У децембру 1921. године, искористивши ликвидацију Мирдитске републике на северу земље, коју је подржавао Београд, Ахмет Зогу постао је министар унутрашњих послова, а затим и председник владе у Тирани. Међутим, његов режим одмах се суочио са отпором радикала: у марту 1922. године Хасан Приштина и Бајрам Цури подигли су оружану побуну у Јунику (Приштина је деловао као политички организатор и руководилац, а Цури као војни вођа). До краја децембра 1922. године југословенске и албанске трупе заједнички су запоселе Неутралну зону. Побуњеници у Јунику нашли су се између две ватре; устанак су, упркос пруженом отпору, угушиле албанска и југословенска влада[1]. Као одговор, у јануару 1923. године Приштина и Цури покренули су устанак на северу Албаније. У фебруару 1924. године, после атентата у парламенту и под притиском побуњеника, Зогу је побегао у Југославију. На власт је дошао леволиберални кабинет православног епископа Фана Нолија. Победу либерала одмах је искористио радикални Косовски комитет: Хасан Приштина ушао је у састав владе, што је омогућило да албанска територија поново постане позадинска база качака. Нолијев кабинет успоставио је контакт са вођом странке „Џемијет“ Ферхат-бегом Драгом (странку је Београд убрзо забранио због веза са италијанском обавештајном службом) и посредством италијанског посланства финансирао илегалну омладинску организацију „Беса“ у Београду, чији је циљ био отцепљење Косова и Метохије.
Покушај Фана Нолија да се, у условима непријатељства западних сила, ослони на дипломатско признање СССР-а и на Коминтерну, уз неуспех обећане аграрне реформе, довео је режим у изолацију. Београд је искористио ситуацију за противофанзиву. У децембру 1924. године, уз непосредну помоћ југословенских трупа, државно финансирање и пресудно учешће ударног одреда руских белогардејских официра под командом пуковника И. Миклашевског, Ахмет Зогу упао је у Албанију. Нолијев режим пао је 24. децембра 1924. године („Јунски реванш“), а Зогу се вратио у Тирану као апсолутни победник. Истовремено су регуларне јединице војске Краљевине СХС и жандармерије разбиле главна упоришта качака у Метохији и на Косову[2].
Настојећи да учврсти власт и сачува лојалност Београда, Зогу је у почетној фази замрзнуо званичну подршку иреденти. Како истиче савремени албански истраживач Е. Чеку, „врхунац Зогуове прагматичне дипломатије било је потписивање Пакта о пријатељству и безбедности између Албаније и Југославије 1925. године. Споразум је садржао одредбе о узајамном поштовању суверенитета и територијалног интегритета. У пракси је то значило да се Албанија обавезала да обуздава деловање косовских комитета и оружаних банди које су дејствовале са албанске територије“, а његову „политику обележили су закључивање низа уговора и показивање добре воље, усмерени на то да увере Београд да Албанија неће постати база организованог устаничког покрета против југословенских власти на Косову и у Македонији“. Зогу је забранио експанзионистичке клубове, ставио оснивање друштвених удружења под строги надзор Министарства унутрашњих послова и основао Врховну команду оружаних снага, уклонивши из војске Нолијеве присталице. Истовремено, наводи Чеку, „упркос званичној нормализацији односа, део албанског становништва и дијаспора наставили су тајно да подржавају косовске активисте. Илегални комитети, локалне присталице и истакнути интелектуалци наставили су да пружају моралну и ограничену материјалну подршку отпору на Косову. Повремени оружани сукоби на граници и извештаји о продору албанских добровољаца на територију Југославије сведочили су о дубокој народној солидарности, упркос томе што се албанска влада званично дистанцирала од иредентистичких покрета“[3]. Према томе, нормализација међудржавних односа није значила престанак прекограничне политичке борбе. После учвршћивања Зогуове власти променили су се организациони облици, извори подршке и спољне везе антизогистичког и антијугословенског деловања. Међудржавни договор ограничио је само један канал подршке, док су остали наставили да функционишу.
Као стални рефрен албанске стране у вези са овим раздобљем понављају се тезе да је „Краљевина СХС, касније Краљевина Југославија, настављала покушаје да учврсти контролу над јужним покрајинама путем колонизације, потискивања локалних вођа и политике усмерене на слабљење албанског културног идентитета. Извештаји о конфискацији земље, досељавању нових словенских породица и затварању школа са наставом на албанском језику били су честе теме у петицијама које су косовски комитети упућивали међународним организацијама“. При томе Чеку истиче да су „многи од ових посланика били и чланови Комитета националне одбране Косова“[4].
У марту 1925. године владине трупе опколиле су и ликвидирале у пећини код Драгобије качачког војног вођу Бајрама Цурија. Пораз радикала довео је до расцепа антијугословенске емиграције на два табора. Први, коминтерновски, окупио се око Национално-револуционарног комитета (KONARE), који је Фан Ноли основао у Бечу.
У марту 1925. године четрнаест бивших високих функционера Фана Нолија упутило је петицију совјетском посланику у Бечу А. А. Јофеу, тражећи од совјетске владе „моралну и политичку подршку за свргавање узурпатора“. У петицији су потврдили да је СССР „заштитник потлачених народа и класа света“ и да стога представља „једину наду за ослобођење албанског народа“. Такође су изјавили да ће нова влада, када ступи на дужност, „подржавати и ширити идеју Балканске комунистичке федерације“ и одржавати „пријатељске везе са СССР-ом“[5]. Део емиграната у Бечу основао је 25. марта 1925. године, уз подршку Балканске комунистичке федерације, организацију Национално-револуционарни комитет (KONARE), која је приступила јединственом Комитету балканских револуционарних организација, основаном у јулу 1924. године такође у Бечу. У мају је KONARE објавио свој програм у четири тачке: свргавање Зогуовог режима, успостављање републиканског поретка, аграрна реформа и измена етничких граница. Чланови KONARE били су Фан Ноли, Ћазим Коцули, Константин Бошњаку, Мустафа Круја, Џеват Корча, Лано Борши (Гочи), Азис Чами, Нуш Бушати и други. Група је успоставила везе са Балканском комунистичком федерацијом, а преко ње и са Коминтерном.
KONARE је издавао лист „Национална слобода“. Совјетска влада финансирала је издавање листа, као и деловање чланова KONARE. Први број изашао је 29. јула 1925. године, а укупно је објављено дванаест бројева. По препоруци Коминтерне, 24. априла 1927. године назив KONARE промењен је у Комитет националног ослобођења — KÇN (Komiteti i Çlirimit Nacional), у који су ушли чланови друштва „Башкими“ („омладина“) и леве демократе Фан Ноли, Нуш Бушати, Халим Ђело, Лано Борши, Омер Нишани и други. Други тирански мировни уговор између Италије и Албаније (о томе ниже) дао је додатни подстицај окретању KONARE левом радикализму: у априлу 1927. године чланови KÇN прогласили су декларацију „о почетку рата против међународног капитализма“, а „организација је стављена у службу Коминтерне ради припреме светске револуције“[6]. То је довело до иступања знатног дела чланства из KONARE, међу којима су били Ћазим Коцули, Мустафа Круја, Кољ Тромара, Хасан Приштина и други[7].
У условима фактичког претварања KONARE у комунистичку организацију, Фан Ноли је 1931. године напустио организацију и отишао у САД. Свој излазак из KONARE Ноли је објаснио следећим разлозима: „За пет година, колико је прошло од оснивања KONARE, групе које су јој припадале од самог почетка нису успеле да се уједине у хомогену организацију. Тако и данас имамо, с једне стране, ’клику‘, а с друге ’омладину‘, која се углавном покорава комунистичкој дисциплини, а не дисциплини KONARE. Њих (омладину) заправо не покрећу националистичка осећања, па се не могу осећати везаним за KONARE. Зато сам се, када сам дошао до уверења да тако више не може, осетио потпуно слободним да одем и потражим излаз из KONARE, јер за мене организација није сама себи циљ, већ само средство. Не фетишизујем организацију када видим да ничему не служи… Без снабдевања и оружја не може бити рата, па не верујем да KONARE може играти било какву улогу у политичком животу Албаније“[8].
Нолијев цитат показује како се питање из оквира „против кога они иступају“ преместило у раван питања „ком пројекту је њихова борба подређена“. Првобитно национално-иредентистичка организација, која је рачунала на измену граница, „ослобођење Албанаца“ и оружану борбу, под утицајем омладинског крила постепено се нашла под покровитељством Коминтерне и поставила као циљ стварање Балканске комунистичке федерације (веома је значајно што ће такав циљ у послератном раздобљу заступати Енвер Хоџа и Јосип Броз Тито). Национално питање, у схватањима Хасана Приштине, па чак и Фана Нолија, који је наизглед био далеко од лика теренског команданта, било је нераскидиво повезано са испорукама оружја, војним базама и прекограничним илегално-диверзантским мрежама. Оно није нестало, али је било подређено међународној револуционарној шеми. KONARE-KÇN губио је улогу јединственог националног центра.
Ноли и његови савезници основали су 1925. године KONARE као емигрантску организацију која је окупљала Зогуове противнике, допуштала сарадњу са Коминтерном и прихватала Балканску комунистичку федерацију као оријентир, укључивши у програм републиканску, аграрну и национално-територијалну агенду. Дакле, Ноли није стварао коминтерновску организацију: ушао је у структуру коју је првобитно замишљао као широку национално-револуционарну коалицију и средство борбе против Зогуа, рачунајући да ће међународну револуционарну инфраструктуру искористити за сопствени национални и републикански пројекат. Потом се унутар организације догодило оно што је сам описао 1931. године: „омладина“ је почела да даје предност комунистичкој дисциплини у односу на дисциплину KONARE. За Нолија је то значило да средство — међународна комунистичка подршка — почиње да се претвара у самосталан циљ; међународни оквир претио је да потчини албанску организацију и тиме је лиши њеног првобитног национално-политичког смисла. Омладинско крило је, напротив, у међународној револуционарној дисциплини видело снажнији и перспективнији пројекат од Нолијеве националне коалиције. То је значило и промену идеологије и преусмеравање националне борбе посредством ширег пројекта. Ноли је желео да искористи Коминтерну као оквир национално-републиканске борбе, док је „омладина“ одлучила да искористи KONARE за спровођење коминтерновског пројекта.
После Другог светског рата поново се појављују обриси Балканске комунистичке федерације као пројекта преуређења Балкана путем наднационалне револуционарне трансформације, а крајем 1980-их и током 1990-их година део албанског емигрантског покрета повезаног са марксистичким организацијама учествоваће у формирању оружаних ћелија — језгра будуће Ослободилачке војске Косова. Дакле, комунистички федеративни оквир привремено ће потиснути национализам, истовремено очувавши емигрантске мреже, кадрове, „наратив ослобођења“ и представу о Косову као недовршеном политичком простору, али ће само привремено прерасподелити нагласке унутар наднационалне револуционарне конструкције. То не значи непосредан организациони континуитет између KONARE и послератних комунистичких пројеката. Међутим, понавља се важан механизам: национално питање не отклања се, већ се „смешта унутар“ наднационалне конструкције. Крајем XX века клатно се поново померило ка ултранационалистичкој иреденти. Тако се албанско национално питање никада није растворило у наднационалном пројекту, већ је мењало политички оквир и носиоце. Једни су почетком XX века покушавали да га реше посредством албанске националне државе, други посредством комунистичке федерације, док су се трећи крајем XX века вратили оружаном (диверзантско-терористичком) националном пројекту. Албанско национално питање преживело је смену пројеката; са њима су се мењали његови носиоци, језик и организациони облици, али су мреже спољних покровитеља, прекогранични домет и главни циљ — ревизија граница ради уједињења земаља које се сматрају албанским — увек остајали непромењени.
Случај споља угледног KONARE открива механизам који ће се циклично репродуковати у другим историјским условима: националне политичке организације вољно или невољно уграђују се у спољне наднационалне пројекте, али ти савези нису неутрални — трајно остаје дилема о томе ко на крају одређује циљеве борбе. У Нолијевом случају исход је био сукоб између национално-републиканског задатка и комунистичке дисциплине. Каснији балкански федеративни пројекти и емигрантске структуре косовског покрета омогућавају да се прати континуитет ове противречности.
Друго, иредентистичко крило (Хасан Приштина, Дервиш Митровица) преоријентисало се на фашистички Рим[9]. Значајно је да је и сам Зогу стигао до истог спољнополитичког одредишта, мада формално из других разлога — економска слабост младе албанске државе приморала га је на безусловно зближавање са Римом. Прихватање италијанског зајма од 50 милиона златних франака отворило је пут финансијско-индустријској експанзији фашистичке Италије: Рим је добио искључиве концесије за експлоатацију нафте и преузео модернизацију албанске војске.
Повод за отворени протекторат постао је устанак католичких племена на северу Албаније у новембру 1926. године („Дукађински устанак“). Искористивши оптужбе на рачун Београда за подстицање побуне, италијански посланик Карло Алоизи убрзао је потписивање међудржавног споразума. Први тирански уговор (Пакт о пријатељству и безбедности) потписан је 27. новембра 1926. године на период од пет година. Члан 1 уговора утврђивао је обавезу Италије да гарантује статус кво Албаније, што је Риму правно давало право на непосредну војну интервенцију и формализовало италијански протекторат[10].
Потписивање пакта изазвало је дубоку кризу у Београду: министар иностраних дела КСХС Момчило Нинчић поднео је оставку 7. децембра 1926. године, после чега је влада пала.
Посебну димензију ова криза добила је на страницама европске штампе, што је забележено у извештајима југословенских дипломата. Према извештају дипломате Смодлаке из Лондона од 13. јануара 1927. године, утицајна француска издања „Le Matin“ и „New York Herald Tribune“ објавила су сензационалне текстове о томе да је успостављање италијанског протектората над Албанијом унапред договорено између Бенита Мусолинија и британског министра иностраних послова Остина Чемберлена на састанку у Ливорну, уз активну подршку Форин офиса. При томе, наводи Смодлака, „као разлог споразума ’Matin‘ и ’Tribune‘ наводе угроженост британских интереса услед руско-турске конференције у Одеси“[11].
Наиме, у новембру 1926. године у Одеси је одржан састанак народног комесара иностраних послова СССР-а Георгија Чичерина и турског министра иностраних послова Тевфика Рушди-беја. На Западу, пре свега у Лондону, то је схваћено као покушај стварања „Источног блока“ (СССР и Турска), који би могао да блокира мореузе и потисне Британију из источног Средоземља. Стога је, како указују „Le Matin“ и „New York Herald Tribune“, могуће да је Лондон применио стратегију компензације: да би задржали Мусолинијеву Италију у орбити западних интереса и претворили је у „пса чувара“ против совјетско-турског зближавања, Британци су Дучеу „поклонили“ Албанију, претварајући Јадран у „италијанско језеро“, док је Југославија у тој шеми била тек монета за поткусуривање. Албанија је постала италијански мостобран у замену за Мусолинијево учешће у британском обуздавању СССР-а. Југословенски суверенитет на Јадрану жртвован је глобалним интересима Лондона. Југословенско посланство у Лондону бележило је покушаје британске полузваничне штампе („Manchester Guardian“) да оповргне француска открића, уверавајући јавност у приврженост Британије начелу „Балкан — балканским народима“[12]. Међутим, како су показали каснији догађаји, иза фасаде званичног пацифизма Форин офис фактички је препустио Јадран Мусолинију, захтевајући од Београда да „не раздражује Италију“.
У том контексту посебну вредност има интерни тајни документ југословенске дипломатије — извештај посланика у Лондону министру иностраних дела Нинку Перићу. Из разговора посланика са утицајним званичником Форин офиса сер Вилијамом Тирелом произлазило је да је британска дипломатија била потпуно свесна разорности потеза Рима. Тирел је признавао да је „Тирански акт био чин који је узнемирио свет и који није допринео политици сређивања прилика у Европи, нарочито у Јадранском мору и на Балканском полуострву“. Међутим, иза тог признања крило се британско приморавање Београда на капитулацију. Тирел је потврдио да је Остин Чемберлен упорно препоручивао Југославији да се уздржи од непосредног дијалога са Римом, позивајући се на то да „Мусолини због личне осетљивости сада није нарочито расположен за разговор“. Штавише, документ бележи претњу повезивања Рима и Будимпеште која се надвила над Југославијом: предстојећа посета мађарског премијера Иштвана Бетлена Италији и разматрање мађарског коришћења ријечке луке претили су да потпуно стегну Београд у клешта ревизионистичких сила: „Током разговора о неповољној атмосфери створеној Тиранским уговором, у Форин офису било је речи и о нашим осталим суседима, а нарочито о Мађарској. Мађарска је доставила обавештења о предстојећој Бетленовој посети Риму, наводећи да је то посета учтивости на позив из Рима и да ће се непосредни интерес свакако односити на мађарске економске потребе и могуће олакшице [при коришћењу] ријечке луке. Будући да је излазак Мађарске на Јадранско море могућ једино преко наше територије, у Форин офису изнето је и мишљење да би, можда, и та околност могла омогућити нове заједничке преговоре“. Суочен са попустљивошћу Лондона и агресијом Рима, Београд је у извештају формулисао званичну стратегију: пошто Британија јавно наводно не може да се одрекне основних начела међународног права, југословенска дипломатија треба да „оконча неизвесност створену Тиранским уговором афирмисањем начела независне Албаније“ посредством механизама Друштва народа[13]. Београд се, дакле, определио да ослонац потражи у међународној арбитражи.
Наведени документ показује да је Британија, посредством сер Вилијама Тирела, признавала да је Тирански пакт дестабилизујући чин који је „узнемирио свет“ и разорио стабилност на Јадрану. Јадранско-средоземни регион представљао је традиционалну зону приоритетних интереса Лондона, али је Лондон одједном одлучио да се прећутно сагласи са италијанском агресијом, позивајући се на „Мусолинијеву осетљивост“ и препоручујући Београду, посредством Остина Чемберлена, да о томе чак и не разговара са Мусолинијем како га… не би наљутио. У стварности је Британија препустила Балкан италијанском протекторату. Мусолинијева слобода маневрисања највероватније се објашњава претходним договором са Енглеском. Сасвим је могуће да је Италија, тајним маневрима и припреманом посетом мађарског премијера Иштвана Бетлена Риму ради разговора о приступу Мађарске ријечкој луци, настојала да под своју контролу стави трговинску логистику Средње Европе и Балкана, стежући Југославију у геополитичка клешта — уз знање и одобрење Лондона. У време када је европска безбедносна архитектура већ пуцала по шавовима, предлог југословенског руководства сводио се на то да се Лондон наведе да притисне Рим позивањем на „начело независности Албаније као чланице Друштва народа“. Предлог да се позове на Пакт Друштва народа и независност Албаније сведочио је о дубокој збуњености владајуће елите КСХС, која је покушавала да ваљак насиља заустави правним бајалицама.
Изгубивши утицај у Тирани после потписивања Првог тиранског пакта, Београд се суочио са преласком фашистичке Италије на тактику војне дестабилизације. Посебну вредност за разумевање озбиљности тог тренутка има тајни аналитички извештај из фондова Министарства иностраних дела КСХС, који се односи на догађаје с краја јануара и из фебруара 1927. године. Документ бележи опсежну милитаризацију северних и источних пограничних области Албаније. У њему се наводи: „италијански официри пристижу у Албанију, обилазе и утврђују албанску границу према нама“. Штавише, „у условима унутрашњег незадовољства режимом Ахмета Зогуа“, Рим и Тирана припремали су план „устанка на граници у непосредној близини Дебра“. Провокацијом је требало да руководи будући Зогуов таст — Шефкет Верлаци. Циљ те операције био је да се одговорност пребаци на Југославију, како би се Италији пружило правно оправдање за војну интервенцију, у складу са одредбама Тиранског пакта, ради „заштите независности“ Албаније. Документ наводи непосредне доказе учешћа италијанских војника у припреми мостобрана: „У ноћи 17. овог месеца пристигло је 11 нових транспорта муниције, као и 24 брдска топа и 32 митраљеза, које су допремили италијански официри у албанским униформама са италијанским пелеринама“.
Под надзором италијанских инжењера убрзано су утврђиване стратешке узвишице (Тарабош) и проширивана лука Драч (Дурес) ради прихвата тешких транспортних бродова. Истовремено, у документу се наводи: „Албанија спроводи опсежне војне припреме, нарочито у правцу Призрена. У Куксу је албански префект окупио 2.000 добровољаца са наше територије“. Карактеристично је да је, упоредо са том агресивном милитаризацијом, Италија спроводила идеолошко и субверзивно деловање у самој Југославији. Док се Београд у односу према албанским емигрантима ограничавао на хуманитарну помоћ, Рим је у буџету званично предвиђао милионске износе: 600 хиљада лира за „верску помоћ“ унутар Албаније и 300 хиљада лира за субвенционисање проиталијанских студентских група у Далмацији[14].
Тако су се емигрантске мреже и италијанска експанзија постепено спојиле у јединствен систем притиска на Југославију. Иако је у првој фази Зогу нормализовао односе са Београдом и ограничио званичну подршку иреденти, у другој фази Рим је добио могућност да Албанију угради у сопствени војнополитички пројекат. До пролећа 1927. године Албанија се претворила у војни мостобран, а италијанско-југословенски односи прешли су у фазу отвореног обавештајног и војнологистичког сучељавања. Београд је, примајући детаљне и узнемирујуће сигнале, упорно тражио излаз посредством међународног права и Друштва народа, настављајући да делује у парадигми која више није одговарала размерама претње.
Албански национални задаци постепено су попримали обележја макропројекта, чији се регионални територијални програм остваривао посредством прекограничних организационих мрежа и укључивањем у конкурентске међународне стратегије. Спољно покровитељство постајало је структурни услов његовог обнављања и одржавања, али зависност од покровитеља није укидала сопствену субјектност албанских снага — оне су настојале да искористе међународно супарништво за остваривање сопствених националних циљева, истовремено трпећи повратно дејство спољних чинилаца. За Београд је то вишеструко усложњавало ситуацију, јер сузбијање оружаних албанских група на сопственој територији није значило уклањање система способног да их поново подржи и организује.
____________________________
[1] Çeku Ethem The role of the Albanian state in protecting Albanians in the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes (1920–1939) [Электронный ресурс] // Taylor & Francis. 04 Dec 2025. URL: https://www.tandfonline.com/doi/full/10.1080/23311886.2025.2593591#abstract
[2] Албанија и Југославија (1918–1927) : историографска студија [Електронски извор] // Internet Archive. — Текст. подаци. — URL: https://archive.org/stream/AlbanijaIJugoslavia191827/Albanija-i-Jugoslavia-1918-27_djvu.txt
[3] Çeku Ethem The role of the Albanian state in protecting Albanians in the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes (1920–1939) [Электронный ресурс] // Taylor & Francis. 04 Dec 2025. URL: https://www.tandfonline.com/doi/full/10.1080/23311886.2025.2593591#abstract
[4] Çeku Ethem The role of the Albanian state in protecting Albanians in the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes (1920–1939) [Электронный ресурс] // Taylor & Francis. 04 Dec 2025. URL: https://www.tandfonline.com/doi/full/10.1080/23311886.2025.2593591#abstract
[5] Fan Noli e parapa fundin e pa lavdishëm të Konares dhe u largua prej saj [Электронный ресурс] // FJALA e LIRË. 17 Nëntor 2023. URL: https://fjala.info/fan-noli-e-parapa-fundin-e-pa-lavdishem-te-konares-dhe-u-largua-prej-saj/
[6] Fan Noli e parapa fundin e pa lavdishëm të Konares dhe u largua prej saj [Электронный ресурс] // FJALA e LIRË. 17 Nëntor 2023. URL: https://fjala.info/fan-noli-e-parapa-fundin-e-pa-lavdishem-te-konares-dhe-u-largua-prej-saj/
[7] Fan Noli e parapa fundin e pa lavdishëm të Konares dhe u largua prej saj [Электронный ресурс] // FJALA e LIRË. 17 Nëntor 2023. URL: https://fjala.info/fan-noli-e-parapa-fundin-e-pa-lavdishem-te-konares-dhe-u-largua-prej-saj/
[8] Fan Noli e parapa fundin e pa lavdishëm të Konares dhe u largua prej saj [Электронный ресурс] // FJALA e LIRË. 17 Nëntor 2023. URL: https://fjala.info/fan-noli-e-parapa-fundin-e-pa-lavdishem-te-konares-dhe-u-largua-prej-saj/
[9] Малбашић З. В. Албански и мађарски сепаратизам као генератори политичког насиља у Југоисточној Европи : докторска дисертација / З. В. Малбашић. — Београд, 2019. — С. 156–160.
[10] Jovanović V. Pregled istorije odnosa Srbije/Jugoslavije i Albanije [Elektronski izvor] // Peščanik. — 2014. — 7. novembar. — URL: https://pescanik.net/pregled-istorije-odnosa-srbijejugoslavije-i-albanije/ (datum pristupa: 03.10.2026).
[11] Архив Југославије (Београд). Фонд 341 («Посланство Краљевине Југославије у Лондону 1919-1945»). Фасцикла I (1927). [Без пагинације]. Телеграм (извештај) Смодлаке о уводнику листа „Westminster Gazette“ поводом Тиранског уговора. 13. јануар 1927. године.
[12] Архив Југославије (Београд). Фонд 341 («Посланство Краљевине Југославије у Лондону 1919-1945»). Фасцикла I (1927). [Без пагинације]. Телеграм (извештај) Смодлаке о уводнику листа „Westminster Gazette“ поводом Тиранског уговора. 13. јануар 1927. године.
[13] Архив Југославије (Београд). Фонд 341 («Посланство Краљевине Југославије у Лондону 1919-1945»). Фасцикла I (1927). [Без пагинације]. [Унутрашња пагинација 1-3]. Извештај посланика у Лондону министру иностраних дела Нинку Перићу о разговору са сер Вилијамом Тирелом о односима Италије и Албаније (Тирански уговор) и спољној политици Велике Британије. Стр. Пов. Бр. 71. Лондон, 25. јануара 1927. године.
[14] Архив Југославије (Београд), Фонд 341 («Посланство Краљевине Југославије у Лондону 1919-1945»). Фасцикла I (1927). [Без пагинације]. [Унутрашња пагинација 1-2]. Извештај о војним припремама Албаније и Италије на граници са Краљевином СХС, пребацивању наоружања и планирању испровоцираног устанка у Дебру под руководством Шефкета Верлација.
