Главни тужилац Међународног кривичног суда (МКС) Фату Бенсуда представила је СБ ОУН свој редовни извештај о току истраге поводом ситуације у Либији. Подсећамо да је ситуација у Либији била предата у МКС од стране СБ ОУН у априлу 2011. године.
У целини, реферат Ф. Бенсуде је изгледао не толико као извештај о испуњењу рада на конкретним задацима, колико је личио на наступ политичара. Тужилац МКС је очигледно изашла изван оквира своје компетенције, када је почела да даје политичку оцену ситуације у Либији, тврдећи, на пример, да ситуација у земљи, „као и раније представља претњу за међународни мир и безбедност“. Сличне врсте закључака су искључиво у компетенцији СБ ОУН. Што се тиче извештаја Ф. Бенсуде о испуњавању својих директних обавеза – заправо о истрази злочина које су починиле сукобљене стране током 2011. године – ситуација по том питању је веома лоша…
У свом наступу у СБ ОУН Ф. Бенсуда је изјавила: „Од времена мог последњег наступа у СБ, пре шест месеци, моја Канцеларија је остварила суштински напредак у истрази злочина који су према саопштењима почињени у Либији“. Да ли ова изјава одговара стварности?
Ф. Бенсуда је изјавила да је захваљујући њеном залагању био издат нови налог за хапшење. Овај пут се тај налог односи на Махмуда Мустафу Бусаифа ал-Верфалија. Осумњичени Махмуд ал-Верфали је један од командира бригаде специјалне намене „Ал-Сајка“ која је базирана у Бенгазију. Тужитељка тврди да је Ал-Верфали крив за почињене ратне злочине у виду убистава услед шест незаконитих погубљења, који су се, према саопштењима, одиграли у Бенгазију или његовој околини, у периоду март-јули 2017. године, као и још једног погубљења, које је према саопштењима почињено до јуна 2016. године. Та погубљења су била снимљена на видео и размештена на сајтовима социјалних мрежа. Претпоставља се да је наређење о тим погубљењима било издато од стране ач-Верфалија. Међутим, потрага за човеком који је наводно издао наређење о погубљењима, очигледно је неубедљива на фону масовних бомбардовања НАТО пакта, која су такође снимљена на видео и такође размештана на сајтовима.
Тако Бенсуда није ни успела објаснити ту раздвојену личност тужилаштва, од које оно болује у односу према различитим оптуженицима. Тако тужилаштво МКС тражи изручење Сејфа Гадафија, но, не жели да затражи изручење бившег министра државне безбедности (у влади Моамера Гадафија) Абдуле ал-Сенусија. У односу првог дела, МКС је изјавио да је судски систем Либије неспособан да спроводи судски процес који одговара међународним стандардима, а у односу на други предмет – тај систем је способан да то учини. У извештају који тек што је представљен у СБ ОУН, Ф. Бенсуде саопштава да њена Канцеларија „наставља да прати судска вештачења која се воде у Либији у вези са апелацијом коју је она предала у Врховни суд Либије“. Још једно празнословље. Посебно на фону оваквог описа ситуације у Либији (поново цитату из наступа саме Ф. Бенсуде): „Либија се као и раније суочава са многобројним сложеним проблемима: распрострањеност оружаних групација; продужена, иако у мањим размерама, делатност „Исламске државе Ирака и Леванта“ (ИДИЛ); хуманитарна криза која је настала у резултату тога што је Либија главни транзитни пункт за стотине хиљада миграната и непрекинута борба за политичку власт у многим деловима земље“.[1] У ствари – и г. Бенсуде је то добро познато – „непрекинута борба за политичку власт у многим деловима земље“ у пракси значи одсуство владе у земљи, а говорећи тачније – одсуство јединствене власти уопште. Постоје само групације, где свака назива себе владом, парламентом итд., но, власт ни једне се не распростире даље од суседног кварта. Није случајно „парламент“ Либије од греха отпутовао подаље из престонице Триполија у град Бенгази. Бенсуда све схвата. Није случајно што се са молбом о изручењу ал-Верфалија она није обратила „влади“ Либије, него генералу Халифу Хафтару: „Ја одлучно позивам командира ЛНА генерала Халифа Хафтара, који је јавно изразио признање за рад Суда у односу према ал-Верфалију, продемонстрира уважавање међународног правосуђа конкретним дејствима посредством неодложног изручења ал-Верфалија либијским властима, с тим да он буде предат Суду без било какве задршке“.[2] Добра је то влада која не може да изда онога кога тако страсно жели да види код себе МКС! И ми морамо да поверујемо у то да у том хаосу власти уопште могу вршити правосуђе?
Наступ тужиоца МКС је показао пред СБ ОУН да Бенсуда следи своју тактику имитације бурне делатности: сваки пут пред свој нови извештај у СБ ОУН, она спрема саопштење о новом налогу за хапшење. Прошли пут је то био налог за хапшење Мохамеда Халеда ат-Тухамија, бившег руководиоца либијске Службе унутрашњих послова. Но, реалне истраге једноставно нема. Све до сада није подигнут ни један предмет по питању претпостављених злочина устаника. Налози за хапшење се све до сада издају само за злочине које је наводно починила влада Гадафија током 2011. године. А седам година безвлашћа и масовних злочина, за тужилаштво МКС остаје невидљиво. Нема чак ни назнаке да се Бенсуде спрема да истражује злочине против мирног становништва за време бомбардовања НАТО пакта. Тако да је тврдња Бенсуде о томе да се „моја Канцеларија руководи доказима и примењује закон независно и непристрасно, како је то предвиђено у Римском статуту, независно од припадности злочинаца или жртава овој или оној групацији“ – очигледна лаж.
У новом извештају Бенсуде, као и раније, нема информација о томе шта МКС намерава да ради са злочинима „Исламске државе Ирака и Леванта“ (ИДИЛ). Тако, на пример, саопштења о нападу терориста на зграду суда у Мисурати од 4. октобра, једноставно је „примљено к знању“.[3] Представник Русије у СБ ОУН изразио је чуђење у вези с тим што „изражавајући узнемиреност поводом дејстава Армије у рејону Дерне током последњих месеци, Суд није ни једном предочио оптужбе према муџахединима, који практично држе локално становништво као таоце“. Русија је обратила пажњу на то, да се МКС заинтересовала претпостављеним злочинима против миграната и избеглица у Либији, тврдећи да уз одређене околности неки од њих могу доћи под његову јурисдикцију. Очигледно да су у „црни бизнис“ нелегалне миграције укључене како либијске структуре из сенке, тако и криминалне мреже које оперишу у региону Средоземља.
Међутим, главни закључак поводом извештаја Ф. Бенсуде у СБ ОУН је очигледан: тужилац МКС се не спрема да спроводи било какве истраге реалних злочина који су почињени у Либији и који су довели до катастрофе Либијске државности. Доласци главне тужитељке МКС у Њујорк изгледају као чиста комерцијала: још једном је Бенсуде затражила од ОУН новац за истрагу у оквирима ситуације у Либији. Заснованост је проста: ако хоћете да ми истражујемо не само сараднике М. Гадафија, него и ИДИЛ-а – онда платите. Но, такав приступ није новост: О томе је још пре двадесет година отворено говорио бивши тужилац МТБЈ. На питање зашто она не спроводи есхумације масовних гробница Срба, она је отворено одговорила: „За Србе ми неће платити“…
[1] Statement to the United Nations Security Council on the Situation in Libya, pursuant to UNSCR 1970 (2011) // https://www.icc-cpi.int/Pages/item.aspx?name=otp_lib_unsc
[2]http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/PV.8091&referer=http://www.un.org/en/sc/meetings/records/2017.shtml&Lang=R
[3] Fourteenth Report Of The Prosecutor Of The International Criminal Court To The United Nations Security Council Pursuant To UNSCR 1970 (2011) // https://www.icc-cpi.int/iccdocs/otp/otp-unsc-lib-11-2017-ENG.pdf
