Убацивање српских чета почетком XX века на просторе Јужне и Старе Србије, делове тада пред распадом али још увек отоманске царевине, „западни пријатељи“ су дочекали са неодобравањем. Иако претежно насељено православним српским живљем које непрестано трпи зулум и злочине башибозука, бугарских комита и отомана, није том народу давано основно право, на живот и слободу. Запад је имао за Србе неке друге планове.
На том простору су по њиховој замисли требале да настану нове границе и расподеле. Које сигурно неће реално одсликавати стање, нити бити по историјском праву. Већ искључиво онакве какве ће њима служити на корист. То је био простор предвиђен за нове измишљене државе и народе. За оне који ће у будућности слепо служити западу за спровођење њихових империјалистичких циљева, и за то бити и награђени. Данас јасно можемо да видимо да су великим делом у томе успели као и које су то државе и „народи“. А све је тако „наивно“ почело још са Бугарском егзархијом.
„…Под утицајем егзархије и комитета, Срби су улазили у бугарску странку, губећи тиме своје име и заборављајући прошлост. Појам народности и странке био је помешан. Породице су се цепале а од два брата дешавало се, да се један звао Србин а други Бугарин.
У Тетову је Момир Мартиновић био председник српске, а његов брат прота Миса Мартиновић, био је председник бугарске црквено-школске општине.
У Водену, од три рођена брата Хаџи-Ташковића, најстарији Глигорије, био је директор српске гимназије, други вођа бугара, а трећи брат, грчки војвода.
У Мирковцима код Скопља, и за егзархисте и за патријаршисте, била је једна иста црква и једна иста школа, у коју се улазило истим степеницама. Врата од двеју учионица била су једна до других и док је на једној на црној табли писало кредом: Ја сам Србин, у другој је исто тако на табли било написано: Аз сам Блгарин.
Деца, још равнодушна према партијама, ишла су и у једну и у другу учионицу…“ (1)
Искрена тежња за ослобођење угњетеног православног становништва на територији Јужне и Старе Србије није имала подршку запада. Онда када отоманска власт није сама могла да се избори са отпором угњетеног становништва, благонаклоно се гледало на помоћ коју су јој уз подршку запада давали припадници војних формација ВМРО-а и арбанашка племена увек жељна крви. Овакав развој ситуације где Срби трпе зулум и терор је било оно што је у сваком моменту одговарало Европи.
„…Егзархија која је продирала у почетку без крви, преваром и златним лирама, сметана пробуђеном свешћу и отпорношћу српских сељака, отворила је бескрајну поворку убистава. Српско-бугарски рат, завршен је успехом по Бугаре, оживео је велике наде, учврстио је уверење у њихову снагу и Бугарска ојачана Румелијом, бацила се на Јужну Србију.
Отпочела је нова борба која је имала да се води фанатично до истребљивања. Испред егзархијских свештеника долазиле су сада терористе. За верска и национална питања се убијало брзо, нечовечно, и све више, док се у Србији још веровало да се пропаганда може школом и црквом сузбити.
Али док су у Београду патриоте из Друштва Светог Саве на вечерњим курсевима спремали од младића пребеглих из Јужне Србије, будуће учитеље, дотле су се у Софији оружале комитске чете…“ (1)
Након „спонтаног устанка“ изведеног на Илиндан 1903. године којег су бугарски официри уз помоћ ВМРО-вих комита вешто искористили за своју промоцију, кренуло су репресивне мере отомана. Репресија није погађала ни бугарске официре ни њихове комите, она је спровођена над народом, а он је већински био српски. У Србији за то време родољуби и патриоти, најчешће занатлије и трговци, који су били пореклом из тих угрожених крајева или родбински и пословно везани за тај крај, забринути пратили су збивања. Увидевши неподношљиви злочин и зулум одреаговали су једино могуће, самоорганизовањем. Јер државни органи то још увек званично нису смели, иако су јасно били упознати са зулумом над народом!
Тако ће врањски одбор помагати капетан Живојин Рафајловић, као стручни консултант у набавци оружја и опреме. Док ће вредне занатлује својим радом и новцем помоћи добровољце, који се у окупираној земљи боре против отоманске и бугарашке тираније. Душа организације одбора у Београду, је општински лекар др Милорад Гођевац, који по својој дужности зна све београдске занатлије и трговце.
„Његово интересовање и човечност приближили су га људима из Јужне Србије, који су неопажени проводили зимске месеце у Београду. Они су напустили своја села склањајући се испред освете, потере или глади са сиротињом. Осећајући у сваком том човеку неупотребљену снагу и спремност за борбу, уз смиреност природе и урођену финоћу, др. Гођевац се спријатељио са фурунџијама, ашчијама, бурегџијама, салебџијама. Обилазећи њихове продавнице и кујне нашао је у њима и друге људе који нису били ту запослени, а који су му пали у очи својим оделом, изгледом и понашањем.
Обазриво су одговарали на његова питања и тек када је добио пуно поверење код својих пријатеља из Јужне Србије, онда су му рекли да су то људи који се лети по шумама боре против насиља и Турака, а зиму проводе неки у Србији, а неки у Бугарској, где их је увек Македонски комитет призивао…
…Оружана борба против Турака и турских качака, да би се становништво заштитило, привлачила је комитету све оне који су морали да напусте своје домове и од њих се није тражила народност него вера. Главно је бити хришћанин и имати одлучности за борбу. Комитет који је убијао српске вође по селима, примао је Србе у своје редове и заклетвом их везивао да му буду верни. Сарафов и људи из комитета рачунали су да ће они лагано својом акцијом убедити становништво Јужне Србије, – остављено само себи – да је оно бугарског порекла, када помоћ за њихово ослобођење долази само из Бугарске.
Исто тако ова борба требала је да привуче пажњу и интервенцију Европе и да јој покаже да у Јужној Србији и Македонији постоје само Бугари…“ (1)
Пошто је и сам др. Гођевац старином био из јужних српских крајева, тешко стање народа га је додатно гануло.Користећи познанство са генералом Милованом Павловићем, министром војним, организовао је сусрет старих четника који су зимовали у Београду. Они су га информисали о стању на терену, и неопходности активне заштите народа. Гођевац ће о тој идеји, разговарати и са познатим народним добротвором Луком Ћеловићем-Требињцем, херцеговачким Србином, тада најугледнијим београдским велетрговцем.
„…Прошла је јесен и зима 1901 године и др. Гођевац да би се приступило раду, решио је да са својим намерама упозна и Луку Ћеловића, јер је за ту акцију, поред људи пре свега био потребан и новац. Идеја о раду у Јужној Србији одушевила је овог богатог Београђанина. Основа будућег комитета је била постављена али је још та прва акција дуго била само обавештајна. Требало је упознати људе, тражити канале, испитати услове за успех у борби. Један пренагљен и непромишљен покушај могао је у почетку уништити овај велики и судбоносан посао…“ (1)
Као вешт трговац, Лука ће предложити да се оснује „Београдска задруга“. Први добровољни приватни фонд за помагање и јачање четничке акције у Јужној и Старој Србији. Вешто ће осмислити како водити финансије, да се од радозналих очију непријатеља сакрије набавка оружја и опреме. Развиће стратегију како да се легално оснивају пододбори у унутрашњости земље , али и међу Србима у иностранству. Како би се на терор одговорило једином могућом мером, садржаном у већ спомињаној искуственој народној изреци – „ На љуту рану, љута трава“.
Тако су занатлије, трговци, учени људи и официри тог времена јасно показали самоорганизовањем своју неуништиву светосавску и родољубиву душу. Показавши својим пример будућим генерацијама како треба да се носиоци друштва односе према својој Отаџбини и свом народу. Припреме су полако кренуле својим током и српски народ на окупираној територији ће убрзо осетити и конкретну подршку и помоћ. Када се кренуло са реализацијом Србија додуше без званичног одобравања, али уз благонаклоност и подршку почела је да шаље своје добровољне чете. Појава четника који ће знати да бране српски народ у Јужној Србији, код народа враћа наду а на западу изазива узнемиреност.
Војни представници европских земаља у Цариграду, зато почеше слати своје припаднике у Солун. Град који сада постаје центар за прикупљање сазнања о четничким акцијама. Тако уследише анализе и детаљна обрада, јер се потпуно променила дотадашња форма рада на терену у народним бунама на коју су они били навикли. Педантни Немци који су таман почели да помажу реформе распадајуће царевине, нарочито су детаљно изучавали те облике ратовања. Упорно тражећи „руске прсте“ у успешној српској акцији. Притом се вешто постављајући наспрам Бугара, као увређеног детета, које више није мезимче.
Назирало се да овом српском четничком акцијом, почиње заправо „извлачење јастука испод главе болесника на Боспору“. Зато су сад већ уплашени планери „продора на Исток“, упрегли све своје дипломатске и обавештајне ресурсе да докуче намере Београда. Историја им је говорила да су увек када убеде Србе да устану против Турака они имали користи, и војне и политичке, али понајвише трговачке. Желели су и сада да покушају да на српској муци и гробовима направе опет неку корист за себе.
Међутим, сада нису успевали да тако лако убеде младу генерацију Срба европских ђака. Школовали су се они и стекли образовање на престижним универзитетима, и тамо су упознали сву њихову поквареност и марифетлуке. Поучени историјом а добро школовани нису наседали на старе трикове запада, већ су гледали како да унапреде свој народ и своју земљу. Нису имали намеру да буду ничије слуге, већ своји господари.
Отомански центар у Солуну који је изучавао четничку акцију, сакупио је сигурно завидну грађу. Коју српски историчари нажалост нису покушали ни почети изучавати. Спречила их је опет у томе српска наивност и тек створена заједничка држава. У жељи да поново покажу добру намеру потисли су та истраживања у други план, за нека друга вероватно „срећнија“ времена. Опет ново време које је следило и довело комунисте на власт карактерисала су лажна истраживања. Прављење историје и конструкција које су само морале да докажу некакву „великосрпску хегемонију“. Поново нам је стварност налупала шамаре зато што нисмо послушали ни прошлост а ни своје старе.
Тако заправо никад није ни почело право детаљно изучавање. Које свакако и неће моћи без архива у данашњој Турској. Надајмо се само да је садашњост изродила оне праве српске историчаре који ће за то и бити спремни. С обзиром да Турска није чланица ЕУ, нема разлога и вероватно неће отежавати расветљавање позадине и закулисаних радњи „европских усрећитеља“. Њих је било и на српску и на турску страну, само како би запад успео у својој намери „продора на Исток“.
Сигурно је да та истина неће донети много лепих речи за „демократску“ Европу. Али нас ни не треба да интересују лепе речи о њима већ истина о себи коју морамо да знамо и овог пута послушамо. Само ако будемо знали истину, и по њој се руководили можемо да очекујемо да у садашњости и будућности не будемо нокаутирани, од нових шамара истине пред којом упорно затварамо очи.
„Између бојазни да ће се нешто десити и нада да можда ипак неће има више простора него што се мисли. На том уском, тврдом, голом и мрачном простору проводе многи од нас свој век.“
Иво Андрић
Доста смо провели времена у међупростору, време је да се вратимо на свој светосавски пут. Изучавање појединаца ,истакнутих четника, нарочито завређује пажњу јер су многи имали своју улогу и у току окупације Краљевине Југославије. Та њихова улога још није научно верификована, како би се критички сагледале „научне оцене“ идеолошки оптерећених појединаца. Оних који још увек представљају незаобилазне и увек негативне интерпретаторе свега српског, нарочито у круговима сорошеваца. Управо су то они који упорно натурају свој искривљени поглед на српско четништво.
Стереотип о четницима, који је плански створио монтенегрински филмски режисер Вељко Булајић за потребе идеолошког сатанизовања, деценијама је злонамерно потискивао дела бораца за слободу у Старој и Јужној Србији. Додуше ништа мању кривицу за погрешну слику о овим дивовима слободарске борбе не носе ни они који су последњих деценија потпуно незаслужено и неоправдано покушали да остварују своје политичке циљеве кријући се иза овог часног имена. Време је да збацимо са себе ланце комунистичке идеологије и да критички сагледамо место, улогу и значај српских четника у свим ослободилачким ратовима.
Нису нама слободу никад доносили други. Увек смо морали својом крвљу да натапамо сваки грумен ослобођене Отаџбине. Сви знамо да је искуство најбољи учитељ али ако смо га већ толико платили у прошлости зашто да наставимо плаћање и у будућности. Ако наставимо да слушамо лажи а не своју прошлост и искуство немамо права да кривимо судбину. Дозволимо ли да западном и интерпретацијом оних злонамерних сени јунака који су полагали своје животе за мајку Србију остану узалудне, неће нам други бити криви.
Запад мора тако да се понаша, јер он упорно покушава међу својима да пронађе неке хероје и онда када у томе не успе он их измишља. Дотле ми олако дозвољавамо да дела наших див-јунака заборављамо и критички оспоравамо. Не заборавимо да није далеко оно што нам се чини својом удаљеношћу тако, већ само оно до чега упорно рушимо мостове. Срећа, слобода и будућност, нам се не може приближити, док год сами од себе будемо бежали. Не удаљујмо се од својих предака па ћемо и сами бити способни за велика дела. Зашто живимо ако не да своју Отаџбину учинимо слободном, свој живот успешним, своје потомке поносним.
- „Пламен четништва“ – 1930, Станислав Краков (издање из 2009, стр.40, 41, 48, 50, 51, 52)
