салутиравши, нешто му говори. <…> Видимо, Господар, не окрећући се, покретом руке зауставља свиту и пушта коња у ход. Пред кареом га чека командант дивизије. Цар зауставља коња у средини. Тишина. Чини се да људи и не дишу. <…> Одећа Господара је једноставна руска, а у тој једноставности је толико племенитости. Цар се пред нама није појавио у сјају злата небројених ордена и звезда, већ као замишљен човек, оптерећен бригама. Сећам се како су га бројни револуционари, који су пролазили нашим крајевима, грдили и срамотили. Од тада је прошло двадесет година, у сећању није остало све што је Цар рекао дословно, али смисао његовог говора и поједине речи запамтили су за цео живот сви они који су тада били тамо, на Марсовом пољу. Господар нас је поздравио као прву словенску војску спремну да се бори заједно са руском војском за своје ослобођење од туђинског ропства:
— Никада моја Армија није била толико снажна као сада. Она само чека моју заповест да пређе преко Карпата. И ви ћете бити први који ће заједно са мојом војском ући у ваше ослобођене крајеве. Поздрављам ваш борбени поход под командом храбрих српских официра! Русија неће заборавити вашу жртву!
Тако је и било: руска војска је 1916. године била снажна као никада пре, имала је довољно наоружања чији се недостатак болно осећао 1914. године. Тада је на сандуцима писало: ’Муницију не штедети!’
Међутим, 1917. године све се преокренуло.
Много тога се од тада заборавило, много је проживљено. Али ми је и данас тешко да савладам оно одушевљење које ми се враћа чим се сетим тог Царевог говора пред првом словенском војском лета 1916. године у Одеси.
Господар је, у пратњи команданта наше дивизије, на коњу обишао готово цео каре, посвећујући посебну пажњу официрима са високим одликовањима. Пролазећи, овлаш је погледао наше пукове и на растанку салутирао.
Потресени оним што се дешава, наши ратници су спонтано, не чекајући команду, почели да кличу. И тек када је Господар већ био далеко, вихор емоција почео је да се смирује.<…>
Наравно, и међу нама је било сумњи да су дворјани под немачким утицајем одговорни за поразе.
И зато смо са задовољством и радошћу посматрали како је Русија у многоме превазишла Западну Европу. Последњих година пре рата у Русији су се бурно развијали привреда, културни и политички живот. У разговорима са образованим Русима покушавали смо да сазнамо какав је положај сељаштва, распитивали смо се о ’страшним спахијама’.
Наша наивност је ишла дотле да смо чак покушавали да пронађемо остатке кметства, детаљно се интересовали за патње политичких затвореника, оних ’у дубини сибирских руда’…
И тада сазнајемо да је у Русији, упркос постојању наводно ’најреакционарније владе на свету’, на смртну казну осуђено знатно мање злочинаца него у било којој другој западној земљи. И то у ситуацији терора и политичких убистава, субверзивне делатности у свим областима културног живота, чак и у школама, књижевности, уметности и Цркви! А и Сибир уопште није таква ледена пустиња, поготово што политички затвореници тамо нису у оковима, већ најчешће у прогонству. Притом су та прогонства за затворенике постајала прави универзитети.
На наше велико изненађење, сазнали смо да из године у годину све више земље прелази из руку спахија у руке сељака.“
На реакцију је способан само здрав организам
Вероватно се код читалаца може јавити питање: „А какве везе заправо има ова ’исповест’ српског добровољца о догађајима у Одеси 1916. године са описом живота познатог монархисте Бориса Александровича Пеликана?“
Прво, сам тон сећања српског добровољца о руском Цару изврсно илуструје чињеницу да полупрезиран однос према монархији и монарху, који је нажалост постао норма за човека руског културног круга, уопште није својствен једноставним и чистим срцима иноплеменика — било православних Срба или других народа.
Видимо са каквом су трогателном и искреном оданошћу Срби гледали на последњег Самодршца и на историјску Русију. Знамо да то осећање нису успели да искорене ни бољшевички пропагандисти, ни Титови интернационалисти, ни савремени питомци разних демократских фондација.
Једно од оличења историјске Русије и оданих слугу Господара за хиљаде Срба постао је управо одески градоначелник Борис Александрович Пеликан. Речи сећања, у суштини, звуче као речи захвалности првом човеку града на југу Русије за његов труд у збрињавању српских добровољаца. А притом није реч о обичном граду, већ о једном од центара револуционарне активности најразличитијих снага — почев од оних руских добродушних либерала које ћемо касније назвати „февралистима“, па све до револуционара из јеврејских и анархистичких организација.
Сама Фебруарска револуција протекла је у Одеси углавном без крви: „бисер на мору“ наставио је да се бави шверцом. Градоначелник Борис Пеликан позвао је на мир, након чега су га ухапсили комесари пристигли из Петрограда. Али то још нису били они прави комесари. Ни „Чека“ још није била она права. Зато је Борис Александрович преживео.
У Одеси је завладало безвлашће: либерали-февралисти, интернационални леворадикални совјети и малобројни „украјинаши“. За само годину дана цветајући и најбогатији град Империје претворен је у разбојничко легло. Бољшевици су на неколико месеци заузели власт у граду и, иронијом судбине, тачније по Промислу Божијем, управо су они ослободили Бориса Александровича из тамнице у коју су га бацили револуционарни либерали.
„Пеликан је успео да побегне из Русије захваћене смутом; уточиште му је пружила гостопримљива Србија, као носиоцу Ордена Светог Саве. У емиграцији је играо запажену улогу у монархистичком покрету и био један од првих ’легитимиста’.
У изгнанству је у листу ’Руски стјаг’ објавио чланак ’Црностотинаштво’, у којем је са горчином писао да је управо влада уништила Савез руског народа — ’снажну и делатну, једину организацију, а уништивши је, није успела да организује другу’“ [1].
Уосталом, овај, како би се данас рекло, „политехнолошки промашај“ био је део ширег тренда о којем је језгровито говорио Николај Јевгењевич Марков:
„Монархија није пала зато што су њени непријатељи били прејаки, већ зато што су њени браниоци били преслаби. Паду Монархије претходило је бројчано и квалитетно осипање монархиста, пад монархистичког духа и слабљење монархистичке воље. Монархисти су презирани, монархистичке новине се нису читале, монархистичке организације су исмеване и бојкотоване. Сматрало се добрим предреволуционарним тоном занемаривати и презирати монархизам; тако је било у друштву, тако је било у влади, тако је ишло све до самог Трона. Нису Лењин и Троцки, већ свеопшти заборав и занемаривање монархистичке ствари срушили велику руску државу. Лењин и Троцки су само црви који су се закотили у лешу“ [4].
„У својој суштини црностотинаштво није ништа друго до чиста реакција, али реакција не одозго, већ одоздо… ње се не треба бојати… она спасава државу, друштво и породицу. Револуција је болест, реакција је ’оздрављење’“ [5].
Управо то је Борис Александрович написао у Београду 1926. године, када је са историјском Русијом све већ било свршено… Али то исто је пламени реакционар неуморно понављао и две деценије раније — и у високим кабинетима Петербурга и код куће у Одеси.
Русија није хтела да слуша оно на шта је, између осталих, позивао одески градоначелник, јер су главе и срца руских људи већином били заузети нечим другим.
На реакцију је способан само здрав организам. Али Русија је почетком 20. века била тешко болесна.
——————————
Коришћена литература:
[1] Степанов А. Д. Пеликан Борис Александрович // Черная сотня. Историческая энциклопедия 1900–1917 / одг. уредник О. А. Платонов. — М. : Крафт+, Институт руске цивилизације, 2008.
[2] Базанов С. Н. Војноплене-славяне в России в годы Первой мировой войны // Труды Института российской истории. Св. 11 / Руска академија наука, Институт руске историје; одг. ред. Ј. А. Петров. — М., 2013. С. 171–184.
[3] Никола Б. Поповић (Србија), Одисеја од Одесе до Краснојарска, часопис „Родина“ бр. 1, 2006. Превод: Александар Силкин.
[4] Цитат према публикацији: Сергеј Фомин. „Петља Столыпина“ (1) [Електронски извор] // Русская народная линия. — 2011. — 2. јун. URL: http://ruskline.ru/monitoring_smi/2011/06/02/petlya_stolypina_1/
[5] Цитат према публикацији: И. Домнин. Литература Русской Эмиграции [Електронски извор] // Военная литература (Militera.lib.ru). URL: http://artofwar.ru/k/kamenew_anatolij_iwanowich/literaturarusskojemigracii.shtml
