Агенција ТWRА, златна терористичка кока Алије Изетбеговића и његове породице, иако основана 1987. године у Бечу, праву је улогу добила од 1992. године. Чланови прве Управе ТWRА су били: директор др Елфатих Али Хасанеин, замјеник Фоуад Елегабани, записничар Мохамед Зороук и благајник Камал Абдала, а као благајник радио је и Сукарно Али Хасанеин, брат директора.
У извјештају Аустријске савезне управе за заштиту уставног поретка се наводе разни дописи из 1992, 1993, 1994. и други, из којих произлази да су у раду ТWRА као чланови Управе учествовали: Алија Изетбеговић, предсједник Р БиХ, Ејуп Ганић, замјеник предсједника Р БиХ, Харис Силајџић, министар вањских послова, Ирфан Љеваковић и Дервиш Ђурђевић. Такођер се наводе особе овлаштене за потписивање и новчане трансакције у ТWRА: Салим Шабић и Хасан Ченгић. Донације за наводну помоћ су се прикупљале из Европе, за што је био одговоран Салим Шабић, и из “исламског свијета”, за што је био одговоран др. Елфатих Али Хасанеин. Шабић и Хасанеин су били у обавези да издају признанице о пријему и исплати средстава у складу с упутствима, написаним у документу без датума, на меморандуму странке Алије Изетбеговића, СДА.
У периоду од маја 1992. до септембра 1995. године ТWRА је извршила 803 трансакције преко Die Erste Osterreichische Sparcasse банке у Бечу од којих је 287 уплата у износу 212.045.360,63 америчких долара и 516 исплата у износу од 207.178.578,14 америчких долара на рачуну 513-64476. Истовремено, тадашњи предсједник Предсједништва Р БиХ Алија Изетбеговић потписао је “допис” да средствима са овог рачуна управља комисија од пет чланова и то др Елфатих Али Хасанеин, Хасан Ченгић, Ирфан Љеваковић, Хусеин Живаљ и Дервиш Ђурђевић, у коме се спомиње и постојање одлуке везане за управљање средствима са наведеног рачуна и упућује на више дописа у вези са истом.
У прању новца са рачуна учествовала су многа лица са међународних потјерница:
Ваел Хамзах Јелаидан (Саудијска Арабија), терориста, имао је шест трансакција, а затим четири исплате, са рачуна ТWRА у којима је наведена сврха – отплата дуга Хасану Ченгићу у износу од 7.058.973,20 УСД и двије исплате с ТWRА од око шест милијуна америчких долара у периоду 1993-1994. године. Име овог „донатора“ налазило се на санкцијским листама које издаје УН, ЕУ и САД, ЕУ директива, ЕГ-ВО 881 и Предсједничка извршна наредба (САД) бр. ПО 13224, а ради међународних мјера с циљем да се у међународним размјерама терористима укине финанцијска база путем замрзавања рачуна и заплијене имовине;
Хасан Ченгић – главни финансијски чаробњак Алије Изетбеговића и његов „Министар рата“, данашњи предсједник Сабора Исламске заједнице, имао је 22 трансакције. Он је од 23. 6. 1993. године био је један од овлаштених особа за располагање рачуна, а издвајају се четири трансакције са Ваел Јелаиданом, уз напомену да се ради о плаћању рачуна Хасану Ченгићу у укупном износу од 11.057.237,36 УСА долара.
Након што су аустријске службе безбједности у сарадњи са Интерполом из Висбадена отвориле истрагу о прању новца, нелегалној трговини оружијем и финансирању терористичких активности кроз подршку радикалним организацијама попут Ал Каеде, утврдили су да је ТWRА, са сједиштем у Бечу, као наводна хуманитарна организација, пружала финансијску подршку муслиманским властима у Сарајеву у остваривању “њихових ратних циљева”, нарочито истичући да је Алија Изетбеговић на руке добијао веће износе новца. Говорећи о анализи Хасана Ченгића, те о његовој повезаности са другим лицима и организацијама, како из БиХ тако и изван БиХ, суштински се акценат ставља на повезаност са земљама које финансирају тероризам. Алија Изетбеговић преко Хасана Ченгића у свему се повезује са: Ирфаном Љеваковићем, Хусеином Живаљрм, Ђурђевић Дервишом, а затим Мухамедом Ћатићем, Шабић Салимом, а сви горе наведени са лицем Фатих Али ом – директор ТWRА и финанцијским токовима новца и релацијама између ТWRА, те више разних организација и фирми у БиХ и иностранству (ТWRА, Дубаји, Турска…).
Утврђена је повезаност ове сложене, мултифункционалне мреже са Осамом Бин Ладеном. Из обавјештајних шема на енглеском језику у периоду од 1993. до 2003. године са навођењем више имена: Ирфан Љеваковић Хусеин Живаљ, Бећир Ченгић…, те организације и фирме – TWRA, FAMB, BIO, BTS, AIR, BIO TOURS, AIRPORT Visoko и један папир на којем стоји ознака ОХР-а и име Jonatahn Schmidt (II), а ради се о тужитељу који је обављао тужитељску функцију у Тужитељству БиХ и који је подигао оптужницу број КТ – 195/04 против Хасана Ченгића, због кривичног дјела злоупотреба положаја и овлаштења из члана 383. став 2 КЗ ФБиХ, на основу које је Суд БиХ донио пресуду број КПВ-03/05 од 29. 6. 1995. године, којом је исти ослобођен од оптужбе и која је потврђена пресудом број КПЖ-35/05 од 6. 10. 2005. године. Оптужница се односи на радње Хасана Ченгића почињене 14. 8. 1996. године и то да је потписао допис као замјеник министра обране Ф БиХ којим је BIO d.j.l. Sarajevo овластио за производњу експлозива, оружја и муниције.
Провјером у ЦМС-у у Тужилаштву БиХ утврђено је да се у Тужилаштву БиХ налази више предмета који се односе на име Хасана Ченгића и то: КТ-283/04 (ЦМС 3835 04), КТА 6141 07, КТА-206/07 и КТА-250/10.
Особе које су били пошилаоци или примаоци трансакција преко Агенције TWRA су били:
– Принц Селман Бин Абдул Азиз – гувернер Ријада (Саудијска Арабија) – донација од истог у укупном износу 120.447.930,13 УСД у периоду од 15. 7. 1992. до 11. 7. 1995. године, који је у вријеме био члан саудијске владарске куће, те оснивач Саудијског високог комитета за помоћ у БиХ, подржаног од стране краља Фахда. У документацији аустријских служби се налазе “Извјештај”и „Протокол“, упућени Алији Изетбеговићу, о активностима Међународне конференције о заштити људских права у БиХ, из којих је видљиво да су у посјети Саудијског Арабији, Уједињеним Арапским Емиратима, односно код краља Фахда, у периоду од 10. 10. 1992. до 17. 10. 1992. године између осталих били: Салем Шабић, Елфатих Али Хасанеин и Мустафа Церић, који је тада био главни имам загребачке џамије.
– Елфатих Али Хасанеин повезан је с четири исплате – трансфер донација у укупној суми од 4.599.684,74 УСД, а за ово лице и TWRA веже се упит од Интерпола Сарајево из 2002. године у вези са истрагом поводом сумње о прању новца;
– Сукарно Али Хасанеин наводи се као приматељ средстава у износу од око 60.000,00 УСД;
– др А. Тотоњи за ког се веже износ 90.143,19 УСД, а на темељу обавјештајних чињеница утврђено је, да је лице по имену Ахмад или Ахмед Тотоњи оптужен у свези напада на Свјетски трговачки центар 11. 9. 2001. године;
– Салим Шабић наводи се као особа за коју се веже исплата од 549.989,17 УСД од 8. 1. 1993. године;
– Хасан Ченгић – за наведеног се провјере односе за 22 трансакције, али не као пошиљатељ или приматељ. Од 23. 6. 1993. године био је један од овлаштених особа за располагање рачуна, а издвајају се, као што је наведено, четири трансакције повезане са именом Ваел Јелаидан и књижење с напоменом да се ради о плаћању рачуна Хасану Ченгићу у износу од 11.057.237,36 УСД;
– Абдул Куадер Хафес – особа за коју се вежу три трансакције, односно донације током 1993. године у износу од 5.219.967,71 УСД;
– Махир Хаџиахметовић – особа за коју се вежу три исплате током 1992. године у износу од 5.301.799,31 УСД;
– Ален Мушовић (Пљевље) – за исту се вежу четири исплате у износу од 2.548.447,47 УСД током 1993. и 1994. године, а за истог је наведено да је крим. служба у Сарајеву током 1995. године полицијски документирала постојање сумње због шверца дијеловима VW возила, као и 300 мотора за VW Голф;
– Саџида Силајџић (сестра Хариса Силајџића) бивша амбасадорка у Либији, повезана је са исплатама у износу од 4.015.170,93 УСД од 28. 9. 1992. године;
– Сациде Силаyци (што је турска варијанта имена и презимена Саџиде Силајџић – сестре Хариса Силајџића – и покушај прикривања размјера исплата и криминала Изетбеговићеве власти), Истанбул путем 3 трансакције исплаћен додатни износ од 2.149.942,30 УСД у 1992. години;
– Marcel Fauvet F. Honesse за коју се веже исплата у износу од 1.505.719,17 УСД од 2. 7. 1993. године;
– Multicom Information Systems LTD, PO Box 254, FL – 9490 Vaduz, за које се вежу 41 трансакција, односно исплате у износу од 13.400.658,67 УСД у периоду од 1992- 1995. године;
– Tecna Cork Rawalpindi Pakistan којем је исплаћем износ од 3.513.281,82 УСД и то 1993. године, а као сврха је назначено да се ради о куповини пшенице у Албанији за избјеглице из БиХ, иако нико из БиХ није бјежао према Албанији.
– Albert Elderman Im Pottaschwald 18 Igebert, којем је исплаћен износ од 6.955.366,77 УСД у периоду од 1992. до 1993. године;
– Ifa Faisal Finance Switzerland којем је исплаћен износ од 5.006.397,47 УСД током 1993. године без ознаке сврхе плаћања;
– Hemelson International Trading Comp, Tuškanac 39, Zagreb, којој је на основу девет трансакција исплаћен износ од 7.594.316,30 УСД током 1993. и 1994. године;
– ТМТ Тешањ – Азем Мулалић којем је путем шест трансакција исплаћен износ од 1.702.256,07 УСД у периоду од 1994. – 1995. године;
– Islamic Investment Co. којем је путем шест трансакција исплаћен износ од 6.133.096,61 УСД током 1992. и 1993. године без назнака о сврси;
– Holder којем је на основу 23 трансакције исплаћен износ од 11.801.970,26 УСД у вријеме 1992- 1993. године за које је утврђено да су се обављале преко Chase Manhattan Bank New York без назнаке о сврси исплата и детаљнијим подацима о лицу којем се исплаћује;
– Мерхамет – хуманитарна организација у Хрватској и БиХ Сарајево за које се вежу исплате од 3 милијуна америчких долара у периоду од 1992.- 1994. године;
– Муслиманско национално вијеће Сењак Нови Пазар и Турска за које се вежу преко 25 трансакција, а истим је исплаћено 2.237.628,08 УСД у периоду од 1993.-1995. године;
– Somalia and Bosnia Herzegovina Relief Stricken Committee PO box 248 Bahrain на рачун ТWRА уплаћен износ од 499.988,91 УСД у 1993. години;
– ТWRА путем 71 трансакције исплаћен износ од 30.218.247,74 УСД на шест различитих рачуна;
– Хрватска путем 16 трансакција исплаћен износ од 899.485,42 УСД на два различита рачуна тијеком 1994. и 1995. године;
– Турска путем 10 трансакција исплаћен износ од 18.523.706.86 УСД у периоду од 1993. до 1995. године;
– Малезија уплаћен износ од 3.003.804,08 УСД као пошиљатељ се наводи ТWRА са датумом уплате 1994. године;
– Исплате су вршене и другим лицима, што је такођер наведено у извјештају у мањим износима између осталог и мајци Бакира Изетбеговића – Халиди.
Кроз готовинске исплате у укупном периоду провјера подигнута је сума од 81.578.905,54 УСД путем 156 готовинских исплата са рачуна. Појединачно, биле су 93 исплате у укупном износу од 74.321.537,52 УСА долара и 63 исплате у износу од 7.257.368 у аустријским шилинзима. Износи исплата се крећу од 1.507,50 УСД до 3.185.778,95 УСД. Сврха употребе или приматељи нису препознатљиви јер је ријеч о бројевима рачуна појединих филијала банке Die Erste österreichische Spar-Casse.
На рачунима 004-65151, па и 004-73555, 004-65593, 513-91957 и 513-64474 који су отворени на ТWRА др Елфатих Али Хасанеин је био овлаштена особа за располагање, а приливи и одливи са ових рачуна не односе се само на БиХ, мада је за Владу Р БиХ у новембру 1992. године исплаћено 2.222.908,50 КМ. Обрађиван је велик број докумената, признаница и обрачуна у којима су наведена имена др Елфатих Али Хасанеин и “чланова БиХ вођства”, и као примјер је наведено да је било више признаница о предаји новца у износима од 60.000 ДМ и 300.000 ДМ од стране др Елфатиха Али Хасанеина и то Алији Изетбеговићу.
Такође је у истрази пронађено више дописа из којих произлази да се радило о испоруци војних предмета и то муниције, мина и осталог оружја. Током 2002. године путем Интерпола Сарајево тражено је да се изврше провјере о пословању ТWRА, а у Извјештају је наведено да је копију дана 06. 11. 2006. године преузео Момо Тубић. У закључцима овог Извјештаја наводи се да је ТWRА са сједиштем у Бечу као наводна хуманитарна организација пружала финансијску помоћ БХ властима у остваривању њихових циљева, те на блиске везе између БиХ вођства и др Елфатиха Али Хасанеина, нарочито истичући да је Алија Изетбеговић добивао веће износе новца.
Сврха употребе средстава ТWRА никада није у потпуности разјашњења. Изражена је сумња да ова средства нису кориштена у хуманитарне сврхе, него као војна помоћ. У закључцима се наводи да је у проведеној финанцијској истрази везано за ТWRА утврђено да је постојала велика мрежа особа, организација и фирми са интензивним контактима “у цјелокупном исламском свијету”, као примјер наводе се везе и контакти Хасана Ченгића са лицем Јелаидан који је био партнер Бин Ладена.
Непобитно је утврђено да су средства намјењена за хуманитарне сврхе злоупотребљена, кориштена за лично богаћење Алије Изетбеговића, његове породице и њему блиских сарадника те трошена за набавку оружја и то у вријеме када је постојала одлука о ембаргу на увоз свих врста оружја и војне опреме (Вијеће сигурности УН-а резолуција 713), а Извјештај је сачињен у оквиру вођења истраге у предмету АЗ.ОНВ/10289/Т09-ПХ245 Уреда Тужилаштва МКСЈ (нема података о којем је предмету ријеч и да ли су докази – 16 регистратора документације прослијеђени у БиХ, нити гдје се данас ти докази налазе).
С обзиром да из Извјештаја произилази да су средства трошена на куповину оружја и војне опреме, те да је исто унесено у БиХ и да постоје докази да је прекршена одлука Савјета безбједности УН-а о ембаргу на увоз свих врста оружја и војне опреме, сви који су учествовали у пословима ТWRА учествовали су у организованом криминалу, чинећи кривична дјела везана за недозвољену трговину оружја (рокови застаријевања према КЗ теку од времена извршења), а пошто су наведене радње повезане са чињењем кривичних дјела ратног злочина (наоружавање терориста и муџахедина), тада ове радње представљају кривична дјела која не застарјевају.
На ове чињенице и организовану злоупотребу и пљачку хуманитарне помоћи и донација посебно је указао, 1999. године, први командант Изетбеговићеве Армије Р БиХ, генерал Сефер Халиловић, у интервјуу магазину “Дани”, и то реагујући на изјаву Алије Изетбеговића о потрошених десет милијарди њемачких марака на одбрану БиХ.
Том приликом, Халиловић је указао на пљачку донаторских средстава и поручио Алији Изетбеговићу „да ће га и он лично и народ у цијелини сматрати криминалцем ако не положи рачун гдје је нестао новац дониран за одбрану земље“.
Када се то догодило, Изетбеговић је хитно затражио од тадашњег команданта ВФБиХ Расима Делића „Извјештај“ колико је оружја Армија РБиХ купила у 1994. и 1995. години. Изетбеговић је мислио да ће великим цифрама ушуткати Халиловића, али када је Расим Делић 14.4.1999.године упутио одговор Изетбеговићу, овај је одмах одустао од даље јавне полемике са Халиловићем. Схватио је да Делићев списак неће моћи оправдати 10 милијарди њемачких марака колико је гласила Изетбеговићева сума „за одбрану РБиХ“.
Делић је у свом извјештају, откривајући ватрену моћ Армије Р БиХ у рату, написао:
„Господине предсједниче, на основу Вашег захтјева достављамо Вам преглед МТС добављених извана 1994 и 1995.
– ПУШАКА : 76. 410
– РПГ-7 ЛАНСЕР: 2.439
– МИНОБАЦАЧА: 108
– ЛАНСЕР ТФ-8: 27
– ВБР: 17+ 47
– ЈЕДНОЦИЈЕВНИ БОМБЕ: 173.003
– МУНИЦИЈА: 101.166.000
– ПРОЈЕКТИЛИ РАЗНИ: 56.540
– МИНЕ ЗА МИНОБАЦАЧ: 21.300
– РАКЕТА ТФ-8: 754
Селам, генерал Расим Делић“.
Ако је, а јесте, Изетбеговић 28.1.1994. године казао да је количина оружја у рукама АРБиХ могла бити језичак на ваги који одлучује о исходу рата, поставља се питање зашто Армија Р БиХ то оружје и новац за његову куповину није посједовала!? „Одбор“ за пљачку којим је руководио Алија Изетбеговић није испоручио АРБиХ више од 110 милиона њемачких марака за читаво вријеме рата, што чини око 1% укупне суме новца који су прикупили и присвојили Алија Изетбеговић и његови сродници и „јарани“.
Нити се покушало нити је икада утврђено како и гдје је нестало 99% донираног новца!!
Када је Сефер Халиловић као члан Парламента БиХ покренуо 2009. године питање донација датих за БиХ тада му је, убрзо, „закуцала“ СИПА на врата, да му претресе стан. Ускоро је, линијом “Алијиног Одбора”, покренута истрага против Сефера Халиловића у вези ратних злочина за шта су главни свједоци били “буџетски корисници Изетбеговићевих пара“ – Муслимовић Фикрет, Алиспахић Бакир, Алишпаго Зулфикар и слични; прави ратни злочинци.
По прецизној евиденцији Изетбеговићеве Армије Р БиХ, видљиво је сљедеће:
За вријеме периода аугуст 1992 – фебруар 1993. године за потребе Армије РБиХ издвојено је 2 милиона, 147 хиљада и 350 њемачких марака.
Закључно са 23.7.1993. године Армија РБиХ била је богатија за још 400.000 њемачких марака што укупно до краја јула 1993. године износи 2 милиона, 547 хиљада и 350 њемачких марака. То је било све.
Армија РБиХ састављена од пет корпуса и готово 250.000 војника, гола, боса и опљачкана, развучена на три фронта (Срби, Хрвати и Бошњаци „Западне Босне“) уз два и пол милиона њемачких марака у години, храњена је мржњом према народима које је сама учинила својим непријатељима и од којих је наводно бранила неку државу. У стварности, била је то приватна војска Алије Изетбеговића и његове СДА, задужена за ратовање док Алија и његови, на миру, далеко од јавности, на основу тог страдања, прибављају и пљачкају донације из Исламског свијета.
У мандату Расима Делића, Армија РБиХ дочекала је другу половицу 1993. годину са 3 милиона и 700 хиљада њемачких марака да би у току 1994. године „добила“донираног новца још 65 милиона, 205 хиљада и 625 њемачких марака.
Делић је средства, између осталог, трошио овако: за оружје, 532 хиљаде и 633 њемачких марака; за канцеларијски намјештај 117 хиљада и 194 њемачких марака; за рачунаре и биротехничке машине 373 хиљаде и 105 њемачких марака; за артикле «исхране за животиње» 261 хиљаде и 042 њемачких марака. У „Извјештају“ је наведено да је за муницију Армија РБиХ издвојила 8 милиона, 584 хиљаде и 786 марака, док је у исто вријеме за плате подјељено 10 милиона, 394 хиљаде и 667 марака. У „Извјештају“ стоји да је на «остало», без навођења шта је то, потрошено укупно 1 милион, 127 хиљада, 911 њемачких марака. Пише да је 2 милиона, 415 хиљада и 943 њемачких марака подијељено за «награде» у току 1994. године. Наводи се и то да је за одјећу војске дато 13 милиона, 261 хиљада и 614 њемачких марака, а за обућу 4 милиона, 683 хиљаде и 811 њемачких марака.
Расим Делић је дао више новца за плате, канцеларијски материјал и храну за животиње него ли за оружје и муницију АРБиХ. Са друге стране, сама чињеница да су се морале почети дијелити плате борцима довољно говори у какво су стање Изетбеговић, Делић и СДА довели морал својих бораца. Не чуди чињеница да су борци тражили плате, јер су видјели како се Алијиним официрима намјештају кабинети и секретарице, за чији комфор је, према Делићевом извјештају, потрошено близу 500.000 њемачких марака док је Делић за “награде” подијелио око 2,5 милиона њемачких марака.
О размјерама криминалног трошења донираног новца, лоповлуку и бахатости, говори и докуменат из 1996. године у којем се види како Алија Изетбеговић части „браћу Латић“ и приватни али и СДА режимски лист „Љиљан“, са 2.000.000 њемачких марака из средстава донација Организације исламских земаља. У документу од 14.6.1996. године који Изетбеговић упућује гувернеру „Народне банке“ Касиму Омичевићу, стоји сљедеће:
«Касиме, из донације OIC-а (Организација исламских земаља) за потребе НИПП Љиљан, издвоји 2.000.000 ДМ (два милиона), на име набавке опреме и уређења просторија. Одговорна лица за правилну и намјенску употребу средстава су г. Џемалудин Латић и Менсур Брдар. Селам, Алија Изетбеговић».
Ни по једном основу није било морално – ни исламски ни нормално, да се једном силеџијском и, прије свега, страначком медију да готово иста сума новца колику је добила „Алијина војска“ од 250.000 припадника, те да се тај новац користи за блаћење политичких неистомишљеника и умјерених муслимана, по налогу оних који су и дали новац за формирање таквих медијских кућа“ око које се окупљала фундаменталистичка олош.
Илустративан је и примјер са сједнице Предсједништва РБиХ одржане 24.10.1993. године на којој је једна од тачка била: „Телефонски трошкови државних и армијских институција“, а у извјештају наведено да су: у рату, Предсједништво, Влада и Штаб Врховне команде РБиХ потрошили 722.000 њемачких марака, телефонирајући само у току 1994. године.
Колико је власт Алије Изетбеговића била отуђена од властитог народа, говори и расправа 10.5.1995. године на сједници Предсједништва РБиХ, о томе колико ће, реално, требати БиХ да се економски опорави и достигне бруто национални доходак који је земља имала у 1991. години.
У одговору на ово питање Министарство финансија је навело сљедеће:
Финансије: „Одговор на ваше питање врло је једноставан. У овом тренутку ми морамо, ако желимо да покренемо било какву активност, значи обезбједити путне комуникације. То је број један. Нама треба додатни извор финансирања. Уколико то не будемо имали… наша, сутра да стане рат, ми имамо егзактне процјене, математички израчунате. Да би достигли бруто национални доходак 1991, требало би нам 42 године, ослањајући се на властите снаге. Босне нема, не буде ли имала једну врсту Маршаловог плана. Нема подизања производње.“
Ганић: Молим вас, немојте ово питање негде у јавности, јер то је, то је таква грешка, да је не смијете нигдје више рећи. Да вам треба 40 година и немојте то…“
Кљујић: „Ганићу, 19 година ће требати Србији која није имала рата.“
Финансије: „Можете тако говорити, али ово је егзактно и ово је математика.“
Ганић: „Не, али шта је, када ви погледате свугде у Брчком у Тузли, има Coca-Cole, има свих ових ствари које требају трговати…“
Дакле, БиХ ће заиста требати 42 године да дође на ниво из 1991. године. Данас у Сарајеву владају исти људи као и 1990. године. Након 27 година, БиХ се налази у очајном уставно-правно-економском стању за шта главну кривицу сносе насљедници Алије Изетбеговића и народ тј. обични људи, који од 1992. године гласају без мозга, бирајући у власт једне те исте лопове, које сматрају вођама бошњачке нације.
Али, као што рече Ејуп Ганић: Бошњацима ће националне вође довести (у Тузлу и Брчко) Coca Colu и друге ствари, у којима могу уживати: куповати, трговати…
Више и боље од овога очито, Бошњаци као народ, нису ни били способни урадити.
Коме, осим Алији и његовој братији, је скупљана садака, преко Агенције ТWRА?!
До истека планиране 42 године патње, БиХ треба издржати још само 15 година!!!
Ипак, гледајући активности Турске државне телевизије на плану реализације пројекта серије о Алији Изетбеговићу, Бошњаци могу само да се надају да ове податке који доказују бешчашће „Али Бабе и његових 40 разбојника“ свијет неће видјети. Било би заиста понижавајуће открити да је цијели један народ слиједио вођу који је био без памети и без части а који је жртвовао мир и 100.000 живота због личног богаћења себе и својих најближих. Шта би свијет помислио, и о памети тог народа?!
