Ризнице “Свете Русије” Да би постала “Света” Русија је претходно морала постати крштена

У историји хришћанства је било небројено много великих владара-светитеља који су својом христољубивом владавином приобрели Царство Небеско. Међутим, у тој нисци величанствених христољубивих владара, по свом значају за Васељену, за Васељенско хришћанство, а можемо слободно рећи и за целокупни род људски, посебно се истичу два равноапостолна владара – Србин Константин и Рус Владимир. Србин Константин је укинуо прогон хришћана и основао Константинопољ – “Други Рим” – који је постао током хиљаду година престоница највећег царства на планети. Рус Владимир је укинуо погану паганску религију и крстио Русију свеспасавајућом вером Христовом. Када је Христос престао бити Алфа и Омега у Византијском царству, када су се несрећни Цар и Патријарх Константинопољски обратили за помоћ римском јеретику, Господ је заштиту васељенског правоверја пренео на Трећи Рим – Москву. А улогу “Претече Трећег Рима”, улогу Крститеља Русије, Господ је поверио Владимиру, “красном сунашцу” Русије. О том камену темељцу у стварању величанствене руско-православно-словенске цивилизације (чији је саставни део свакако и српско светосавље), биће речи у редовима који следе.

*          *          *

По речима “Српског Златоустог”, светог владике Николаја, Владимир је поставио четвороугаони камен темељац на коме је постројена хиљадугодишња палата руске вере, руске нације, руске државе и руске културе.

Иако је одрастао као паганин који ужива у свим овоземаљским чарима живота и у томе прилично и претеривао, као да га је додирнула искра коју је у руском народу упалила његова бака, равноапостолна кнегиња Олга, јер је Владимир и пре свог крштења трагао за Истином. Тако је о вери испитивао прво Бугаре муслиманске вере. Иако и сам сладострасник, обрезање и неједење свињског меса и уздржавање од пића, није било по његовој души. За њима дођоше папини представници из Рима и Владимиру се ни њихова вера не учини истинита. Овде је интересантно видети тумачење које даје Нестор Летописац, у коме се каже за Римљане: “Њихова се вера с нашом мало разилази, јер они служе с нафором званом хостија, а што Бог није наредио, већ нареди да се служи са хлебом.” Дакле, и пре званичног црквеног раскола и отпадија Ватикана од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, римокатолици су почели са неправилним вероисповедањем, које је касније довело до раскола и њиховог потпуног потонућа у јерес. Иза римокатолика Владимиру дођоше да проповедају веру Јевреји хазарски. По Нестору Летописцу, разговор са њима Владимир заврши речима: “Па како ви друге учите, а сами сте од Бога одбачени и расијани? Кад би Бог љубио вас и закон ваш, не бисте тада били расијани по туђим земљама. Зар нама исто то мислите да донесете?”[1] Грчки православни верујући филозоф, за разлику од претходника, живо је заинтересовао Владимира својим излагањем библијске историје и тумачењем православне вере и хришћанска искра баке Олге као да је почела да се лагано распирује у срцу Владимировом. Гледајући слику суда Господњег, Владимир рече да је добро овима здесна, а тешко онима с лева, на шта му филозоф рече: “Ако хоћеш здесна с праведницима да станеш, то се крсти”.[2] Владимир га отпусти са великом чашћу, али је желео још да се распита о свим верама, па посла своје посланике да присуствују службама код тих народа. И оно што је он у срцу већ предосећао, потврдили су му чланови изабране делегације од десет људи. Промисао Господња није могла погрешити, кротост душе која се скривала у дубини руског човека морала је оваплотити речи Господње да ће кротки наследити земљу. Владимирови посланици никакве лепоте ни узвишености не видеше код других народа, а утиске са архијерејске литургије у Константинопољу, пренели су Владимиру на начин који се не заборавља: “Кад нас Грци уведоше тамо где служе Богу својему, нисмо знали да ли смо на небу или на земљи: нема на земљи таквога погледа и лепоте такве и нисмо паметни како да о томе испричамо. Само ово знамо – тамо Бог са људима пребива и служба је њихова љепша од свих других служби у свим другим земљама.”[3] Као да је овај трепет душе Владимирових посланика у додиру са светињама Православља, постао оно што можда и у највећој мери представља суштину појма “Свете Русије”. И заиста, такав трепет и страхопоштовање према православним светињама, тешко је осетити тако јако изражено као у души верујућег руског православног човека. Моћ и милост и благодат Божија коју су осетили Владимирови посланици почела је да дотиче и његову душу, што је довело до заиста задивљујућег и више него чудовишног преокрета у души Владимировој. Нестор Летописац пориче тврдње појединих руских писаца тога времена који су мислили да се Владимир крстио у Кијеву на великом крштењу Руса у Дњепру. Владимир се крстио раније у Византијском граду Корсуњу, када је сестра грчког цара дошла да се уда за њега. Попут апостола Павла кога Христос ослепи до крштења, и Владимиру оболеше очи по доласку у Корсуњ. Пошто га епископ Корсуњански крсти и само што стави руку на њега, Владимир одмах прогледа. Осетивши на себи ово изненадно исцељење, Владимир прослави Бога рекавши: “Данас ја угледах Бога истинога.” После овога, по Несторовом приповедању, Владимир узе царицу и попове Корсуњске, сасуде црквене и иконе, на благослов себи, а освојени Корсуњ даде Грцима као откуп за царицу, а сам се врати Кијеву. Одмах узе огромни Перунов кип, веза га коњима за репове и свали га у Дњепар. Потом посла гласнике по граду који су оглашавали, да свако ко не дође сутра на реку, сматраће се непријатељем кнезовим. “А сутрадан Владимир изађе са поповима царичиним и корсуњским и сакупи се људи без броја. Сви уђоше у воду и стајаху, а попови молитве твораху” – приповеда Нестор Летописац о једном од најважнијих догађаја у историји хришћанства.

Отац руске историје, свети Нестор Летописац, овако сажима личност Владимира Крститеља Русије: “Ово је нови Константин великога Рима, који се сам крстио и људе је своје крстио: тако и онај учини подобно њему. Ако и бијаше раније на грешну страст похлепан, касније – би прољежан покајању. Чудо је то колико је он добра учинио Руској земљи, крстивши је. А ми, који смо хришћани постали, не дајемо му онакве почасти какве је заслужио у замену за оно што нам даде. Јер да нас он није крстио, то би смо ми и данас били у власти ђавола, као што и прародитељи наши у њој погинуше.”[4] А митрополит Иларион у свом чувеном “Слову о закону и благодати” Владимира је упоредио са равноапостолним царем Константином и назвао га руским Јованом Крститељем и руским апостолом Павлом, јер је Владимир продужио управо њихов подвиг – доношење светлости вере Христове људима.

Какву је дивовску борбу било потребно проћи да се од словенског идолопоклонства дође до богоносног светитељства? Да још једном цитирамо светог Николаја Српског: “Какав је био Владимир као незнабожац, такви су били и руски Словени: мрачни чопор грабежника, разбојника, прождрљиваца, пијаница, рушилаца. Удовице су живе спаљивали. Идолима су жртвовали заклану децу. Били су страх и трепет културним народима, нарочито Византији, најкултурнијој од свих. Њихово највеће уживање било је рушење онога што они нису сазидали и пљачкање онога што они нису зарадили. Каква је сила под сунцем могла од тог мрачног чопора створити народ, упитомити га, препородити, преобразити, васкрснути и дати му душу свету, на место душе зверске. Једино сила вере Христове могла је извести то неземно чудо над Русима. Она је од Владимира вука створила Владимира јагње. Дотле женоманијак Владимир распустио је свој харем и почео живети целомудрено. Владимир прождрљивац и пијанац почео је постити, и то постити до изнемоглости. Он, који се насмејао вери исламској кад је чуо да она забрањује крметину и вино! Владимир крволок почео је обилазити болнице и тамнице раздајући милостињу и утеху. Владимир ноћни весељак и играч почео је проводити ноћи у сузним молитвама, у клечању, метанисању и размишљању о суду Божијем и о души својој. Владимир бестидник постао је стидљивији од девојке. Владимир џелат претворио се у кротког покајника и милостивог Самарјанина. Речју, Владимир идолопоклоник претворио се у хришћанског свеца.”[5]

Није Владимир био први крштени Рус, али је био први руски светитељ (прва светитељка била је његова бака – блажена Олга). И то светитељ на месту шефа државе. Уистину почетак нове Русије, новог духа и пионирског државног програма у коме светитељство постаје темељ те државности. Када су Руси као народ потпали под Татаро-Монголско ропство, народ руски се сећао славне прошлости, светога кнеза и његових синова светитеља и кајао се за своја прегрешења. У тим тренуцима ропства наше браће, Срби после величанствене мисије свог духовног родитеља Светог Саве, први у пракси настављају спровођење светитељства као државног програма великог Крститеља Русије. Два златна века Немањићке Србије представљали су за касније Руске Цареве идеал симфоније световне и црквене власти, идеал светитељског државног програма, а оно што су браћа Руси преживели под Татаро-Монголима, ми смо касније преживели под Отоманским ропством.

*          *          *

Премудри Соломон каже да браћа у несрећи помажу једни друге. Ту братску хришћанску љубав без страха (“онај који се боји није савршен у љубави”) током скоро хиљаду година хришћанске историје су више пута у пракси узајамно једни према другима, демонстрирали духовни потомци Светог Саве и Владимира Крститеља. Са друге стране, често је крхка љубав човекова према Господу. Само мало сумње у души и нечисте силе то невидљивом руком р аспирују по околини. Зло семе земних страсти са Запада, преко талентованих, но лажних просветитеља, продрло је у умове српских и руских људи. Толстој и Доситеј као истински антипросветитељи Руса и Срба, изгубили су у срцу и души тај осећај предивног трепета пред православним вредностима и православним светињама. Претендовали су на просветитељство својих народа, а на свет су гледали само очима необузданог чулног света, сами потпуно изгубивши поимање да код Руса и Срба истинског просветитељства нема без светитељства. Светитељство као државни програм који је у Русији установио Владимир, а у Србији Свети Сава, одбацили су лажни просветитељи, одбацујући у страну Бога и усађујући у људске душе приземне земаљске страсти. Као резултат тога, нечисте силе су своју црну мрежу исплеле у главама вођа несрећних револуција у Русији (касније и у Србији), покушавајући да потпуно прекину тај трепет руске душе и одвоје руског човека од Бога. Безумље пролетерских вођа желело је повратак руског народа у мрачни чопор и уместо свете душе, желело је повратак зверске душе у руског човека. Као да је утопљени Перун у виду разних Лењина, Троцких, Горбачова и сличних непомјаника, током двадесетог века био изронио из дубоког Дњепра.

Но, прослава 1025-те годишњице крштења Русије која се величанствено обележава ове године широм руских земаља, даје нам наду да патологија западне цивилизације још може да се заустави, даје нам наду да Руси поново постају красно сунашце међу свим народима у свету, даје нам наду да ће вредности “Свете Русије” однети превагу над западном содомијом. Као да се испуњава пророштво из већ поменутог говора владике Николаја о кнезу Владимиру: “Иде време и скоро је дошло, када се у Русији неће само обнављати иконе светитељске, као што данас бива, него када ће војска руских живих светитеља, од светог Владимира до светог Серафима, и до последњих мученика Христових са царем мучеником на челу, објавити небу и земљи, да је сав руски народ Христом обновљен, у мукама поново рођен, у крви поново крштен, и као такав готов да помогне целом свету.” Иако је данас присутна смутња у умовима многих Руса и Срба, иако многи отпадају од Православља, пример чудесног преображења духа Владимира Крститеља Русије, треба да нам увек буде подсетник да уз Божију помоћ имамо снаге за преображај наше душе, да имамо снаге да је упутимо на једини спасоносан пут за сваку душу људску – пут ка Богу. Као мало који други пример, пример живота Владимира, Крститеља Русије, показује нам да је Бог близу и да се Његова благодат као из чаше излива на оне који заволе красоту лица Његовог, очишћавајући њихова срца и омекшавајући њихову душу.

После поновног крштења у рекама крви током двадесетог века, повратак на стазе Православља, стазе које су за наше народе прокрчили Владимир Крститељ и Свети Сава, представља и данас, као и у њихово време, једини могући спас за наше народе од савременог идолопоклонства и лажног просветитељства.