Повод за ово истраживање представља у експертским и регионалним српским изворима циркулишући корпус аналитичке документације — финансијски извештаји невладиних организација, изводи о грантовима УСАИД-а и ГМФ-а, као и подаци из званичних европских регистара уговора — чије порекло, због поверљивости извора, није могуће обелоданити. Овај досије, очигледно ангажован у односу на свој првобитни задатак — дискредитацију јавних и академских кругова повезаних са студентским протестима путем приказивања њиховог спољног финансирања — ипак представља изузетан политички и научни интерес. Он омогућава реконструкцију матрице која ствара услове за институционално преузимање протестне агенде.
Од спонтаног протеста до институционалног преузимања
Јавна расправа о српским протестима обично се заснива на две поједностављене схеме. Према првој, протест представља потпуно самосталан и стихијски израз незадовољства друштва. Према другој, целокупна протестна активност од самог почетка организована је из спољних центара и стога нема самостални субјективитет. Обе схеме су недовољне. Постојање стварних унутрашњих узрока протеста не искључује накнадно укључивање већ постојеће организационе инфраструктуре, финансиране од стране међународних фондова, страних државних програма и невладиних организација. Управо тај механизам треба означити као институционално преузимање. Он не подразумева да спољни субјект ствара протест ни из чега. По нашем мишљењу, његов задатак је другачији: да искористи већ настало друштвено незадовољство, обезбеди му стручне кадрове, политичке инструменте, медијске ресурсе и организационе платформе, а затим усмери протестну енергију у жељеном правцу.
Представљени материјали омогућавају издвајање неколико међународних канала повезаних са страним фондовима и јавним организацијама.
Канал Open Society — EUMAP — Civil Rights Defenders — Građanske inicijative — Baucal
Први чвор повезан је са Александром Бауцалом. У представљеној шеми помиње се његова веза са организацијом Open Society Foundation Serbia, као и са правцем Open Society/EUMAP. Паралелно се наводи канал Civil Rights Defenders — Građanske inicijative — истраживачки пројекат — Baucal. На тај начин се један стручњак налази на пресеку више међународних и националних организационих линија. Само постојање таквих веза не доказује да он извршава налоге спољног политичког центра. Међутим, оно показује да у српском јавном простору постоји припремљен круг стручњака укључених у међународне програме правозаштитног, истраживачког и јавнополитичког карактера. У условима продубљивања кризе такав круг може брзо добити јавну улогу, стручни ауторитет и приступ протестној публици.
Треба нагласити да није од пресудног значаја појединачно финансирање једног пројекта, већ поклапање више канала око једне личности. То јавног делатника — или академског научника — претвара у потенцијално организационо чвориште.
USAID — „Građani imaju moć“ — CRTA и партнерска инфраструктура
Други правац повезан је са програмом УСАИД-а „Građani imaju moć“, за који је у представљеним подацима наведено финансирање у износу од 347.813 долара. Шема даље повезује овај програм са организацијом CRTA, партнерском инфраструктуром и кругом стручњака који су радили у области урбанистичких и јавних пројеката. У овом контексту помињу се Марија Маруна и Данијела Миловановић Родић. Истовремено се наводи њихова пројектна сарадња уз подршку немачке фондације Heinrich Böll Stiftung.
Овде је неопходно разликовати два нивоа. На првом нивоу реч је о рутинском финансирању различитих врста истраживачких пројеката. На другом нивоу поставља се питање могућег коришћења већ формираног стручног окружења у условима политичке кризе. Представљени подаци не доказују да наведени стручњаци свесно делују као инструменти страног управљања. Али они показују нешто друго: међународно финансирање створило је мрежу организација и стручњака способних да се брзо укључе у протестну агенду.
Подвуцимо: није од пресудног значаја алармистички наратив о „спољном управљању“, већ постојање готове инфраструктуре која може бити укључена у масовни протестни покрет.
USAID, британски извори — Trag — „Istraži–Osnaži“ — Ана Граовац
Трећи канал пролази кроз фондацију Trag. У представљеној шеми она је повезана са подршком УСАИД-а и британских извора, као и са програмом „Istraži–Osnaži“ и правцем означеним као „нова планска пракса“. У овом ланцу фигурира Ана Граовац.
Посебан значај има сама фондација Trag као посреднички чвор. У њеним финансијским документима, према приведеним подацима, присутни су више међународних финансијера. Следствено томе, фондација обавља функцију како извршиоца појединих програма, тако и организационог посредника између спољних донора и српске професионалне средине. Управо посредничке структуре омогућавају да међународно финансирање постоји унутар националног јавног простора без директног присуства стране државе. Новац пристиже у фондацију, фондација реализује пројекте, пројекти формирају круг стручњака, а стручњаци добијају могућност да утичу на јавно расположење и политичку агенду.
Америчко државно финансирање — Fulbright — Душан Стаменковић
Следећи канал има другачији карактер. У њему фигурира амерички државни програм Fulbright, у оквиру којег је Душан Стаменковић обављао истраживачки рад на универзитету UCLA. У његовој академској биографији такође се помињу програми COST, TEMPUS и CEEPUS.
Таква биографија сведочи о укључености стручњака у међународну академску мобилност и европске образовне мреже. Она није доказ политичке ангажованости, а још мање потврђује учешће у координацији протеста. Али међународни истраживачки програми стварају кадровски резерват који говори језиком европских институција, поседује приступ међународним експертским мрежама и искуство у раду на транснационалним пројектима. У условима друштвене кризе такав кадровски ресурс може бити искоришћен за стручну пратњу протестне агенде.
German Marshall Fund, Balkan Trust for Democracy, Норвешка — Fondacija Centar za demokratiju — Марио Рељановић
Посебан канал повезује German Marshall Fund, Balkan Trust for Democracy и норвешке изворе финансирања са пројектом „Connecting the Dots“, који реализује фондација Centar za demokratiju. За овај пројекат наведен је износ од 96.403 евра. Као аутор или стручњак наведен је Марио Рељановић.
Сама Fondacija Centar za demokratiju, према приведеном списку, сарађује са широким кругом међународних донора и партнера: Европском унијом, УСАИД-ом, ГИЗ-ом (GIZ), ФЕС-ом (FES), СДЦ-ом (SDC), амбасадом САД, Balkan Trust for Democracy, Норвешком, Open Society, Konrad-Adenauer-Stiftung, Freedom House и УНДП-јем (UNDP).
Овде је очигледан принцип вишеканалног финансирања. Једна национална организација повезује се са низом спољних државних и невладиних структура и на тај начин постаје укрштени чвор кроз који, вероватно, пролазе новац и пројекти.
Ова шема не омогућава аутоматски закључак да сви учесници делују према јединственом плану. Али она омогућава постављање питања о степену аутономије националне јавне инфраструктуре, уколико се њена кадровска и пројектна база деценијама формира уз учешће страних донора.
MASA: једна организација и неколико кандидата
Посебан значај има Мрежа академске солидарности и ангажованости — МАСА. Са њом се у представљеним информацијама повезују најмање четири кандидата: Галина Огњанов, Светлана Станаревић, Оливер Тошковић и Никола Цветановић.
Финансијски подаци за 2024. годину, приведени у шеми, укључују:
• 1.330.000 српских динара од страних фондова и удружења;
• 1.000.000 динара од страних влада
• укупно — 2.330.000 динара по две наведене категорије.
Овде није толико важна укупна величина финансирања, колико сама мрежна структура: једна организација — страни извори — неколико јавних кандидата исте политичке линије. Организација формира заједничку средину у којој учесници добијају контакте, стручне ресурсе, јавну легитимацију и могућност да говоре у име академске заједнице. Притом конкретни страни донори још увек захтевају документарну идентификацију, без које се ова финансијска шема не може сматрати доказом директног политичког управљања. Али већ забележена сума омогућава да се МАСА посматра као значајан елемент транснационалне инфраструктуре укључене у српски политички, јавни и академски живот.
Словачки канал: државни орган Словачке — Paljo Sampor
У представљеним материјалима издвојен је такође словачки канал. Државни орган Словачке за питања Словака у иностранству повезује се са финансирањем у износу од:
• 25.350 евра у 2024. години;
• 3.000 евра у 2025. години;
• 6.190 евра у 2026. години.
Као прималац је наведена организација Kreativni centar za turizam, umetnost i kulturu, чији је руководилац Паљо Сампор. Укупна сума по три идентификована уговора износи 34.540 евра. Ова епизода има самосталан значај. Она показује да у формирању српске јавне средине учествују не само америчке, британске, немачке и свеевропске структуре, већ и државни органи других европских земаља. Међутим, карактер овог финансирања треба утврђивати на основу садржаја конкретних уговора. Постојање словачке државне подршке само по себи не доказује учешће примаоца у политичкој координацији протеста.
Германски вектор
Анализ мрежне инфраструктуре протеста био би непотпун без узимања у обзир спољног геополитичког контекста. Динамика односа између кључних центара моћи — пре свега померак приоритета спољне политике САД под администрацијом Д. Трампа и очувана установа бриселско-берлинске бирократије — задаје вектор у којем се за српску државност формирају критични ризици.
Европска унија, а пре свега Савезна Република Немачка, историски посматра Балкан као зону свог животног простора (Lebensraum у смислу традиционалне геополитике) и стратешког утицаја. Историјска константа немачке спољне политике — од признања независности Словеније и Хрватске 1991. године, улоге БНД-а (BND) у југословенској кризи, па све до конзистентне подршке независности „Републике Косово“ — указује на то да Берлин тежи да задржи и преузме стратешку иницијативу на Балкану. Основни инструмент такве политике јесте концепција „Европе региона“ и формирање лојалних регионалних елита.
У овом контексту од принципијелног значаја постаје „војвођански чвор“ и фигура бившег председника Владе АП Војводине (2004–2016), екс-лидера Демократске странке (ДС) и професора Правног факултета Универзитета у Новом Саду, Бојана Пајтића. Као експертску хипотезу треба размотрити потенцијалну улогу Пајтића као институционалног актива немачког утицаја и могућег оператера преузимања протестне динамике на регионалном (војвођанском) нивоу.
Пајтић је обављао функцију потпредседника Скупштине европских региона (СЕР / AER) — кључне евробирократске структуре која промовише идеју децентрализације и смањења улоге националних држава. Управо у периоду његовог руковођења Војводином у Бриселу је отворено Представништво АП Војводине, које је функционисало као самостални спољнополитички канал Новог Сада.
Демократска странка Бојана Пајтића представљала је главног партијско-политичког партнера Фонда Фридрих Еберт (Friedrich-Ebert-Stiftung — FES) у Србији. Преко ФЕС-а и Немачког друштва за међународну сарадњу (Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit — GIZ) у Војводини су годинама финансирани програми „децентрализације“, „регионалног развоја“ и „реформе локалне самоуправе“. Као резултат тога, у Новом Саду је формиран стабилан слој управљача, правника и јавних радника, експертски и материјално повезаних са немачким структурама.
Будући да је професор Правног факултета у Новом Саду, Пајтић је повезан са Немачком службом за академску размену (DAAD) и правним програмима ЕУ. То му обезбеђује канале директног утицаја на академску средину Новог Сада и омогућава му да послужује као спона између политичке опозиције, професорског корпуса (укључујући структуре МАСА) и протестног студенства.
Пајтић је интегрисан у експертске мреже које сарађују са European Endowment for Democracy и ресурсима попут European Western Balkans, а које легитимишу концепцију „регионализације“ као јединог пута „демократизације“ Србије.
И коначно, Пајтић је наступао као архитекта укључивања Војводине у еврорегионалне структуре заједно са административним јединицама Мађарске и Румуније (прекогранична интеграција кроз Еврорегион Дунав — Криш — Муреш — Тиса).
Финансирање свих наведених програма линијом ЕУ ствара институционалне услове за постепени одлазак Војводине из чисто српског правног и економског поља у транснационални европски систем координата. Постојање такве институционалне базе омогућава формулисање аналитичке хипотезе: у случају ескалације политичке кризе у Београду и неспособности централне власти или традиционалне опозиције да преузму контролу над ситуацијом, немачки вектор утицаја може активирати резервни сценарио регионализације. Бојан Пајтић у овој шеми поседује неопходне карактеристике: административно искуство; легитимитет у очима Брисела и Берлина; директан приступ академској и протестној средини Новог Сада; репутацију „европског интелектуалаца“ способног да протесту да неопходну институционалну и правну форму (на пример, федерализацију Србије под окриљем ЕУ).
Геополитички континуум Дунавског басена
За дубоко разумевање логике „војвођанског фактора“ и скале савременог спољног присуства у Србији неопходно је изаћи из оквира дневне политичке конјунктуре и обратити се фундаменталним законима геополитике. Оно што се данас представља као савремене европске технологије децентрализације, у ствари је разоткривање вековне, просторно детерминисане матрице управљања Централном и Југоисточном Европом.
Географска архитектура Дунавског басена чини га природном осом континенталне геополитике. Река Дунав — кључна артерија Средњевропске низије — историски повезује алпско-немачки простор преко Панонске низије са сложеним релефом Балканског полуострва. Панонија (укључујући савремену Војводину) јесте јединствена геополитичка раскрсница, „степска врата“ Европе, где равнични хидрографски чвор (регионални хидрографски комплекс слива Средњег Дунава, повезан са системима Дунава, Саве, Тисе, Драве и Муреша) ствара природни транспортни коридор. Онај ко контролише Панонску низију и пловне речне артерије, фактички држи кључеве балканско-дунавског транзита. Управо због тога су одмах након завршетка Првог светског рата и распада Аустроугарске империје западни геополитички центри приступили пројектовању макрорегионалне системе Intermarium (Међуморја).
Након формалног распада Дунавске монархије 1918. године, кључни западни актери предузели су напоре у циљу очувања субјективитета династије: по наредби Георга V, британска мисија пуковника Е. Л. Страта обезбедила је излазак цара Карла I у Швајцарску без потписивања акта о абдикацији, што је де-јуре задржавало за њега статус суверена. Даља подршка „мигрирајућем дому Хабзбурга“ од стране Ватикана, Француске и Велике Британије (издавањем лажних дипломатских докумената цару) створила је жариште перманентне напетости у Централној Европи. Одговорна реакција на претњу легитимистичке рестаурације било је формирање Мале Антанте (1920–1921) у саставу Југославије, Чехословачке и Румуније, која је изјавила спремност за војно супротстављање Хабзбурзима [1]. Након смрти Карла I 1922. године, западна подршка и идеолошки континуитет прешли су на Отоа фон Хабзбурга. Концепција се трансформисала у пројекат „просвећене католичке федерације у Централној Европи“, који се промовисао кроз мрежу профилних организација у САД и Великој Британији (Pro-Austria Society, Austrian Unit, чији је покровитељ био надвојвода Роберт, још један од браће Хабзбург). Југословенска дипломатија тог периода директно је окарактерисала ове напоре као покушај Ватикана да компензује губитак аустроугарског фактора у европској политици, будући да је са ликвидацијом Хабзбуршке монархије Света Столица изгубила један од главних фактора у Европи који су служили циљевима католичке цркве, док „обнова“ Пољске није компензовала распад Аустроугарске.
Задатак концепције Intermarium састојао се у стварању подконтролног дунавско-балканског санитарног кордона. У међуратном периоду — кроз пројекте Дунавске федерације, „Католичког блока“ и коришћење регионалног сепаратизма — решаван је главни геополитички задатак: не дозволити консолидацију стабилног, сувереног словенско-православног једра на Балкану на челу са Београдом и блокирати континентални утицај Русије у региону.
У савременој верзији Intermarium-а овај историјски оквир је „на егзотичан начин“ прилагођен државама насталим распадом СССР-а, Југославије и социјалистичког блока, задржавајући своју првобитну антируску оријентацију.
Ако упоредимо геополитичке концепције међуратног периода са савременим мапама институционалног присуства ЕУ, пред нама се отвара њихова апсолутна просторна и смислена идентитетност:
1. Војводина (Србија) — јужни ослонац чвор Панонске низије;
2. Медье Чонград-Чанад (до 2020. зван само Чонград) и Бач-Кишкун (Мађарска) — северни дунавски вектор;
3. Жупаније Арад, Тимиш и Караш-Северин (Румунија) — источни фланг који премошћује слив Муреша и Тисе.
Како се каже, „ништа ново под сунцем“ — то је исти онай тачни физичко-географски пресек Средњедунавског геополитичког ареала који су аустријска и немачка штабна култура освајале вековима. У међуратном периоду покушаји да се северне територије одвоје од Београда предузимани су кроз подршку радикалним сепаратистичким групама и конспиративне преговоре у Бечу и Будимпешти. Преузимање ове стратегије потврђују документи дипломатске обавештајне службе у чијим се аналитичким извештајима југословенских владиних структура — који су бележили реакцију европских центара моћи на промену баланса у Подунављу уочи аншлуса Аустрије — открива кључни нерв немачке политике. Тако се у једном од извештаја, који анализира међународну штампу, наводе оцене званичног органа Ватикана „L’Osservatore Romano“ и француске штампе након преговора премијера Милана Стојадиновића у Берлину са Хитлером, Герингом и фон Нојратом: „Ватиканска ‘Osservatore Romano’ у свом уводнику… каже: ‘Нова политичка оријентација Југославије и Румуније представља посебан интерес не само за подунавску политику, већ и за општу европску политику’… Пријатељство Берлина и Београда има капиталан значај за уклањање тешкоћа за немачки продор у дунавски басен… док је Рајх апсолутно против повратка [хабзбуршке] династије у Беч“ [2].
Овај архивски фрагмент показује да је за Берлин политички дијалог са Београдом историски био само тактички инструмент за „уклањање тешкоћа немачког продора у дунавски басен“. Контрола над Дунавском осом посматрана је и посматра се као темељ немачке доминације у Европи, зарад које немачка дипломатија виртуозно води регионалну шаховску партију са јединим циљем — учвршћивањем спољашњег стратешког контролног над кључним геополитичким раскршћем Паноније.
Данас, у XXI веку, уместо полуподземних мрежа користе се институције „Европе региона“, грантовски програми, фонд ФЕС (FES), структура СЕР (AER) и финансијски токови ЕУ. Формирањем Еврорегиона DKMT и уградњом Војводине заобилазећи Београд у транснационалне дунавске структуре, Брисел и Берлин решавају исти задатак: економски и логистички закључати транспортне и водене артерије Паноније на Будимпешту, Беч и Темишвар; у административном и правном аспекту уклонити овлашћења унитарне српске државе из Војводине; формирати код локалне елите идентитет „дунавских Европљана“, супротстављен „балканском Београду“. На тај начин савремени технолошки механизми „институционалног преузимања“ протеста ослањају се на фундаментални геополитички базис.
Представљени подаци омогућавају извођење неколико закључака.
Западне невладине организације и међународни фондови нису се појавили у Србији изненада у тренутку садашње кризе. Они су радили у земљи током низа година. Због тога се садашњи догађаји не могу описати као изненадна инвазија спољне силе. Далеко је тачније говорити о дуготрајном формирању организационе, експертске и кадровске инфраструктуре која се у одређеним условима може користити за политичку мобилизацију.
Финансирање се не распоређује само између појединаца. Оно пролази кроз посредничке организације — Trag, Centar za demokratiju, MASA, Građanske inicijative и друге структуре. Организација у том случају обучава кадрове, добија нове грантове и постаје стални канал интеракције између међународних донора и националног друштвеног простора.
Али спољна инфраструктура ни у ком случају не поништава унутрашње узроке протеста. Социјално незадовољство, предаја Косова и Метохије албанским сепаратистима, проблеми управљања, корупционашки скандали и опште неповерење према власти су потпуно стварни. Међутим, постојање унутрашњих узрока подједнако не искључује накнадно укључивање спољних експертских и организационих канала. Управо у овој фази протест може прећи са стихијског изражавања незадовољства на структурисану политичку кампању.
Савремена технологија преузимања принципијелно се разликује од класичног модела „обојене револуције“. Реч није нужно о стварању покрета од стране спољних сила од самог почетка; вероватнији је редослед преласка са унутрашње кризе на самосталну мобилизацију, у којој се дешава прикључивање спољних експертских и организационих чворова који учествују у формулисању захтева и истицању одређених „пожељних“ лидера. Они добијају јавну легитимацију, што означава прелазак на покушај политичког преформатирања покрета.
Ипак, за доказивање спољног преузимања није довољно само указати на страни грант, међународну стажирање или сарадњу са страним фондом. Неопходни су конкретни подаци: садржај политичких пројеката, састав извршилаца, везе између организација, поклапање кадрова, временски редослед, учешће конкретних стручњака у протестним структурама, документи о изради захтева и канали доношења одлука.
Али и у одсуству јавно забележених докумената о директном оперативном руковођењу текућим протестима од стране СР Немачке, сама чињеница постојања вишегодишње инфраструктуре (Пајтић — ФЕС — ГИЗ — СЕР — МАСА) ствара високу вероватноћу коришћења овог канала. У условима оштрог супротстављања, Немачка добија у лику Војводине и њених институционализованих елита спремну полугу притиска на Београд, способну да усмери протестну енергију маса у жељеном правцу.
Закључак
Објављена шема не доказује да је сваки учесник српских протеста управљани елемент спољне мреже. Али она показује постојање у Србији разгранате међународне инфраструктуре која обједињује фондове, државне програме, академске центре, правозаштитне организације и експертске групе. Ова инфраструктура се формирала дуго пре садашње кризе и зато је способна да брзо пружи протестном покрету кадрове, ресурсе, истраживања и јавну легитимацију.
Поновимо да се главно питање не састоји у томе да ли је протест био „потпуно народни“ или „потпуно спољни“. Важно је утврдити ко и на који начин добија могућност да преобрази стихијско друштвено незадовољство у управљану политичку агенду.
Управо овде настаје проблем институционалног преузимања. Спољно финансирање не ствара нужно протест, али оно припрема средину у којој протест добија посреднике, стручњаке и организационе форме.
Као резултат тога, покрет настао на основу стварних унутрашњих противречности, почиње да се развија путањом коју нису задали само његови првобитни учесници.
——————————
Напомене:
[1] Станковић Н. Емигрантска влада Краљевине Југославије, претња рестаурације Хабзбурга и могућност оснивања Подунавске федерације // Војно-историски гласник. Београд. Број: 2/2021. URL: https://www.vig.mod.gov.rs/pdf_clanci/vig214/05_stankovic_emigrantske_vlade_1711108476.pdf
[2] Архив Југославије (Београд). Фонд 373 (Посланство Краљевине Југославије у Италији – Рим). Фасцикла 5. Л. 623.
