НЕСЛАВНИ ЈУБИЛЕЈ НЕЗАКОНИТОГ СУДА: 20 година од формирања Међународног трибунала за бившу Југославију

Пре двадесет година, 25. маја 1993.г. Савет безбедности УН је формирао такозвани Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (МТБЈ)[1]. Статут УН није предвиђао ни за Савет безбедности, као ни за било који други  орган УН, право на формирање међународних кривичних судова, што значи – ТРИБУНАЛ ЈЕ ФОРМИРАН НЕЗАКОНИТО. Они који су га основали  су одлично схватали да раде противправно, али су ипак то учинили.

Понекад кажу: зашто бисмо сада дискутовали о законитости трибунала? Шта и ако је основан незаконито? Он је ипак испунио улогу „на добробит свих“. Да ли је баш тако?

Званично МТБЈ је формиран како би кажњавао кривце за озбиљна  кршења  међународног хуманитарног права, до којих је долазило  у току оружаног конфликта у бившој Југославији. Међутим, резултат ДВАДЕСЕТОГОДИШЊЕГ рада тог тзв. суда је уништење највишег политичког и војног руководства само једне стране у конфликту, и то оне, на коју је извршена агресија. А оне стране које су започеле рат у Југославији добиле су потпуно, па чак и за све поучно тријумфално ослобођење од оптужби! Није случајно што су они, који су формирали трибунал, пошто су у јурисдикцију трибунала укључили  ратни злочин, „заборавили“ да у њу укључе и злочин против мира. Јер трибунал не би другачије могао да докаже зашто   осуђује  жртве рата, док  ослобађа оне који су тај рат започели.

Рад  МТБЈ је постао злочиначки чим је започео са радом… По налогу Трибунала први је ухапшен генерал Ђорђе Ђукић, болестан од рака. Користећи његово тешко стање у Трибуналу су покушавали  да га сломе. Генерал је умро пет месеци после хапшења. А затим је списак српских жртава МТБЈ  само растао. Симо Дрљача је убијен у току хапшења. Милан Ковачевић је умро у затвору МТБЈ, а да му није пружена одговарајућа медицинска помоћ. И Славко Докмановић је убијен у затвору МТБЈ. Званична верзија да је он извршио самоубиство ни на који начин не може да се правда, јер постоје све индиције да се његова смрт квалификује као „убиство“. Драган Гаговић  је убијен у току хапшења. Новица Јанчић је извршио самоубиство, покушавајући да спречи своје изручење Хагу. (Накнадно се испоставило да је тужилац повукао оптужницу).  Влајко Стојиљковић, бивши министар унутрашњих послова Србије је завршио живот самоубиством, покушавајући да спречи да га изруче  Хагу. Момир Талић  је умро у затвору у МТБЈ.  Милан Бабић, бивши председник Републике Српска Крајина, убијен је у затвору МТБЈ.  (Званична верзија да је он извршио самоубиство ни на који начин не може да се правда, јер постоје све индиције да се његова смрт квалификује као „убиство“). Слободан Милошевић  је убијен у затвору МТБЈ. (Званична  верзија да је он умро „природном смрћу“  ни на који начин не може да се правда, јер постоје све индиције да се његова смрт квалификује као „убиство“).  Ни један други трибунал не може да се похвали оваквим „достигнућима“. При том:  у МТБЈ су умирали само Срби!

А сада детаљније о незаконитости формирања МТБЈ. На дан неславног јубилеја ове институције желимо да још једном подсетимо да МТБЈ ПОСТОЈИ ИЗВАН ОКВИРА МЕЂУНАРОДНОГ  ПРАВА и да су ЊЕГОВЕ ПРЕСУДЕ НЕЛЕГИТИМНЕ!

Прво, резолуција о формирању МТБЈ  се не позива ни на један члан Статута УН. Савет безбедности није искористио могућност да се позове на члан 29 Статута УН, шта му је предлагао Генерални секретар УН, јер му, очигледно, то није одговарало.[2] Уосталом, генерални секретар УН је у почетку директно признавао да правилан пут за оснивање међународног трибунала захтева закључивање међународног уговора, али је затим изјавио  да је такође дозвољено и да се међународни трибунал оснива тако што ће Савет безбедности донети резолуцију, јер, као, закључивање уговора  ће да „одузме превише времена“ (аргумент који уопште није убедљив са гледишта међународног права). Апсолутно сви су схватали   да једини законити пут формирања међународног трибунала представља потписивање међународног уговора. Првобитни нацрт Статута МТБЈ је и био припремљен управо у форми међународног уговора, а пре тога нацрт Статута МТБЈ је био  рађен у оквиру ОЕБС-а, у облику конвенције.

Друго, неке државе-чланице Савета безбедности (на пример: Кина и Бразил)  су директно изјавиле да не постоје правне основе на основу којих би   Савет безбедности формирао  међународни кривични трибунал.

Треће, Хашки трибунал је покушао да сам себи пронађе правно оправдање. Није  успео! Много је оних, који сматрају да су се у МТБЈ сакупиле најбоље судије на свету. Каква заблуда! У Трибуналу има  много њих који никада у животу нису били судије! Чак ни правници Трибунала  нису од бог зна каквог кова… Ево како је, на пример, суд пао   образлажући (требало би да буде) за њега суштинско  питање: питање  законитости његовог формирања. Прво је то питање разматрао врховни суд.[3] Односно, Трибунал је питање законитости свог формирања разматрао сам – то је кршење  једног од општих принципа правне науке:  Nemo iudex in sua causa, тј. „Нико не може да буде судија у свом предмету“. Врховни суд  је одбацио оптужбу тако што је одлучило да МТБЈ  није компетентан да разматра законитост одлука Савета безбедности УН.  Међутим, пошто је донео такву одлуку, врховни суд се зауставио на пола пута.  Уколико он  није, онда – ко је тај, ко је компетентан?  Одговор би требало да је јасан:  Уједињене нације имају и главни судски орган – Међународни суд УН. Интересантно је да је бивши председник тог суда Ж.Гијом  (Француска) констатовао  да би било „тешко претпоставити  да ће Трибунал дати позитиван одговор  [oсвојој законитости], јер би на тај начин себи потписао смртну пресуду“.  Ж.Гијом  је такође констатовао  да би најпоузданији начин за решење  питања законитости формирања МТБЈ био захтев Међународном суду као главном правосудном органу УН, да  да  консултативни закључак,  при чему би захтев поднео сам Трибунал .  Наравно да врховни суд  није поднео такав захтев.

Своју одлуку је донео и апелациони суд. Он је укинуо решење врховног суда  и одлучио да је он компетентан да разматра питање законитости МТБЈ. Суд је одбацио аргумент да међународни трибунал може да се формира само преко међународног уговора, позивајући се  при том на пример Административног трибунала који је основала  Генерална скупштина УН. По мишљењу судија, то значи да Савет безбедности, „који има још више овлашћења“  може да оснива правне органе. Међутим, тај аргумент није убедљив. Прво – не ради се о Генералној скупштини, већ о Савету безбедности који, за разлику од првог органа, не чине све земље-чланице УН, већ само њих 15. Друго – Административни трибунал   је искључиво унутрашњи орган УН и компетентан је само у односу на запослене те организације. Треће – компетенција Административног трибунала  не важи за кривична дела. Право међународне организације да формира унутрашње органе у циљу регулисања правних односа са својим сарадницима нико не оспорава. Оспорава се право међународној организацији да доноси одлуке за које   није овлашћена. У складу са чланом 2 Статута УН   та организација не може да се меша  у искључиву компетенцију држава: „Ниједан став овог Статута   Организацији  не даје право да се меша у ствари које представљају искључиву компетенцију држава-чланица“.

Тако је формирање МТБЈ   нарушило принцип националног суверенитета – базни принцип међународног права и, конкретно, самих Уједињених нација. Савет безбедности је формирао орган и доделио му компетенције које ни сам нема: да суди физичким лицима – држављанима држава – чланица УН.

Други аргумент апелационог суда МТБЈ је било позивање на члан 41 Статута УН  у коме се набрајају мере  које СБ УН може да предузима у случајевима  кршења мира. Суд је поништио аргумент одбране да се у том члану не помиње  формирање правосудних органа зато што   „наведени примери представљају само – примере“. Такво објашњење не може да се прихвати. Судије су игнорисале главни аргумент одбране – СБ УН нема судско овлашћење. Правосудни орган УН је Међународни суд, али је и он ван оквира Статута УН. Мада се констатује  да Статут Међународног суда представља саставни део Статута УН, формална подела та два међународна уговора  државама које нису чланице УН обезбеђује могућност да могу да буду учеснице Статута Међународног суда, а чланицама УН – могућност да у вези са тим Судом имају посебну позицију. Тиме се још једном подвлачи да СБ УН као извршни орган нема судска овлашћења.  Међународни суд ради на бази посебног међународног уговора – Статута Међународног суда. Када је осниван МТБЈ и Међународни трибунал за Родезију Савет безбедности УН је тим институцијама  дао судска овлашћења која ни сам није поседовао, те је тиме прекршио још један општи принцип права: Nemo in alium potest transferre plus juris quam ipse habet  („Нико не може другоме да преда више права него што их сам има“).

То значи да ни оснивачи Трибунала, ни сам Трибунал, све до сада нису успели да нађу правно образложење  за законитост оснивања МТБЈ.

Од чињенице да је суд основан незаконито не може се лако  побећи. Формиран незаконито, Хашки трибунал није могао да постане правосудни орган, јер је формиран не због испуњавања званично објављених циљева, већ због неких –  другачијих. У двадесет година развоја међународне кривичне јустиције то је доказано сасвим убедљиво. Данас постоји  сасвим формиран међународни  механизам за уништење прогресивног међународног права и за оснивање новог – репресивног међународног права. МТБЈ је донео цео низ решења која крше уредбе важећих међународних конвенција и норми уобичајеног међународног права. То није случајност. Лично ни један судија не би на себе преузео такву одговорност. Али у МТБЈ се таква решења доносе колективно, што јасно говори о задатку који им је дат.  Једна од главних „заслуга“  МТБЈ и система међународног „правосуђа“, који га је подржао,  је ликвидирање  имунитета председника држава и влада. Јасно је да  тај задатак судије нису решавале по сопственој  иницијативи.

2003.године је донета Резолуција СБ УН  која је Међународном трибуналу за бившу Југославију  наложила да разматрање свих предмета заврши до 2010.године. Међутим, Трибунал није испунио ту резолуцију. Шта више, председник МТБЈ је изјавио да је одбио да је изврши „све док не буду ухваћени Р.Караџић и Р.Младић“. После свега, Трибунал још увек није затворен!

Борба са Хашким трибуналом је довела до парадоксалног резултата: сада, осим Међународног трибунала за бившу Југославију, постоји још један трибунал који, како кажу, треба да буде наследник МТБЈ. Од 1.07.ове године МТБЈ ће своја овлашћења пренети на такозвани „Међународни механизам  за преостале предмете међународних кривичних судова“. Међутим, нису предата сва овлашћења, већ само она која се односе на нове апелације. А судски процеси које је МТБЈ започео настављају да се и даље воде у њему. Тако ће, уместо једног трибунала, сада постојати два. Уосталом, у оба је на челу Американац Т.Мерон, и секретар оба је Аустралијанац Џ.Хокинг. Чак ће и судије бити исте (истини за вољу – додате су и судије из Буркина Фасо, Уганде и Кеније). Када ће се затворити МТБЈ  – то не зна нико.  У МТБЈ кажу: када завршимо разматрање свих поступака.

Обележавајући двадесетогодишњицу формирања МТБЈ желимо да се присетимо још једне чињенице. Резолуција СБ УН о формирању МТБЈ је донета 1993.године по пројекту, међу чијим се спонзорима нашла и Руска Федерација. Наравно, била је то друга Русија, а данас руска спољна политика из корена мења свој однос према том чуду, названом „трибунал“. У врло критичкој оцени неславне двадесетогодишњице МТБЈ  данашња  Русија налази нове разлоге за активно супростављање како обрачунима са српским патриотама  који су имали храбрости да се супротставе  хегемонији НАТО-а, тако и свим покушајима кршења међународног права.