Део изношења одбране у процесу Радовану Караџићу добија нову карактеристику – позив знатном делу сведока уз помоћ силе. Правном терминологијом, овакав начин позивања сведока назива се латинским термином subpoena – то јест, судски налог за обавезујуће привођење сведока.
Овакав начин привођења сведока користи се веома ретко. Сведок који не жели да сведочи, увек представља опасност: Он може рећи нешто што свакако није у корист стране која га зове. На тај начин коришћење subpoenaје ретка појава, јер се тако опасни сведоци приводе само онда када нема ни једног другог сведока који би могао пружити одговарајуће сведочење или уколико се то сведочење односи на најважнију ствар у предмету. Што се тиче одбране, то је позивање сведока уз помоћ судског налога – само по себи уникално, јер штета од таквог сведока може бити много већа од користи и ако то за тужиоца у најгорем случају може представљати подривање репутације, то за оптуженог може бити и – пресуда од 10 година затвора. Међутим, на процесу Радовану Караџићу позив сведока одбране постао је, ако не правило, онда уобичајена ствар.
Посебно је значајан захтев Радована Караџића да као сведока одбране позове Насера Орића. Суд је у неколико наврата одбацио овај захтев Радована Караџића али он и даље инсистира на томе. Оваква тактика одбране већ се претвара у стратегију, јер то значи да циљ одбране није заштита конкретног појединца, колико утврђивање истине.
Такође треба издвојити позив злогласног пуковника Томаса Кареманса – бившег команданта холандског батаљона у Сребреници. Т. Кареманс је познат по својим позивима НАТО-у да бомбардује босанско-херцеговачке Србе. После уласка војске Републике Српске у Сребреницу, Т. Кареманс се толико уплашио генерала Младића да је узвикнуо да није он крив, него су, забога, “тамо на врху” одлучили да бомбардују.[1] У овом тренутку Кареманс се налази под претњом суђења због дејстава холандских “миротвораца” под његовом командом.[2] Кареманс је одбио да сведочи на процесу Радовану Караџићу, премда је то са задовољством учинио на процесу против В. Благојевића.
Такође треба приметити да је Радован Караџић тражио привођење у суд не само туђих, него и својих. Тако је он захтевао привођење генерала Миленка Живановића, бившег команданта Дринског корпуса босанско-херцеговачких Срба (пре генерала Крстића). Не може се игнорисати то, да су разлог одбијања генерала да дође у Хаг биле претње упућене њему. Караџић је затражио издавање subpoenaи за генерала Светозара Андрића, бившег команданта бригаде Бирач, а касније – начелника штаба Дринског корпуса. У време изношења оптужнице тужилаштво је доставило неколико докумената које је генерал Андрић потписао у својству доказа да је, као бајаги постојао “удружени злочиначки подухват” по питању прогона. Тако се у једном наређењу генерала Андрића наређује да се “бошњачке жене и деца преселе”. Тужилаштво тврди да је то доказ планираног геноцида, а у стварности то наређење је одражавало жељу самог локалног становништва. Сада је сведочење Андрића неопходно како би се оповргли овакви “докази”.
Међутим, треба истаћи и другу страну такве subpoena– стратегије. Почевши од 2013. године, Р. Караџић је захтевао да се изда налог за привођење низа других лица оптужених пред МТБЈ. Тако је он затражио привођење генерала Радослава Крстића, генерала Здравка Толимира, генерала Радивоја Милетића и генерала Љубише Беаре. Ти захтеви већ имају сасвим други карактер. Ради се о томе да су сви наведени војници и сами оптужени пред МТБЈ, премда се њихови процеси налазе на различитим стадијима. Док генерал Р. Крстић већ издржава своју коначну пресуду, то је генерал Здравко Толимир тек уложио жалбу на пресуду првостепеног суда. Дела других оптужених налазе се на апелационом стадију већ неколико година, међутим и у односу на њих, још нема завршне пресуде. На тај начин, сведочења ових сведока могу постати озбиљна претња за њихове сопствене процесе, јер тужилаштво има право на унакрсно испитивање и нема сумње да ће покушати да из тога извуче корист за себе. Штавише, суд има право да од тих сведока затражи да сведоче чак и у случају да они буду сами себе оптужили! Додуше, у том случају суд “обећава” да таква сведочења не могу бити искоришћена против тог оптуженог. Но, као прво, према обећањима МТБЈ треба се односити веома опрезно, а као друго, то обећање мало вреди јер судије своје пресуде доносе на основу стандарда који су “изван свих разумних сумњи”. Да ли ми можемо реално замислити да ће судија, знајући за самоинкримисање оптуженог у другом процесу, “разумно сумњати” у његову кривицу у том процесу?
Упркос чињеници да принцип претпоставке невиности захтева да лица чији предмети још нису решени у том истом трибуналу, треба да буду ослобођени од принудног привођења, судије су издале налог за такво привођење! При том је важно упоредити позицију суда према различитим групама таквих сведока. Тако је судија одбио захтев Радована Караџића да се изда налог за привођење Милана Панића, који је пристао да писмено сведочи, али је одбио да лично дође у суд. Радован Караџић се обратио тужиоцу да је сагласан са таквом варијантом, међутим, тужилаштво је одбило. Али је одбио и суд. На тај начин је суд не само одбио сведочење самог Панића, већ и његово постојеће писмено сведочење. То је посебно важно узети у обзир имајући у виду позицију суда у односу на З. Толимира и Љ. Беару, који су приморани да сведоче.
Посебно забрињава захтев Р. Караџића да се изда налог за привођење ради сведочења генерала Ратка Младића. Ако у односу свих осталих који не желе да буду сведоци његове одбране, где сведоци имају пресуде макар првостепеног суда, то у односу на генерала Младића овај процес још увек траје! У таквој ситуацији генерала Младића желе да поставе у ситуацију у којој ће морати да буде унакрсно испитиван о свом сопственом предмету. То је апсолутно неприхватљиво.
Лица која не желе да сведоче имају још један избор: да то још једном одбију стојећи пред судским већем у процесу против Радована Караџића. Међутим, последице тога су – нове оптужбе и претње кажњавањем у виду лишавања слободе у трајању од 7 година. Ново суђење генералу Радиславу Крстићу који је одбио да сведочи на процесу Р. Караџићу почиње 28. маја…
