„Не знам шта би Вучићу да диже онолику галаму у Београду!? Реакције Србије су наоко бесмислене и беспотребне. Оне су, очигледно, димна завјеса за нешто. Шта? Можемо нагађати, да ли је то пресуда Младићу, НАТО или шта? На безобразне изјаве, тврдње и планове одговор не може бити мехак. Не може се мој одговор третирати као пријетња, пријете они који говоре о референдумима, награђују Крајишнике, Караџиће и по ратним злочинцима називају школе.”
Било је то објашњење Бакира Изетбеговића поводом реакција на које је међу Србима наишла његова пријетња да ће БиХ признати Косово и тврдња да су Бошњаци у Рашкој дискриминисани. Оно прво изјавио је за Радио Дојче веле, ово друго у Мостару током говора на „свечаној академији поводом 25 година од формирања 4. Корпуса Армије БиХ, а у организацији Координације темељних борачких организација Херцеговачко-неретвљанског кантона ФБиХ“.
Српско Сарајево није у Србији
Политичка Србија и пријестонички медији углавном су игнорисали ову конфузну реакцију бошњачког лидера на одговор предсједника Србије, али можда ипак не треба да остане без коментара јер се ради о члану Предсједништва БиХ. „Шта је писац хтио да каже?“ Прије свега слушаоца/читаоца његовог излагања збуњује што он грди сусједну државу Србију због проблема које има у БиХ.
Каже: „На безобразно и тврдо није се могло одговорити мехко“, и као илустрацију наводи референдуме, свечани дочек за Крајишника, студентски дом који је добио име по Караџићу. Али, референдуми у РС су бошњачки проблем у БиХ, а не проблем Србије. Студентски дом на Палама добио је име по др Караџићу, а ни Пале ни дом не налазе се у Србији, него у РС/БиХ. Свечани дочек по издржаној казни приређен је Крајишнику у Српском Сарајеву, које такође није у Србији, него надомак муслиманског Сарајева.
Бакир је, међутим, на Дојче веле ипак пријетио државним признањем АП КиМ и подбуњивао „Санџаклије“, који се ваљда налазе у Србији, а не у РС/БиХ. Елем, опет та ступидна идеја коју су Изетбеговићи продали Западу – „све зло Босни долази из Београда“ (син) и „Босна ће бити мирна када Србија буде довољно слаба“ (тата). Или пак тамо купили – „Треба уцијенити Београд да на путу за Брисел отпише Косово, окрене се против Српске, заведе санкције Русији. А могуће да Бакир интимно мисли да, поред националног и територијалног континуитета, између Србије и Српске постоји и државни, одбрамбени, безбједносни итд. тајни уговор. Када сам једном бошњачком политичару првих послијератних година покушао да објасним да би као релативна већина унутар БиХ морали да имају више разумијевања за Србе и Хрвате, он се искрено забезекнуо. „Мој професоре, каква смо ми ј… већина!? Дође ли стани-пани, ето хина их јопет вамо, и оних ваших преко Дрине, и оних других преко Уне.“ Другим рјечима, оно што Додик наглас сања то се Бакиру привиђа, а и сан и привиђење дијеле сународници. Званична политика је ипак нешто друго, а прагматични Вучић о својим сновима у односу на Приштину, Бањалуку и Москву – ћути.
Муслимански брат Тајо и каурин Ацо
Предсједник Србије се, штавише, у неколико наврата дистанцирао од референдума у Српској, позивао да се одустане од тога и често истиче да „поштује оквире дејтонске БиХ и жели да сарађује са Сарајевом, да се реше све препреке“, итд., итд. Без обзира на то што добро зна да је овај град постао искључиво муслимански и да 75 одсто територије БиХ заузимају РС и ХБ, те да ни Срби ни Хрвати номиналну заједничку пријестоницу не доживљавају као своју. За јуниора Изетбеговића је проблем што, уз раширене руке према Сарајеву и Бошњацима, увијек додаје да воли Српску и подржава је у складу са Дејтонским споразумом о „специјалним и паралелним везама“ То, међутим, овоме није довољно. Бакир би очито хтио да Предсједник Србије каже да му је важна сарадња са њим, а да за Додика не мари, да хоће што боље односе са Бошњацима у БиХ, а да га за прекодринске сународнике није брига.
Шта ли би тек било да и Вучић, попут Тајипа из далеке Мале Азије, који на страном турском језику преко иностране агенције Анадолија понавља „Босна је Турска“, „Алија ми је Босну оставио у аманет“, „Турска је присутна и на Дрини и у Мостару“ – подвикне са границе, и то на Бошњацима домаћем српском језику: „Српска је Србија“, „Милошевић ми је, као потписник Дејтона у име Српске, оставио у аманет да је чувам“, „Србија је присутна и на Башчаршији и у Тешњу“. По Бакиру, то може брат Тајо, али не може каурин Ацо. А ћафира Милета радо би мијењао и за Радована.
Ни херцеговачки Хрвати нису бољи
На исти начин бошњачки лидер је одбрусио и херцеговачким Хрватима, који су се Вашингтонским споразумом одрекли Херцег-Босне и ушли у заједнички ентитет, уз међународну гаранцију да ће (бошњачко –хрватска) Федерација ступити у конфедерацију са Хрватском.
„Ова мантра о угрожености Хрвата наравно да се не може примити у народу, јер Хрвати сасвим добро живе у овој земљи. Постоје неке фрустрације са избором њихових представника, али сви ми имамо фрустрације и сви бисмо имали шта приговорити али то треба поступно мијењати и поправљати. Прича да су Хрвати грађани другог реда ни којем погледу не стоје. Напротив, бројке доказују супротно.“
„Фрустрација око избора хрватских представника“ није баш тек само „нека“. Због дефектне уставне одредбе у којој, умјесто да стоји да једног од три члана Предсједништва БиХ бира хрватски народ, пише само да тај треба да буде Хрват, знатно бројнији бошњачки бирачи у јединственом ентитетском бирачком тијелу већ су у два изборна циклуса одредили хрватског представника у политичком врху земље. Ако се закон хитно не промијени, а Бакир вели да неће, пробошњачког Хрвата Жељка Комшића у Предсједништву БиХ догодине би могао да наслиједи кандидат истог политичког профила – Славо Кукић. И још поручује Човићу да се „мантра о угрожености Хрвата не може примити у народу“. Напротив, на западнохерцеговачком терену врије, првенствено због тога Хрвати и траже трећи ентитет.
Бошњачки лидер такође вели да Хрвати не само да нису мајоризовани него да су чак кадровски фаворизовани. Вјероватно му се тако само чини, али чак и да је стопроцентно у праву, то ништа не мијења на ствари. Битно је да Хрвати у ФБиХ осјећају бошњачку доминацију и да зато желе да изађу из заједничког ентитета, перспективно из БиХ. Поређења ради: Срби су, рецимо, често помињали историјску чињеницу да су Хрвати и Бошњаци, захваљујући „Србославији“, послије оба свјетска рата са поражене колаборантске стране прешли на побједничку. Као и да је Муслиманима, Македонцима и Црногорцима тек у СФРЈ признат статус нације. Испоставило се, међутим, да су сви они заједничку државу сматрали за „тамницу народа“ и, по цијену рата, листом се опредијелили за сецесију.
Мостарска митоманија
„Мостар ће бити јединствен, босански, херцеговачки и европски и свјетски град. Ујединит ће га Мостарци без обзира којем народу припадали, и неће бити поражени у овом граду ни Хрвати, ни Бошњаци, ни Срби. Борба за јединствени Мостар није још завршена, оно што данас можемо обећати је да ћемо се и даље борити за оно за шта су се борили Хујка и његови саборци.“
И то је у Мостару рекао јуниор Изетбеговић. А како реално ствари стоје у граду на Неретви, изван говорнице са које је Бакир фантазирао? Град је већ 25 година строго етнички подијељен на хрватски (западни) и бошњачки (источни) дио, чији становници међусобно не комуницирају. Локални избори у граду нису одржани већ осам година, нити има наговјештаја да ће их бити икад више. Сви покушаји међународне заједнице били су толико јалови да Мостар, као безнадежан случај, више нико и не помиње изузев лидери СДА на свечаним академијама, дакако, у источном дијелу града.
Тако Бошњаци и Хрвати међусобно, а Срби, од којих Бакир цинично очекује да се укључе у обнову његовог фабулозног јединственог града, у Мостару практично више не станују. Има их тек толико да о Божићу једва испуне Саборну цркву, док политички више буквално не постоје. Народ који је дао Шантића, Ћоровића, Митриновића, и чија је културна, економска и политичка грађанска елита учинила Мостар градом. Мостар, као безнадежан случај више нико од надлежних странаца и не помиње. Чак ни понајнадлежнији в.п. Инцко, ваљда зато што барем ту не може да пронађе српску кривцу.
Да прича о мостарском братству-јединству буде до краја надреална, Бакир је бесједио у дворани која носи име Мидхата Хујдура Хујке, „који је дао живот за слободни Мостар“. Узгред, Хујка је био члан СДА од оснивања и борио се у редовима муслиманске АБиХ. У рат се укључио тако што је са друговима из мостарске махале Лука направио оружану засједу црногорским добровољцима у редовима ЈНА „зато што су били припити, бахати и провоцирали грађане Мостара“. А погинуо је у борби против ХВО-а у Сјеверном логору, који је дијелио мостарске махале од АБиХ, у којој није било немуслимана.
Политички надреализам породично наслијеђе Изетбеговића
Изгледа да је политички надреализам породично наслијеђе Изетбеговића. Као што је Алија Изетбеговић у јесен ратне 1993, у јеку окршаја тзв. Армије БиХ против Војске Републике Српске и Хрватског вијећа обране, себе упорно називао предсједником свих Босанаца и Херцеговаца, тако његов јединац насљедник, на челу бошњачког народа готово 25 година касније, умишља да има легитимитет да заступа цијелу БиХ, односно и Републику Српску и „Хрватску републику Херцег-Босну“, а не само преосталих пет бошњачких кантона. Истина, Алија је у то вријеме контролисао само десетак одсто територије БиХ, а Бакир данас читавих 25 одсто. Али, док је сениор Изетбеговић тада имао подршку Била Клинтона на челу једине суперсиле, јуниор живи у мултиполарном свијету, у коме се питају и Русија, и Кина и Њемачка, у коме матица Србија више није у међународној изолацији, а незадовољни херцеговачки Хрвати више неће да живе са Бошњацима у ФБиХ.
