ПАРАЛЕЛА ИЗМЕЂУ ЕКУМЕНИЗМА И ХОМОСЕКСУАЛИЗМА

446

Прошле године уочи геј-параде, у медиа центру УНС-а поводом одржавања молитвеног Крсног хода, одржана је конференција за штампу на којој сам и ја узео учешће. Тамо сам говорио о неморалу либералне личности у савременом друштву и о тоталитаризму хомоидеологије. Навео сам примере немилосрдног обрачуна са свима онима који нису били спремни да стану у пропагирање “вредности” хомо идеологије. Навео сам егзактне податке где је утврђено да су од десет најмонструознијих масовних злочина у САД, девет извршили декларисани хомосексуалци, али да је о томе у Америци забрањено говорити. Навео сам изворе и имена извршилаца, али наравно, осим пар електронских медија, та конференција за штампу је потпуно игнорисана од стране српских медија (http://borbazaveru.info/content/view/2898/37/). Али није била игнорисана и од стране српске државе, јер сам ускоро добио позив на суђење због учествовања у организацији молитвене литије, одржане дан уочи параде срама, иако је скуп био уредно пријављен и одобрен од стране полиције.

О томе су извештавали и поједини руски електронски медији, али та конференција је мени остала дубоко у сећању због једне карактеристичне  реченице монаха Антонија. Он је рекао да су хомоксеуализам и екуменизам рођена браћа. У првом случају се ради о протиприродном телесном блуду а у другом случају се ради о противприродном духовном блуду. И о том неприродном сједињењу истине и лажи, о том болесном самољубљу у коме и једни и други величају своју сопствену “љубав и широкогрудост”, желео бих написати пар речи у даљњем тексту. Овде се ради о толико озбиљној ствари, о страшном удару на последњу светињу која је остала колико-толико неоскрнављена, о удару на хришћанску породицу и њен морал, да ће ми надам се, читаоци опростити због можда оштрог писања.

Монах Антоније је на поменутој прес конференцији надахнуто о томе говорио и ја бих овде желео да поменем још неке аспекте ове теме. Господ је спаљивањем Содоме и Гоморе показао каква је то гадост пред Богом. Чињеница да ни после неколико хиљада година у Мртвом мору и на његовим обалама нема никаквог живота, очито показује жељу Господњу да људи до краја времена схвате каква је мрзост пред Богом содомски дух. И читава историја рода људског показује да је свака цивилизација после примања содомског духа врло брзо нестајала са лица земље. Ово не морају да знају безбожне власти, али ово мора да зна клир црквени и да стане у одбрану оног последњег на шта су нам непријатељи ударили, на породицу као основну ћелију друштва и хришћанског морала. Свети Јован Златоусти је овај страшни грех сматрао тежим од убиства и црквене власти по овом питању не смеју да се односе тако снисхољиво.

Прошле године, Свети Синод СПЦ се прећутно сложио са геј парадом. Тек после предаје петиције верног народа у Патријаршији, са захтевом да СПЦ одлучно устане против одржавања параде срама, са брзо прикупљених око 15 хиљада  потписа верника, огласио се гласноговорник Светог Синода, дан уочи одржавања параде. И  како се огласио – боље да се није ни оглашавао. (Истине ради, треба рећи да се оштро против параде срама изјаснио и митрополит Амфилохије, али тек по одржавању параде). Овде се као на длану огледа лицемерје српских екумениста. У протеклих годину, две били смо сведоци немерљивог самољубља и безакоња из интереса српских екумениста. Били смо сведоци “љубави” ка папистима и немилосрдности ка сабрату. Огромно самољубље и безакоње из интереса, једно је од главних одлика содомскога духа па и на овом примеру видимо сличност између екуменизма и содомизма.

Још једна тема је изузетно омиљена и српским содомистима и српским екуменистима. Ради се о толеранцији. Наравно да нам се препоручује да будемо толерантни према свим изопаченостима и гадостима углавном западних идеологија. Треба да будемо толерантни према скрнавитељима наших светиња, према онима који се изругују над нашом вером, културом, моралом. И на крају, треба да будемо толерантни према онима који су ударили на последњу светињу која нам је остала неоскрнављена, на нашу породицу и породичне вредности. И овде је лицемерје и содомиста и екумениста очигледно, јер иза приче о “братству”  и “широким погледима” не стоји ни трунка спремности за жртву према ближњем или према брату своме.

Летос сам слушао једну мудру српску монахињу како говори о великој милости Господњој према нашој Србијици. Док се у Америци смењују циклони и урагани којима дају женска имена (можда је за руску браћу симболично да је Каћуша била најразорнија), код нас у Србији се још осећа велика милост Божија. “Када је затребала киша за род пшенице, она је пала, када је затребала за поврће, киша је пала, када је била потребна воћу, киша је пала” – рекла је монахиња и наставила – “Шта је то друго ако није позив Господњи да се Срби врате мајчици земљи, да је почну са љубављу обрађивати и Господ ће бити са њима. А са ким је Господ, ко ће против њега”. Пред најављену поновну параду срама, размишљао сам о речима ове српске монахиње. Да ли ће нас Господ миловати и ако у престоном граду, посвећеном Пречистој Мајци Божијој, дозволимо богомрску параду содомиста? Да ли ћемо и следеће године осећати велику милост Божију или ћемо доживети пројаву праведнога гњева Господњег, због следовања западном путу у апокалипсу? То зависи пре свега од нас православних Срба, од нашег искреног покајања, наших молитви за нас саме па и за несрећне извраћенике. То зависи од наших духовних вођа, који морају стати у борбу за истину православну.

Сабласно и саблазно ћутање Синода СПЦ о паради срама, само потпомаже организацију те страшне параде. Ако безбожне власти не знају, чланови Синода би морали знати да је неприродна изопаченост последица неокајаног тешког греха, који се са родитеља преноси на потомство. И зато, још има времена, пред најављену параду срама, да ако није потпуно екуменски оболео, Синод СПЦ уради оно што му је света дужност – да сам поведе народ у Крсни ход за спасење свога рода. Јер ако неко није спреман да крене у бој за истину православну, онда се тај тешко може назвати православним.

Нека би дао Свемилостиви Господ, да се пред ову нову најављену параду срама, наше духовне вође сете речи нашег Спаситеља о последњим временима рода људског: “Умножиће се безакоња и охладнеће љубав многих”. Јер само охладнела љубав може ћутати о пројави содомског духа. Ћутање о томе није ништа друго него пројава уједињења екуменизма и содомизма у злу и лажи.

Православни публициста, преводилац и издавач Ранко (Радован) Гојковић рођен је 1. фебруара 1967. године у Херцеговини, у градићу Гацко (данас Република Српска). У "Удружењу научних и стручних преводилаца Србије" стекао звање "Преводилац и тумач за руски језик". Превео је са руског језика 40 књига (завршно са издањима са међународног Сајма књига 2018. године у Београду) и преко хиљаду текстова, углавном православне, историјске или геополитичке тематике. Од мноштва преведених књига вреди издвојити две књиге Татјане Грачове "Света Русија против Хазарије" и "Када власт није од Бога", књигу Олге Четверикове "Завера папизма против хришћанства", зборник радова са научне конференције о Јасеновцу одржане у Петрограду, чувени "Московски зборник" Константина Победоносцева. Приредио је и написао предговор и превео све текстове за књигу о Гогољу "Православни витез Н.В. Гогољ" као и за капитално дело изашло поводом стогодишњице убиства светог Цара Николаја књигу "Свети Цар"... Повремено пише за "Руски Вестник", "Печат", "Нова Зора", "Гусле" и друге књижевне часописе. Стални је сарадник православно-патриотског портала „Руска Народна Линија“ из Петрограда и био је дугогодишњи стални сарадник геополитичко-аналитичког сајта „Фонд Стратешке Културе“ из Москве. Учесник је више међународних конференција, научних скупова, округлих столова у Русији, Србији и Републици Српској. Изабрани публицистички текстови Ранка Гојковића са руских портала „Руска Народна Линија“ из Петрограда и „Фонд Стратешке Културе“ из Москве, 2013. године изашли су у виду зборника под насловом „Небеска Србија и Света Русија“. Током 2015. године у издању манастир Рукумија изашао је тематски диптих овог аутора, две књиге о руско-српским духовним везама: “Знаменити Срби у руској историји” и “Знаменити Руси у српској историји”. Ожењен је, отац троје деце, живи и ради у Београду.