Пораз у Добруџи лоше се одразио на борбени дух српских добровољаца.
„После пораза 1. дивизије, сви они рањени добровољци који су имали тако диван дух, не само да нису изражавали жељу да иду на фронт, већ су отворено говорили да су ступили као добровољци желећи да се боре на границама своје отаџбине, а не да расипају своје кости по Добруџи“, наводи се у рапорту генерала Чистјакова, кога је крајем 1916. године штаб Југозападног фронта одредио да провери стање у српским пуковима [1].
Узрок растакања дисциплине био је и пораст верско-националне нетрпељивости међу Југословенима. Вешто су радили и непријатељски пропагандисти. Ево неких теза које су они пласирали:
1) Руске власти примају дезертере и враћају их на иста места одакле су и дошли;
2) Постоји наредба по српском корпусу да се инвалиди који немају породицу у Русији врате на положај и тамо стрељају, како се не би даље мучили;
3) Немци ће без сумње победити;
4) Србија и Румунија су поражене и више неће постојати као самосталне државе;
5) Кина је објавила рат Русији и против ње извела 5 милиона људи;
6) Породице добровољаца ће бити уништене;
7) Већина официра ће се придружити избеглицама [2].
Растакање међу бившим поданицима Хабзбурга који су били у заробљеништву накратко је заустављено, али је до фебруара 1917. године штаб Југозападног фронта дошао до закључка да „није могуће рачунати на довољан прилив добровољаца за формирање 2. српске дивизије“. Због тога је донета одлука да се борци пребаце на Солунски фронт преко луке Романов (данашњи Мурманск).
„Привремена влада, која је у Русији дошла на власт након фебруарских догађаја 1917. године, позивајући се на екстериторијалност српског корпуса, самоискључила се из решавања његове даље судбине. Ова мисао се провлачи у депеши П. Н. Миљукова, који је постао министар спољних послова, упућеној на Крф отправнику послова при српској влади Б. П. Пелехину 14(27). априла 1917. године: ’Сматрајући питање успостављања тесних пријатељских односа између Срба и њихових сународника Хрвата и Словенаца питањем које спада у област унутрашњег живота читавог српско-хрватско-словеначког народа, не бисмо сматрали могућим да се у садашњим политичким околностима у њега превише активно мешамо, али се, наравно, у границама могућег не одричемо помиритељске посредничке улоге’.
Овакав став новог министра, познатог бугарофила који је имао репутацију мрзитеља Срба, изазивао је код команде корпуса озбиљну бојазан не само за његову судбину, већ и за реализацију заветне идеје Велике Србије, појачавајући неприхватање догађаја Фебруарске револуције међу српским официрима. Насупрот томе, многи официри-добровољци позитивно су се однели према догађајима у Петрограду, јер је њихова тежња била стварање Југославије по федеративном моделу“ [3].
Реч је о веома озбиљним политичким размимоилажењима између официра српске војске, који су дошли у Русију ради формирања добровољачких јединица, и официра из реда добровољаца, тј. по правилу Хрвата и Словенаца по националности, који су демократске и федеративне идеје југословенства супротстављали идејама које су с презиром називали „империјализмом великосрпске мегаломаније“.
На пример, у меморандуму упућеном М. В. Алексејеву, састављеном 21. маја 1917. године у име официра и војника корпуса, стајало је:
„Наши трудови су били узалудни. Прво обманути разним обећањима и указивањима на препреке државноправног и дипломатског карактера, ми смо се, на крају крајева, уверили да нисмо служили нашем идеалу, већ империјалистичким и освајачким тежњама српске мегаломаније“ [4].
„Будућност корпуса није уливала оптимизам ни највишим руским војним и политичким круговима који су преживљавали хаос руске револуције, ни његовим војницима и официрима. До лета 1917. године дисциплина је пала на катастрофалан ниво, опште стање српских дивизија било је близу апсолутне анархије, која је била погоршана међунационалним сукобима. Према подацима које су Ставци представили исти они Пекле и Шовари, ’из српског добровољачког корпуса изашло је до 3. маја око 120 официра, 41 јункер и око 6.000 војника Југословена. Официри су, изузев двојице Срба, по националности Хрвати и Словенци’. Од овог броја више од половине учествовало је у борбама за Добруџу.
Распад Руске империје из корена је утицао на даљу судбину ове формације. Из корпуса је почео масовни одлив добровољаца. У мају 1917. године у штаб Одеског војног округа стигло је упутство војног министра А. Ф. Керенског, који је ’дозволио да се официри Сводног добровољачког корпуса Срба, Хрвата и Словенаца, отпуштени из поменутог корпуса и који су изразили жељу да служе у руским трупама, поставе: официри прве дивизије који су учествовали у борбама у Добруџи заједно са руским трупама — на Румунски фронт, а официри који нису учествовали у борбама — на Кавкаски фронт’.
У овој ситуацији Ставка је донела одлуку о почетку пребацивања делова корпуса на Солунски фронт. Још почетком јануара 1917. године преко северне руске луке Романов отпремљено је 28 официра и 1.157 нижих чинова. Крајем августа 1917. године из истог Романова планирано је слање још 266 официра и чиновника и 2.880 нижих чинова — добровољаца 2. дивизије. Притом је слању у Солун подлежао искључиво лични састав корпуса, без коморе, коња и оружја, које је требало предати у граду Архангелску“ [5].
——————————
Опис путовања кроз Русију који је дао Џукић, наравно, неће пружити читаоцу много предметних информација, али, како је већ истицано у ранијим публикацијама, може помоћи у реконструкцији начина размишљања обичног српског добровољца који је посматрао слом некада велике силе.
И сам сам имао веома живо искуство у комуникацији са српским сељацима на Косову у јесен 1999. године, који су били убеђени да је „Јељцин тајни католик коме су Шиптари платили да не помаже Србима“ итд. у истом духу. Зато уопште не чуди што у записима читамо сасвим анегдотске ствари, на пример, о томе како су „Хаџић, Живковић и наш конзул Сталајковић Михаило, ступили у везу преко Керенског и Троцког, са Лењином вођом револуције“. Подсетимо, у то време Лењин се крио у Финској.
1. српска добровољачка пешадијска дивизија је у септембру 1917. године отпремљена из Одесе на Солунски фронт преко Архангелска. Стигавши тамо, чинила је основу Југословенске (Вардарске) дивизије српске војске. 1. српска добровољачка пешадијска дивизија је у октобру 1917. године извучена са леве обале Дунава и такође отпремљена на Солунски фронт. Притом, док је 1. бригада успела да стигне до Архангелска, одакле је у новембру кренула на пут и стигла у Македонију почетком јануара 1918. године, путовање 2. бригаде претворило се у страдање кроз земљу која се распадала у револуцији.
У новембру 1917. године 2. бригаду су бољшевици задржали у Вологди и упутили је преко Јекатеринбурга, Чељабинска, Омска, Ново-Николајевска, Иркутска и Чите у Владивосток. Бригада је стигла на Далеки исток у јануару 1918. године, одакле је преко Индијског океана, Црвеног мора и Суеца стигла (до априла 1918. године) на Солунски фронт и тамо се сјединила са Југословенском дивизијом.
У фрагменту записа српског добровољца помињу се борбе у Иркутску из децембра 1917. године (8(21) – 17(30). децембра), због којих је воз са српским добровољцима петнаест дана стајао у Јарослављу. Опис децембарских борби у Иркутску код Џукића представља пример митологије:
„Тамо се водила жестока борба. И ево шта смо сазнали од грађана. Бољшевици су наоружали један велики логор немачких ратних заробљеника, под условом да приђу бољшевицима и пођу против цариста. А када су Немци добили оружје у руке, нису хтели да се боре ни за кога. Обе стране су претрпеле велике жртве, а Немце су потукли и савладали их. Тако су причали мирни житељи Јарославља“.
Наравно, грађани Јарославља, који су пет хиљада врста удаљени од Иркутска, тешко да су били упућени у све детаље сукоба. Вероватно се под наоружавањем ратних заробљеника подразумевало стварање тзв. „интернационалних револуционарних бригада“. Али у целини, тема наоружавања немачких заробљеника била је прилично болна:
„Тако проф. Масарик у меморандуму састављеном за Вилсона у Токију 10. априла, одређено сведочи: ’Нигде у Сибиру (од 15. марта до 2. априла — прим. С. Мељгунова) нисам видео наоружане немачке или аустријске ратне заробљенике’… Још раније, амерички и енглески официри Вебстер и Хигс, специјално послати у Сибир да истраже питање заробљеника на лицу места, 30. марта извештавају: ’Наоружаних ратних заробљеника у рејону од Владивостока до Чите нема. Неки ратни заробљеници у Иркутску су наоружани — сви су они мађарски социјалисти и пријављују се за борбу против Семјонова у Манџурији’. П. Н. Миљуков у свом раду тврди да су вести о јапанском иступању 4. априла ’учврстиле савез’ између бољшевика и Немаца: ’У Сибир су отишли немачки официри и заузели се наоружавањем мађарских и аустријских заробљеника’. Нажалост, овај историчар грађанског рата ретко наводи извор… Мора се мислити да су то само претпоставке самог аутора… Ови организовани и наоружани ратни заробљеници нашли су се расејани буквално свуда и заједно са Летонцима и Кинезима са Мурмана показало се да су главна основа совјетских трупа у првом периоду борбе“ [6].
Али сама чињеница да су „немачки ратни заробљеници које су наоружали бољшевици“ присутни на страницама сећања српског добровољца, говори о томе да је читава тадашња Русија сматрала чињеницу да бољшевици користе наоружане инородце потпуно неоспорном.
У сваком случају, када је убрзо након стварања Краљевине СХС (01.12.1918) одлучено да се раштркане групе Југословена ставе под команду француског генерала Мориса Жанена, Срби су морали да се сукобе са интернационалистима у борби код Чељабинска.
„Највећи такав епизод била је борба 24. јула 1919. године код Чељабинска Сводног одреда из Добровољачког пука Срба, Хрвата и Словенаца названог по мајору Благотићу… На молбу команданта 3. армије генерала К. В. Сахарова, Сводни одред је иступио у одбрану Чељабинска. Српски одред, који се борио на правцу главног удара црвених, показао се изврсно са тачке гледишта борбене вредности. Суочивши се са надмоћнијим снагама црвених, сводни одред Срба је три пута прелазио у контранападе… У овој борби Срби су изгубили скоро све официре и, према различитим подацима, од 150 до 200 нижих чинова“ [7].
Истакнути историчар Никола Поповић наводи мотиве због којих су Срби учествовали у борби против црвеногардејаца: „Сваки наш војник се радо тукао са бољшевицима, јер је у бољшевичкој војсци било 70 одсто Мађара, 20 одсто Немаца и 10 одсто Руса. Борбу против бољшевика наши су посматрали као рат против Аустрије…“ [8].
Истовремено, Југословени уопште, а Срби посебно, били су исти такви таоци догађаја у Сибиру као и остали страни контингенти: „…услед растакања у Русији, наши људи су били разуздани и дисциплина је спала на нулу…“. Тако се 17. децембра 1919. године црвени преврат у Томску догодио уз активну подршку чете српских војника које су бољшевици распропагандисали. Важан фактор који је одиграо улогу у слабљењу жеље за наставком борбе против бољшевика биле су вести о завршетку Првог светског рата и стварању Краљевине СХС. Све за шта су се борили припадници Српског добровољачког корпуса у Русији и српска војска на Балкану, било је остварено [9]. Али то је сасвим друга прича. Јунаци нашег приповедања, стигавши у Порт Артур, превезени су у Солун. Управо о томе говори следећи фрагмент књиге сећања.
——————————
„Тамо далеко — од Велебита до Кајмакчалана“ (наставак)
Руска револуција
Додаћу томе још и ово. На поменутом Дунавском фронту нове борбе уопште нису вођене. И ево зашто. У јуну 1917. године овај фронт је напуштен због руске револуције која се догодила. Руси су се сада борили једни против других и проливали крв: са једне стране бољшевичка партија, како су је тада звали, а са друге — присталице цара.
Макензен је узео свој двоглед и са смехом почео да посматра противника. Све се десило онако како је говорио цар Вилхелм. Смех и музика пратили су га пуна два дана, а онда је узео победоносну армију и кренуо на Солунски фронт. (Код Дунава је остала само Српска добровољачка дивизија). Више о Добруџанском фронту ни речи рећи, ни пером описати. Црна песма мојих искушења.
С. Џукић, добровољац С. Д.
Дивизија је кроз руску револуцију кренула на Солунски фронт
Ево какви су се догађаји десили српској дивизији: остала је сама на фронту код Дунава свега два дана, а онда је напустила фронт јер га је и непријатељ напустио, тако да фронт више није постојао.
Друга бригада се пребацила у град Вознесенск, прва бригада — у град Березовку. Команда је издала наређење да се не мешамо у руску револуцију, али ће се излаз наћи. Мудра глава Хаџића Стевана одржавала је везу са генералом Живковићем Михаилом. Хаџић, Живковић и наш конзул Сталајковић Михаило су преко Керенског и Троцког ступили у везу са вођом револуције Лењином, замолили за помоћ и одобрење пребацивања српске дивизије на Солунски фронт за ослобођење своје отаџбине.
Лењин је прихватио молбу и дао им писмо са одобрењем. А својима је објавио да српској војсци треба ићи у сусрет око превоза и свега осталог. Нека се несметано крећу кроз слободну територију својим оружјем тамо где сами одреде. (Ствар је ишла споро, али сигурно).
1. септембра 1917. године добили су велики војни састав у који се укрцао штаб дивизије и прва бригада војника са својим оружјем. Срећно су стигли до Архангелска, где су се укрцали на брод и здраво стигли на Солунски фронт. Друга бригада је остала у Вознесенску да чека под командом Живана Митровића. 15. октобра бригада је добила састав. Пут није водио преко Мурманска због опасности од немачких подморница, већ преко далеког Владивостока.
Три месеца и дванаест дана провела је бригада на далеком путу. Више гладни него сити, уз ризик по живот, саботажу и сибирску зиму… тако су стизали. Ипак се десио један инцидент у Јарослављу. Тамо смо стајали петнаест дана док су трајале борбе у Иркутску. Бољшевици су наоружали логор немачких заробљеника, али они нису хтели да се боре ни за кога. Тако су причали грађани Јарославља. Једном је ноћу на станицу стигло два састава бољшевичких војника. Блокирали су наш воз са намером да нас разоружају. Покушали су да понизе нашег пуковника Митровића, али су га наши војници бајонетима одбранили. Инцидент је решен, а 10. јануара 1918. бригада је кренула даље у сибирску пустињу.
Сибир је био тежак, хладноћа страшна. Видиш само себе и неког белог медведа. Али у Манџурији је било боље, клима блажа. Стигли смо у Владивосток, предали оружје и разоружани ступили на јапанску земљу. Јапанци су нас добро примили и нахранили.
Трећег дана укрцали смо се на велики брод. У конвоју су били крсташи и торпиљери. Прелазимо у Индијски океан. Стигли смо у Сингапур, одатле у Црвено море, кроз Суецки канал до Александрије. Тамо смо сели у воз кроз пустињу. Видели смо црне Арапе. Војници су се шалили на рачун оног из народних песама, али ови су имали само једну главу.
Стигли смо до Средоземног мора, опет на бродове. Море је било немирно. Једном је свирала сирена, ставили смо енглеске шлемове. Брод је стигао у Солун 4. марта 1918. године. Четири пуна месеца и 19 дана путовања. Тада су нам рекли да је наш пратећи брод потопила немачка подморница пет миља иза нас.
Солунска песма
Плаво море, како си велико. И ви, рибе, што се морем кријете, узалуд сте нас пратиле, нисте дочекале шта сте хтеле: нисте окусиле људско месо. Узалуд сте се вртеле око брода, нисте дочекале! Са обале вам певам ову песму, стојим на земљи и шта ми може ваша злоба, жив сам и здрав, и нећемо се више видети.
1. марта 1918. године добио сам нову земуницу на самом фронту Добро Поље. Тамо је био један старији друг, примио ме је братски. Обгрлили смо се и пољубили. Сада знамо имена: Сретен и Симо.
Сретен пита Симу:
— Како је у Србији? Како си прешао фронт?
Симо одговара:
— Е, мој Сретене, живот у Србији ништа не вреди. Све је скупо. Бугари и швабе отимају све. Људи крију храну у земљи. А кад непријатељ то нађе, многи сами у земљу легну. Доста ми је приче, тресем се од узбуђења. Идем да легнем.
— Добро. Одмарај. Ја ћу да чувам стражу.
— Шта ћеш да чуваш, Сретене! Лези да спаваш.
— Е, мој Симо, Бугари су на мање од двеста метара. Опасно је, могу да нас прекољу на спавању.
9.III-1918
— Добро јутро, Сретене. Јесу ли долазили Бугари?
[24.09.2026 10:49] UnlimAI (GPT | Claude | NanoBanana): — Све је било тихо. Хајде, Симо, причај како си прешао фронт?
— Хоћу, само прво да видим где су Бугари?
Сретен викну:
— Не! Назад! Опасно је, гледај кроз пушкарницу. Тамо је челични штит, метак га не бије.
— Разумем. А шта ти то гори у оној конзерви?
Сретен се насмеја:
— То је маст коју скидам са ручка. Јело је масно, па ја скупим у банку, а ова крпица гори као луда. Блине [До ђавола], Симо! Ил’ се мени чини, ил’ ти не говориш баш српски? Јеси л’ ти Србин?
— Јесам, Србин сам.
— Па ако си Србин, престани толико да псујеш! Шта год видиш, ти опсујеш!
— Прости, Сретене.
— Ма није то, него имаш неке чудне речи! Него, причај како си прешао фронт, само да погледам да нас ко не прислушкује, матер му његову!
На крају се испоставило да је неспоразум настао јер је Сретен Србијанац, а Симо из Лике (Пречанин). Њихови дијалекти су се толико разликовали да су многе речи морали да замењују псовкама да би се разумели. Кад се све разјаснило, Сретен је тражио да Симо поцепа листиће са записом тог разговора.
— Нека, нека остане као анегдота о нашем ратном животу…
Наставиће се
Литература:
[1] Вишняков Я. В., Тимофеев А. Ю., Милорадович Г. Армия без государства. От сербского к югославянскому добровольческому корпусу в России во время Первой мировой войны : сб. док. — М. : Рос. ин-т стратег. исслед. ; Рос. военно-историческое общество ; Ин-т И. Андрича, 2014. — С. 173.
[2] Вишняков Я. В. Сербские добровольцы и русская революция 1917 // Вестник МГИМО-Университета. — 2017. — № 5 (56). — С. 42–43. — DOI: 10.24833/2071-8160-2017-5-56-33-59.
[3] Там же. — С. 52–53.
[4] Участие югославянских трудящихся в Октябрьской революции и гражданской войне в СССР : сб. документов и материалов. — М. : Наука, 1976. — С. 39.
[5] Вишняков Я. В. Сербские добровольцы и русская революция 1917… — С. 54.
[6] Цит. по: Мельгунов С. П. Трагедия адмирала Колчака. В 2 кн. — М. : Айрис-пресс, 2004. — Электронная копия доступна на портале «Исторические материалы». URL: https://istmat.org/node/21741
[7] Сербская интервенция в России [Электронный ресурс] // Birdcherry_star : [статья ВКонтакте]. — 2019. — 26 окт. — Режим доступа: https://vk.com/@birdcherry_star-serbskaya-intervenciya-v-rossii
[8] Попович Н. Б. Одиссея от Одессы до Красноярска / пер. А. Силкина // Родина. — 2006. — № 1. — С. 74–77.
[9] Сербская интервенция в России [Электронный ресурс]… Режим доступа: https://vk.com/@birdcherry_star-serbskaya-intervenciya-v-rossii
