Београд није био слеп за оно што се дешавало у Албанији. Југословенске дипломате су пажљиво прикупљале податке, упоређивале процене и редовно извештавале о убрзаном ширењу италијанског присуства уз јужне границе Краљевине. Међутим, између детаљног сазнања о претњи и способности да се ситуација институционално преокрене постојала је непремостива дистанца. Четврти чланак познатог британског ратног дописника Елиса Ешмид-Бартлета, сачуван у грађи југословенске дипломатске преписке, омогућава сагледавање албанског чвора из једног изузетно важног угла, у којем није забележена само спољна слика догађаја очима утицајног западног посматрача, већ се разоткрива и дубоки дисонанс Краљевине СХС — јаз између свеобухватне обавештајне информисаности и ограниченог арсенала државних мера одговора.
Изводи из чланка Ешмид-Бартлета у листу „Дејли телеграф“ (Daily Telegraph) од 23. октобра 1928. године, достављени у Београд путем извештаја Краљевског посланства у Лондону, детаљно су приказивали технологију убрзане изградње италијанског војног мостобрана[1]. „Немогуће је и замислити колике количине ратног материјала Италијани допремају у Албанију“, констатовао је британски новинар. „Тај материјал далеко превазилази потребе албанске војске, па чак и оне коју би Албанци потенцијално могли имати током наредних неколико година.“ Замисао Рима састојала се у томе „да се у Албанији створи обилно спремиште оружја, муниције и ратног материјала и на тај начин буде спремно за евентуалну опасност на Балкану“.
У извештају је разоткривено како је текла деконструкција албанског суверенитета и интеграција земље у војну машинерију фашистичке Италије. Стварни генерални штаб албанске војске de facto је постала канцеларија италијанског војног изасланика у Тирани. Читава територија била је подељена на три бригадна округа (Скадар, Тирана, Берат), на чије су чело постављени италијански виши официри, док је сваким батаљоном руководио италијански „организатор“ у чину мајора или капетана, са овлашћењима команданта из сенке. Војска је опремана тешким наоружањем — брдском артиљеријом, оклопним возилима, танкетама, док је мобилизациони оквир развијан рачунајући на 40 хиљада резервиста, при чему је становништво земље једва премашивало један милион људи.
Војно-инжењеријски радови били су подређени нападачкој логици: италијански стручњаци завршили су топографско снимање читаве територије Албаније, а модернизација путева и мостова вршена је дуж стратешких праваца. Саобраћајнице које су полазиле из Скадра и Кукеша избијале су директно на Дебар, Ђаковицу, Призрен и Пећ, окружујући Косово и Метохију. Свеобухватна реконструкција луке Драч, финансирана италијанским зајмом од 2 милиона фунти стерлинга, створила је инфраструктуру за неометано искрцавање експедиционих корпуса. „Окупатор ће имати далеко већу корист од побољшаних комуникацијских средстава него сами Албанци, који су се у очувању независности увек ослањали на своје непроходне планине“, резимирао је британски аналитичар.
Финансијско-економска експанзија допуњавала је војно-стратешку. Званични буџет Албаније износио је 24 милиона златних франака (од чега је половина формално одлазила на војску и жандармерију са укупно свега 3.500 људи), док стварни приходи нису премашивали 17 милиона. Ипак, фискални дефицит парадоксално није довео до слома институција. Тајну су југословенске дипломате виделе у банкарском ропству: „Емисиона банка носи име Албанске националне банке, али нема ниједан шилинг албанског капитала… Сви послови албанске владе пролазе кроз руке ове банке, те све тајне националне финансије Албаније леже скривене у њеној згради“[2]. Земљишно законодавство довршило је формирање колонијалне енклаве. Дотадашња апсолутна забрана продаје земље странцима ван градова — вековна баријера племенског власништва, чијег су се пробијања „Југословени увек прибојавали“ — замењена је правом дугорочног закупа на 25 година. Према оцени Ешмид-Бартлета, овај механизам је практично био еквивалентан власништву на 990 година и отварао је пут пуној аграрној колонизацији приобаља италијанским капиталом[3].
Тако је крајем 1928. године Београд располагао потпуном сликом: режим Ахмета Зогуа претворио је Албанију у протекторат Рима, развивши уз јужне границе Краљевине СХС мостобран за будућу балканску кампању. Са становишта проблема изградње државе, ова ситуација разоткрива системску асиметрију два сукобљена пројекта. Мусолини је спроводио експанзионистички пројекат епохе модерне, користећи технологије тоталног продирања: успостављање институција финансијске контроле, инфраструктурни инжењеринг, командну вертикалу из сенке у структурама безбедности итд. Одговор Београда, напротив, остао је у оквирима архаичних пракси XIX века. На плану унутрашње политике, југословенска држава је покушала да се ослони на убрзавање полувичне аграрне реформе, формирање жандармеријских пунктова и доделу земље српским солунским добровољцима дуж косовских граница. За Београд су то биле пасивне одбрамбене мере на сопственој територији. Међутим, у условима недовршености југословенске изградње нације — непрекидног сукоба између српског унитаристичког језгра и хрватско-словеначког федерализма — колонизација овог подручја ветеранима међу локалном албанском већином доживљавана је искључиво као етничка офанзива Срба. То је затворило спиралу ескалације: сваки одбрамбени корак Београда тиранска и римска пропаганда користиле су за максималну мобилизацију иреденте.
Истовремено, по јужнословенском државном оквиру задат је синхронизовани ударац са супротног крила. Док је фашистички Рим стварао упориште на југу, идеолошки фронт против Југославије отворила је Коминтерна. Четврти конгрес Комунистичке партије Југославије, одржан 1928. године у Дрездену, концептуализовао је „албанско питање“ као детонатор револуционарног рушења Версаја. Прокламовано је да се трећина албанског народа налази под „угњетачком влашћу српске буржоазије“, а као једини пут ослобођења проглашен је „општи устанак“. КПЈ је позивала на ослањање на радикални „Косовски комитет“ ради стварања „независне и уједињене Албаније“.
Дрезденски „Акциони програм“ усмеравао је национално-револуционарне покрете на тотално уништење институција југословенске државности — „протеривање српских окупатора, српске војске, чиновника и жандарма, као и српских четника“ из Хрватске, Словеније, Македоније и са Косова[4]. Оваква линија ослањала се на дугу генеалогију балканског социјалистичког покрета: још у време Балканских ратова прваци српске социјалдемократије (Д. Туцовић, Т. Кацлеровић, К. Новаковић) квалификовали су државно уједињење српских земаља као буржоаски империјализам. Индикативно је да се њихови тенденциозни памфлети, упоредо са извештајима аустроугарских дипломата, све до данас некритички репродукују у историографији као „објективна сведочанства о српским злочинима“. Године 1928. геополитичка експанзија Рима и субверзивна доктрина Коминтерне спојиле су се у истом вектору: обе силе су, полазећи са супротних идеолошких позиција, системски поткопавале темеље југословенске изградње нације, циљајући у само српско државно језгро.
Због чега се онда благовремена и детаљна обавештеност југословенских дипломата није преточила у адекватну државну стратегију? Одговор лежи у системској ограничености спољнополитичких инструмената Београда. Југословенско државно пројектовање двадесетих година XX века било је судбински зависно од версајског поретка. Међутим, лондонске депеше — извештаји др М. Смодлаке, белешке са консултација са сталним подсекретаром Министарства спољних послова Велике Британије лордом Тирелом — недвосмислено су сведочиле о фактичкој сагласности Форин офиса са италијанском доминацијом у Албанији. Нашавши се у геополитичкој клопци, влада Краљевине СХС покушавала је да апелује на норме међународног права и механизме Друштва народа, захтевајући поштовање декларативног „суверенитета Албаније“. Међутим, институције у Женеви нису имале ни воље ни ресурса за обуздавање ревизионистичких сила. Сазнање о претњи без адекватних ресурса за њену неутрализацију претворило се у пасивно посматрање: Београд је јасно видео контуре надолазеће офанзиве, али јој је могао супротставити само закаснеле дипломатске ноте и фрагментарне војно-полицијске кордоне.
Овај закључак уноси фундаменталну корекцију у историографску традицију. Како у југословенској, тако и у совјетско-руској литератури, дубоко се укоренио стереотип према којем су дестабилизација Југославије, активирање усташког подземља и радикализација косовских сепаратиста били последица догађаја од 6. јануара 1929. године — односно завођења режима личне власти краља Александра I Карађорђевића („шестојануарске диктатуре“). Дипломатска и обавештајна документа из 1927–1928. године оповргавају ову тезу. Спољна хибридна опсада Југославије — изградња италијанске офанзивне инфраструктуре у Албанији, стављање албанске војске под команду Рима, финансијско поробљавање Тиране и координација деловања Косовског комитета са спољним центрима моћи — била је завршена пре институционалног рушења уставног поретка у Београду. Диктатура из 1929. године није била узрок дестабилизације, већ закаснела, грчевита и инструментално ограничена реакција врховне власти на спољни и унутрашњи обруч опсаде, који се до краја 1928. године већ био затворио.
Грађа Краљевског посланства у Лондону (Архив Југославије, Фонд 341) омогућава превазилажење поједностављеног схватања косовског проблема као искључиво међуетничког или унутрашњеполитичког сукоба. Управо се на прелазу из 1927. у 1928. годину косовски чвор трансформисао у међународни инструмент деконструкције југословенске државности. То још увек није чинило распад земље неизбежним, али је поставило темеље геополитичке катастрофе из априла 1941. године. Када је током деведесетих година XX века југословенска држава ушла у завршну фазу распада, линије раседа су са застрашујућом прецизношћу репродуковале границе и противречности које су се јасно испољиле још 1928. године. Држава која није способна да стратешку визију поткрепи адекватним моделом унутрашње консолидације и офанзивним инструментима заштите суверенитета трпи пораз далеко пре директног војног сукоба — оног тренутка када се спољнополитичка сазнања не преточе у свеобухватну стратегију одбране државе.
___________________________
[1] Архив Југославије (Београд). Фонд 341 («Посланство Краљевине Југославије у Лондону 1919–1945»). Фасцикла II (1928). [Без пагинације]. Извештај Краљевског посланства у Лондону Министарству иностраних дела (Генералној политичкој дирекцији) о чланцима британског новинара Ешмида Бартлета о приликама у Албанији и утицају Италије. Пов. Бр. 595. 25. октобар 1928. године.
[2] Архив Југославије (Београд). Фонд 341 («Посланство Краљевине Југославије у Лондону 1919–1945»). Фасцикла II (1928). [Без пагинације]. Извештај Краљевског посланства у Лондону Министарству иностраних дела (Генералној политичкој дирекцији) о чланцима британског новинара Ешмида Бартлета о приликама у Албанији и утицају Италије. Пов. Бр. 595. 25. октобар 1928. године.
[3] Архив Југославије (Београд). Фонд 341 («Посланство Краљевине Југославије у Лондону 1919–1945»). Фасцикла II (1928). [Без пагинације]. Извештај Краљевског посланства у Лондону Министарству иностраних дела (Генералној политичкој дирекцији) о чланцима британског новинара Ешмида Бартлета о приликама у Албанији и утицају Италије. Пов. Бр. 595. 25. октобар 1928. године.
[4] Дмитровић Р. Крст на крижу. Београд, 2016. С. 10–11.
