Рецесија Грчке као испуњење снова Goldman Sachs

Принуђена да троши огромне своте на куповину непотребне технике и оружја, Грчка је истовремено избила и на прво “почасно” место у Европи, по количини буџетских расхода на медицинске услуге, по којима у докризном периоду она практично није заостајала за водећим земљама Европске Уније. Између осталог, расходи на лекове у складу са планом “тројке” за спасење Грчке, били су скресани са 5,6 милијарди еура (2010) на 3,8 (2011), да би 2012 спали на 2,88 милијарди еура укључујући НДС и болничке набавке.[1] Као директна последица тога било је практично отказивање више од 50 светских фармацеутских конгломерата од достављања лекова Грчкој. Тако је у фебруару 2013. године швајцарско оделење “Црвеног крста” објавило да је дупло скраћено достављање донорске крви, пошто та компанија више не жели да иде на исувише крупне финансијске ризике. Сада је постало уобичајено да су рођаци пацијената у болницама принуђени да чине исцрпљујуће маратоне по апотекама у потрази за неопходним лековима. Приметан је недостатак неопходне медицинске опреме (у радном стању) и апарата за онколошке болнице (приметан је озбиљан дефицит чак и са боцама за кисеоник). По подацима гранских синдиката, у државним болницама недостаје око 6,5 хиљада лекара и 20 хиљада медицинских сестара и санитараца, дошло је до масовног одлива грчких медицинских радника у иностранство – током 2012. године отишло је 1 800 људи, у првом кварталу 2013. године та цифра је већ порасла за 2,5 пута, у поређењу са истим периодом прошле године.[2]

Чак и онима који имају посао, није лако да плаћају вишеструко увећане ценовнике медицинских услуга, које су сконцентрисане у приватном сектору, што је све повезано са “одласком државе”. Међутим, у вези са порастом незапослености иде и процес неконтролисане пауперизације становништва, што доводи до немогућности добијања квалитетне медицинске помоћи, посебно у сеоским областима и на острвима. Сефас Лумина, независни стручњак УН по питању спољне задужености, у свом извештају од 1. маја 2013. године је забележио да више од 10% укупног становништва у земљи живи у условима крајњег сиромаштва. Грчка остаје једина земља у еврозони у којој одсуствује схема комплексне социјалне помоћи, а програм жестоке штедње није поткрепљен заштитом становништва од последица незапослености, смањења плата и раста пореза; услуге  у сфери здравствене заштите скоро су недоступне најсиромашнијим грађанима и маргинализованим слојевима друштва; скоро трећина становништва нема државно медицинско осигурање, углавном због дуге незапослености. Лумина је уз то приметио и високу солидарност грчког друштва – отварање од стране добровољаца бесплатник болница у селима и засеоцима. Ипак је изразио бојазан да ће активна приватизација, у том смислу и комуналних служби, повући за собом даљи раст намета за основне услуге.[3] Та страховања нису неутемељена: током 2012. године у вези са повећањем услуга инфо-стана, почео је масовни прелазак на грејање на дрва, што је довело до хаотичне сече шума. Житељи Атине напомињу да се током хладних дана у пећ бацало буквално све што је могло да гори, укључујући и пластични отпад, па се понекад због отровног смога није могло нормално дисати у престоници.

У јулском (2013) тромесечном извештају ММФ констатује се да је процес рекапитализације грчких банака окончан. Три од четири главне банке сачувале су сопствени сектор управљања, последња је у основи сачувана. Две банке – TT New Hellenic Post bank и Nea Proton Bank – ће бити продате Еуробанци, што ће појачати њену улогу као главне банке система. Делимична приватизација Еуробанке ће се десити у скоријој будућности, што ће представљати “гаранцију од ризика дугог државног власништва”.[4] Саветници приликом продаје банака Proton и Hellenic Post bank су екипа Ротшилда и Goldman Sachs.[5]

Goldman Sachs је у 2001. години уз помоћ коришћења финансијских механизама, спровео операцију прикривања истинских размера дуга Грчке, што јој је омогућило улазак у еврозону. Истовремено је Goldman Sachs у ствари створио “дужничке мехуре” који су пукли и увукли цео континент у кризу. Али је Goldman Sachs пре тога обезбедио себе, играјући против грчког тржишта облигација, очекујући да ће он пре или касније пасти. Лукас Пападемос је био човек који је предводио Централну банку Грчке у време спровођења тајне операције са Goldman Sachs, а он је истовремено и члан Управног одбора Европске Централне Банке, од 2002. године подпредседник ЕЦБ. У време следећег заоштравања кризе, 10. новембра 2011. године, у председничком дворцу је одржано техничко саветовање лидера две главне партије Грчке – Свегрчког социјалистичког покрета (ПАСОК) – и партије десног центра “Нова Демократија” (НД) – Георгиуса Папандреуа и Антониса Самараса (карактеристично је да су Папандреу и Самарас у време свог школовања у САД живели у истој соби у студентском дому).

Као резултат саветовања донета је одлука да се уместо Папандреуа који је поднео оставку, на место премијера постави Лукас Пападемос (који је обављао ту дужност до избора у мају 2012. године). Пошто је сео у премијерску фотељу, Пападемос је, без обзира на већ постојеће гаранције Папандреуа о испуњавању свих обавеза земље према иностраним кредиторима, истакао низ још жешћих захтева: право да води самосталне преговоре са ЕУ и ММФ укључујући и низ мера у области скраћења дефицита буџета, личне контроле над министарствима (финансија, привреде, енергетике, саобраћаја итд), које су одговорне за испуњење обавеза у односу на кредитни споразум са ЕУ, на чијим се руководећим местима морају налазити апсолутно поверљива лица.[6]

Тако је у тренутку буквалног приношења на жртву грчке привреде и суверенитета, Goldman Sachs поставио свог човека на позицију главног управника финансијских токова у земљи, што је Goldman Sachs-у омогућило не само повраћај својих кредита, него и много више од тога. Одмах после суверенитета, на жртвени олтар су бачене пензије, плате, социјална давања, армија и полиција, систем образовања и здравствене заштите. Међутим, без обзира на све предузете мере на ликвидацији социјалне државе, криза се само појачава, а дугови се све теже исплаћују… Карактеристична је и следећа околност – када су у мају 2012. године приватни “обманути улагачи” били принуђени да опросте Грчкој више од 50% дуга по номиналу (око 107 милијарди еура), то је привилеговани кредитор – Goldman Sachs – одбио да спроведе реструктуризацију грчког дуга (то јест, дуг према америчкој инвестиционој банци не подлеже отписивању). На тај начин ће зајам од 5 милијарди, Грчка у пуном обиму исплатити Goldman Sachs–у. Како је изјавио А. Растани, један од трејдера на  Wall Street-у, уочи постављања Пападемоса за премијера Грчке, “ми у ствари нисмо заинтересовани за стабилност Грчке привреде, за стабилизацију ситуације, наш посао је – извлачење добити… Ја лично сам три године маштао о овом тренутку. Сваку ноћ, одлазећи у кревет, маштао сам о новој рецесији… Када се тржиште распало… ако ви знате шта треба радити, ако имате “добар план”, ви ћете на томе направити хрпу пара”. Очигледно је тај исти “добар план” са циљевима који се дијаметрално разликују од прокламованих, и био “имплементиран”. Тако је, са једне стране било предвиђено умањење спољњег дуга Грчке до 124% БНД до 2020. године, а са друге стране, дуг је у 2012. години износио 156%, у 2013. години износиће не мање од 175% а за 2014. годину се предвиђа не мање од 190% од БНД земље.[7] Овде Растани ставља акценат да би “било погрешно мислити да влада решава нешто, влада не влада светом. Goldman Sachs влада светом”.[8] Тако примењено на Грчку, Goldman Sachs исисава остатке актива државе као бесконачну контрибуцију коју мора да плати земља која је изгубила финансијску битку.

Наставља се и јуриш на државу у сфери управљања и власништва. ММФ као озбиљан изазов са којим су грчке банке принуђене да се боре (а које у суштини не припадају Грчкој) указује на правну слабост државе – мораторијум на продају аукцијски обезбеђених облигација, владавину права државе над правима банака, недостатак људских и административних ресурса. Како указује ММФ, ризик мора бити сведен на минимун путем увођења “професионалног урављања” заједно са Европском инвестиционом банком и Немачком банком за развој (Kreditanstalt für Wiederaufbau – KfW) уз смањење улоге владе.[9]

Влада Папендреуа је током 2012. године гарантовала међународним кредиторима да ће од приватизације државне имовине Грчка успети да врати најмање 50 милијарди еура, но, према рачуници експерата, до 2016. године неће успети извући више од 9,5 милијарди. Без обзира на то што се приватизује буквално све – енергетски сектор, саобраћај, обала. Приватизују се чак и пореске службе, а универзитети се налазе у приватном власништву од 49%, што је у супротности са Уставом државе. Како би заобишли закон, како се наводи у извештају Hellenic Republic Assaet Development Found (HRADF), за 2013. годину, ради остварења приватизације било је укинуто 69 законских аката који спречавају приватизацију и који не дозвољавају купцима да раде шта желе са оним што су купили.[10] HRADF управља Саветом директора који се састоји од 6 чланова, али се при том постављају и два контролора – по један из Еврозоне и Европске Комисије. Савет директора има “апсолутан приоритет приликом доношења одлука по питањима приватизације”. Главни услов за функционисање HRADF-а јесте то, да се “не дозволи повраћај било ког приватизованог објекта држави”.[11] Пошто је током прве две године свог рада HRADF успео да “извуче” 2 милијарде еура (1%) од БНД Грчке, очигледно је да приватизација не може бити средство за размиривање са међународним кредиторима, већ представља сам по себи, скривен од очију јавности, план на денационализацији грчке привреде.

Грчка у стварности и данас располаже богатим привредним ресурсима, развијеном бродоградњом, огромним потенцијалом за развој индустријске и пољопривредне производње и туризма. Микис Теодоракис, лидер покрета Независних Грађана “Искра”, предлаже следећи план за спасење привреде Грчке: “Ми предлажемо да се договоримо за зајам од Русије и Кине под нешто нижим каматама. Штавише, ми предлажемо његово количинско умањење на рачун стварања Стратешког партнерства са руским компанијама, у виду пројеката нафтовода Бургас-Александропулос у циљу заједничке експлоатације богатстава наше земље. У нашим налазиштима постоје значајна рудна богатства, а на шелфовима – доказана налазишта нафте и гаса. Ми имамо мноштво лука које могу да се искористе у различите сврхе, укључујући и војно-ремонтне базе попут Сиросе, где су се и раније заустављали совјетски бродови ради одмора. И што је најважније – ми верујемо да ће зближавање руског и грчког народа омогућити нашој земљи да слободно продише, пошто смо ми данас принуђени да сагињемо главу пред интересима и прохтевима богатих земаља Запада”.[12] “Гаспром” је показао интересовање за куповином државног дела власништва (65%) нафтовода и концерна DEPA[13], међутим посао није склопљен, како наводи Гаспром, због непоузданих гаранција од стране државе и могућности стављања вета на тај посао од стране Брисела “због стварања монополистичког државног концерна усред Европе”.

Тако се Грчка нашла између Сциле и Харибде: са једне стране јој европски чиновници прете смањењем “помоћи” у случају пропасти плана са приватизацијом, а са друге стране у ствари спречавају приватизационе послове са “ненадлежним” партнерима, пре свега са Русијом, што у корену пресеца могућност обнове Грчке привреде. За евроатланске структуре је најважнија реализација сопственог геостратешког плана (без обзира на све најпогубније последице по Грчку и њен народ). Истинске циљеве тог плана је приоткрио бивши министар иностраних послова и вице-канцелар Немачке Јошка Фишер, који је у интервјуу италијанском часопису «Corriere della Sera» изразио увереност да могући излазак Грчке из еврозоне повлачи за собом пропаст интеграција држава Балкана у ЕУ. Сличан развој догађаја је по Фишеру крајње непожељан, јер се тада Русији отварају врата за господарење Балканом (која ће искористити своје историјске и религиозне везе са Грцима, Србима, Бугарима и Румунима).[14]Зато се у јулском извештају ММФ-а подвлачи посебан значај учешћа Грчке у Транс-Јадранском гасоводу (ТАР) за експорт природног гаса из Азербејџана у Европу, преко територија Грчке, Албаније и северне Италије.[15]При влади Грчке је створена још једна структура, “фонд за развој” (Institution for Growth – IfG), којом се управља “на комерцијалним основама” и заједно са HRADF се остварују пројекти по питањима приватизације. До средине 2014. године оне ће заменити обавезе уз садејство са Европским инвестиционим фондом и немачком KfW, па ће поново покренути програм приватизације гасног концерна DEPA. Кренуло се без одлагања у реализацију замишљеног: 3 августа текуће године грчка нафтна компанија  Hellenic Petroleum је одобрила државној нафтној компанији Азербејџана (ГНКАР) добијање већинског дела акција оператора грчког гасно-нафтног транспортног система – компаније DESFA. За куповину DESFA претендовала је руска група “Синтез” и грчко-чешка инвестициона компанија PPF-Terna, али су у јуну текуће године одустали од својих претензија. Управни одбор Hellenic Petroleum је саопштио да ће коначна одлука бити донета на ванредној скупштини њених акционара која ће се одржати 2. септембра, пошто их одобре надлежне националне и европске инстанце. Представници HRADF-а су са великим задовољством прихватили ГНКАР на грчком тржишту «као веома озбиљног и стратешког партнера, који ће донети одлучујући допринос у развоју привреде земље”…[16]

У целини, у периоду кризе 2008-2013. године, обим Грчке привреде је умањен за скоро 25% што је гори показатељ од Америчке Велике Депресије из 1929. године. У овој години власти Грчке очекују пад БНД земље за 4,5%.[17]

Карактеристично је да жестоке привредне мере нису дотакле ни богате слојеве, ни грађевинаре, ни банкаре, ни бродовласнике (Грчка је трећи по величини у свету оф-шор бродовласник). Главна тежина “реформи” пала је на широке народне слојеве – управо је њих погодио јак раст цена, пореза и незапослености. Тако је, на пример, проценат незапослености у априлу 2013. године износио 27,2%, уз то индекс осетно расте – он је у јануару износио 25,7%. То значи да је 4,65 милиона људи незапослено или економски неактивно. У 450 хиљада породица нема ни једног запосленог човека. Од 2,6 милиона људи који су радили у државном сектору у 2009. години је отпуштено 900 хиљада људи.[18] Међу младима узраста од 15 до 24 године, незапосленост износи 60%, премда по оценама стручњака та цифра не представља реално стање ствари. Помоћ за незапослене је скраћена у размери и добија се на чисто адресној основи – сада ту помоћ прима свега 225 хиљада лица.[19]Грчка радничка класа је сведена на ниво који је био за време фашистичке окупације током Другог светског рата. Од 2009. године у Грчкој је забележено 8 000 штрајкова, укључујући и свеопшти прекид рада. Међутим, влада није ишла на уступке, а парламент је прихватао све захтеве “тројке” распродајући део по део државе. “Тројка” до 2015. године захтева отпуштање још 150 хиљада запослених из државног сектора. А Запад од Грчке тражи не само економске, него и политичке уступке и на том списку се налази и одвојеност државе од Цркве и обезбеђење права имигрантима-иноверцима. Данашње стање у Грчкој је такво, да се може рећи да се она налази на ивици оружаних сукоба (све чешћи су случајеви употребе оружја од стране демонстраната), масовног устанка и почетка грађанског рата. Како оцењује бивши високорангирани грчки дипломата Леонидас Крисантопулос “социјална експлозија је неизбежна – питање је само када ће до ње доћи”.[20]

Тако на фону даље кредитне експанзије наднационалних финансијских структура, земља не може да се обрачуна са дуговима и преживи, чак и уколико распрода целокупну своју имовину. То значи да ће се Грчка драма наставити – уз неодговорни популизам, уцене и претње сопственом становништву од стране локалних политичара и кључном утицају на политички и економски систем, практично спољашњем управљању од стране Goldman Sachs-а и других глобалних финансијских структура. Исти тај модел “кредитног напумпавања” и рушења националних привреда примењује се и у другим европским земљама, криза иде од југа ка северу, што значи да читавој Европи у будућности прете темељни потреси.