Овде код нас, недавно сам се спорио са пријатељем по питању немачке књижевнице Херте Милер, која се недавно прославила на Сајму књига у Београду. Ту даму су позвали у својству почасног госта у Југословенско драмско позориште, где је она изрекла све што мисли о Србима. Не бих понављао њене речи, рећи ћу само да по мишљењу Херте Милер, Срби уопште не би требали да се појављују на површини земље. Толико су они невоља донели човечанству. Посебно ју је радовала та чињеница да је НАТО зауставио срску експанзију 1999. године путем ваздушног бомбардовања.
И тако, мој пријатељ је тврдио да су писци – људи са отвореном савешћу и да они прецизније од других осећају неправедност свега што се десило. Зато они имају право да говоре то о чему ми не желимо да говоримо. Ето, и Херта Милер говори такве ствари. Да ли је Слободан Милошевић упутио читаву армију пртив одреда косовских сепаратиста? Упутио је. Да ли су биле неравноправне снаге? Биле су. Армија има топове и тенкове, а сепаратисти само аутомате и омче за локалне полицајце. Генерално, НАТО је завео правду и праведне силе су победиле.
Ето како је Херта Милер осећала развој ситуације својом отвореном савешћу. У складу са тим, према њеној верзији, у последњем босанском рату такође су Срби били кривци, јер су муслиманима и Хрватима нанели небројена страдања.
Све су то прописане истине за које људи који данас себе сматрају писцима, добијају Нобелове награде. Треба само погледати списак тих лауреата да би се схватило какву сорту потхрањују у Стокхолму. Тамо нема ни једног врхунског ствараоца, зато има колико желиш папирних марки које се бесном злобом обрушавају на светско словенство. Није Емир Кустурица тек тако рекао да би се Алфред Нобел преврнуо у гробу приликом помена имена Херте Милер.
Херта Милер увек пише о мржњи, а то је веома лоша помоћница у стваралаштву. Ево шта за њу пишу у Википедији: «Херта Милер – аутор стихова, прозе, есеја. Наступа као књижевник и фотограф. Њена главна тема је – искуство преживљене неслободе и насиља, индивидуално и колективно сећање, избацивање из сећања, амнезија, жеља за заборавом. Радња многих романа Милерове одиграва се у румунској провинцији епохе Чаушескуа».
Таквих писаца имате колико хоћете. Они се боре прошлошћу коју је човечанство одавно победило, но, они сами никако не могу да је преодоле. Они излуђују од мржње ка онима којих одавно нема или их никада није ни било. Херта Милер је потребна Западу за чињење очигледних ствари. Затежући Србију у своје структуре, Запад жели да од Срба направи народ који је лојалан њиховој духовној култури. У супротном, процес може пропасти. Но, како постићи ту лојалност, када су се Срби формирали као самодржавни народ коме не треба мултикултурализам, ни русофобија, ни сведозвољеност – што су симболи америчке слободе?
Херта Милер није случајно недавно етикетирала ни Српску Православну Цркву. Она осећа њухом, откуда долази та духовна самосталност српског народа. И број таквих као што је она само ће се умножавати. Херта Милер је само први гласник у том нападу на српску историју, који ће се веома брзо развити. Не само у политици, него и на филму, у драмском позоришту. Срби морају да се осећају инфериорно, као криминалци, који су криви за све. Мислим да ће још и Гаврило Принцип да се на великом екрану појави као агент Кремља, а крваве усташе да ће себе прекрити ореолом неугасиве славе у некаквом вишесеријском америчком блокбастеру.
На крају сам ипак успео убедити свог пријатеља да нема никакве отворене савести код те даме. Када би ње било, она ни по коју цену не би трвдила да је «бомбардовање зауставило Милошевића». Човек са отвореном савешћу би рекао да је бомбардовање убило мноштво невиних људи.
А уколико је такав човек још и познати писац – лауреат Нобелове награде, то он не би смео заборавити да је агресија нанела дубоку рану српском народу. И да ће се њене последице кад тад пројавити у односима са Европом.
Но, уколико би Херта Милер била истински писац, то не би могла заборавити. Али она је примитивни сејач зла, којој је то зло пренето наследно, од оца официра нацистичких СС јединица.
