Прошле године сам у једном тексту напоменуо да се за свакојаке наказне манифестације брижљиво бирају датуми – велики православни празници – како би се оскрнавили велики свети дани за православне вернике. Да сам био у праву потврдили су ових дана организатори новог најављеног “прајда” у Београду, заказујући целонедељне активности и шетњу содомиста у недељи празновања великог хришћанског празника – Рождества Пресвете Богородице – у народу познатијег као Мала Госпојина. Проповедницима култа смрти није довољно пуко пропагирање њихове настраности, њима је неопходно и изазивачко богохуљење и понижавање верских осећања огромне већине становника Србије.
У тренуцима када српска влада спроводи масовно гашење српских институција на Косову и Метохији, препуштајући Тачијевим крволоцима на милост и немилост остатак недокланог српског живља, београдска штампа (под диригентском палицом много жешћом од оне злогласне Бебине), бави се питањем толеранције (Узгред, овде није згорег подсетити шта значи толеранција у медицинској терминологији. Толеранција је неспособност организма да се избори са болешћу). Слобода говора претворила се у слободу пропагирања свакојаких гадости, а заговорници култа смрти не силазе са ТВ екрана “европских сервиса европске Србије”. Када човек гледа те проповеднике култа смрти, одмах уочава усклађеност њихове интелигенције и морала, па просто не зна чему да се више диви – њиховој лепоти, интелигенцији или духовности.
И што је интересантно, православне вернике они називају фашистима. У медијима се даје велики простор геј активистима да по свом нахођењу етикетирају православне вернике као нацисте и фашисте, а упорно се скрива огромна улога хомосексуалаца у Хитлеровој нацистичкој Немачкој. Да видимо ко је то имао дубоко разгранате везе са наци-фашистима. Православни сигурно нису. Нацистички идеолог Розенберг је јаку државу доживљавао као мушку државну управу засновану на хомосексуалној основи. Немачки Јеврејин Семјуел Ајгра, објавио је 1945. године студију о германским хомосексуалцима у којој хомосексуализам назива ‘‘немачким националним грехом’‘. Тако он пише да су се у једном хомосексуалном бару окупљале будуће вође Хитлерове Немачке (истине ради треба рећи да је Хитлер кад је дошао на власт званично забранио рад хомосексуалних барова, али је то била само спољна шминка због склапања сарадње са Ватиканом, који му је био више него драгоцен савезник): Рудолф Хес, затим капетан Ернст Рем (содомисти се у својој одбрани позивају на Хитлерову “хомофобију” због “Ноћи дугих ножева” (1934) када је убијен Ернст Рем са групом вођа који су били содомисти, али прећуткују чињеницу да разлог томе није била никаква Хитлерова хомофобија, Хитлер је све време дугогодишњег дружења са Ремом одлично знао да је он хомосексуалац, већ је разлог за погром те ноћи била завера коју је против њега припремао Рем уз помоћ SА јединица), Валтер Функ, министар економије Трећег Рајха, познати хомосексуалац, па Балдур фон Ширах, шеф ‘‘Хитлерове омладине’‘, бисексуалац, Ханс Франк, Хитлеров адвокат и министар правде, био је склон содомији, Хитлеров ађутант, Вилхелм Брукнер био је бисексуалац, Херман Геринг је волео да се облачи као жена и шминка, Јулијус Штрајхер, убица Јевреја, отпуштен је као професор из школе због педерастије, Алберт Шпер, Хитлеров архитекта, био је лудо заљубљен у фирера, а постоје индиције да је будући фирер напаствовао дете. Да додамо да су о улози хомосексуалаца у стварању нацизма, поред Семјуела Ајгра писали и многи други признати ауторитети, попут Вилхема Рајха који у свом делу “Масовна психологија фашизма” говори о култу хомосексуалног милитаризма.
Из овог кратког осврта, видимо да је у питању класична замена теза коју чине присталице “дугиних боја”, по принципу старе српске пословице “ко о чему, курва о поштењу”. Српским геј активистима толерише се стављање лика Светог Саве на геј заставу, толерише се фотомонтажа обнажених естрадних звезда у лику Пресвете Богородице, толерише се назив њихових скарадних манифестација хришћанским врлинама и хришћанским светитељкама Вером, Надом, Љубави… Извињавам се читаоцима ФСК због гнусних фашисоидних цитата, али је неопходно раскринкавати те грлате заговорнике толеранције и приказати их у правом светлу, па ћу навести два фашисоидна цитата српских хомо перјаница:
– Молим вернике који не могу да издрже моју МРЖЊУ ПРЕМА БОГУ да се сами избришу и да престану да ме смарају, јер ја сам од оних који сматрају да све цркве, џамије, храмове треба срушити, и то прво оне који имају највећу културну вредност и који су стари неколико стотина година. То моје мишљење се никада неће променити и о томе не желим да расправљам.(Предраг Аздејковић, геј активиста и уредник часописа “Оптимист”).
– “Обезбеђење двојице Иринеја и хомопедофила Пахомија нису дали израелском амбасадору да присуствује обележавању рације. Гореће у паклу!” (Борис Милићевић, геј активиста и функционер СПС).
Да погледамо неке чињенице. Између два пописа Србија је изгубила 400 хиљада становника, а на сва звона се пропагира култ смрти. Огромна већина становника Србије сматра сексуалну изопаченост болешћу и грехом. Упркос томе, најамничка Тадићева власт донела је закон којим се затварају уста сваком оном који се покуша успротивити пропагирању хомоидеологије. Зашто полиција не изнесе неке статистичке податке о хомосексуализму? Ако је у њиховој драгој Европи процентуално гледано, 12 пута више заражених ХИВ вирусом у тој популацији него међу нормалним грађанима, колики је тај проценат у Србији? Ако је у тој популацији 4 пута више убистава него међу нормалним људима у Европи, какав је проценат у Србији? Зашто се од српске јавности крије да су од десет најмонструознијих злочина у САД, девет починили декларисани припадници ЛГБТ популације? Зашто се од српске јавности скрива да се иза огромне већине педофила по правилу скривају декларисани хомосексуалци?
Европско искуство нам показује једну уходану матрицу по којој се развијају догађаји. Прво “демократске проевропске власти” донесу потребне “законске измене” по питању заштите сексуалних мањина, потом се успостави диктатура сексуалних извраћеника у којој та мањина спроводи диктатуру над већином. Рецимо, пријави се транвестит на конкурс за васпитача у дечијем вртићу. Уколико буде одбијен, одмах се жали по том и том члану закона због дикриминације по питању сексуалног опредељења. Међутим, то је тек почетак, “напредније” земље већ су отишле знанто даље. Тако у Немачкој (“без које нам нема опстанка” по мишљењу потпредседника владе за све) већ трпају у затвор оне родитеље који не пуштају своју децу на “часове толеранције” са извраћеницима. Те родитеље лишавају родитељских права, а њихову децу дају породицама које усвајају децу. У Немачкој, Британији и Француској та деца се могу дати на усвајање и “истополним супружницима”.
Да ли ће овакав кошмар доживети и становници Србије, зависи и од њих самих, од њихове спремности да се супротставе злу. Данас када су из српских медија протерани појмови целомудрија и покајања, када су греховност и бестидност постале норме понашања, није лако не бити слуга зла. Када би наше баке и деке чуле шта се говори на семинарима за шоу-бизнис браншу, све зачињено чувеном “толеранцијом” по питању сексуалних мањина – вероватно би умрли од стида. Међутим, сигуран сам да у овом случају огромна већина Срба, ако не умом, а оно у дубини своје душе и срца, осећа да је ово мистично питање које их може одвојити од вечно сијајуће Истине. Запамтите, у Житијима Светих имамо примере да су се после искреног покајања и благочестивог молитвеног подвига, посвећивали и починиоци најтежих грехова, и лопови и блуднице и убице…, сви осим содомиста. Толика је то мрзост пред Господом и због тога је по овом питању вапијуће потребна већа ангажованост наше свете Цркве. О томе у наставку текста.
* * *
Потпуно одсуство православног хришћанског елемента у државној политици данашње Србије, добрим делом је условљено и слабљењем улоге СПЦ у друштву, настало како због непрекидног рата који се против ње води, тако и због слабљења духовно-моралне позиције појединих њених архијереја и клирика. Претходних година били смо сведоци “заглушујућег ћутања” СПЦ до пред саму параду, а онда су се пре две године митрополит Амфилохије, а прошле године Патријарх Иринеј, прилично оштро огласили и поколебали безбожну власт у неподељеној подршци содомистима. На жалост, у самом сабору има приличан број епископа који благонаклоно гледају на модернистичке реформе и либералан приступ многим питањима која су догматске природе и не подлежу никаквом разводњавању. Зло семе антицрквеног учења које је посејао Александар Шмеман, јерарх Америчке Православне Цркве и главни идеолог екуменизма у Православној Цркви, прихватили су на жалост и поједини епископи СПЦ. Шмеман релативизује “природност” и “противприродност” хомосексуализма, јер је у “палој природи” све “противприродно”, па у исту раван са полним извраћеницима ставља породицу, љубав, материнство у њеном полном изражају. Шмеман оне који не подносе содомисте оптужује за “животињску мржњу”. То учење директно се противи слову Светог Писма. Прво, апостол Павле каже “Брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста; а блудницима и прељубницима судиће Бог” (Јевр. 13,4). Друго, Црква Христова (и Сам Христос Својим присуством на свадби у Кани Галилејској) благосиља брак и породицу и рађање деце, а содомисте Сам Господ није подносио и чак је спалио два града огрезла у полну изопаченост. Неколике хиљаде година од тада, у том мору као и на његовим обалама нема живота, ни травка не може да порасте, као вечна опомена људима колико је култ смрти мрзак Господу. Свети Оци Цркве Христове тај чин сматрају праведним Гњевом Господњим, а видимо да то учитељ екумениста Шмеман и поједине његове присталице у СПЦ, сматрају “животињском мржњом”. Нови Римски папа већ је пожурио да објасни због чега је пензионисан стари, изјавивши недавно да хомосексуализам није грех. Искрено, тако нешто од папе могло се очекивати и раније. Али овакво извртање вероучења појединих “православних” црквених клирика представља удар по православној породици и Цркви са места са кога се то није очекивало.
Немогућ је препород рода Србинова без препорода његове мајке – Српске Православне Цркве и без јачања њене улоге у друштву. А јачање духовно-моралне позиције СПЦ неминовно ће брзо довести и до јачања њеног значаја у друштву. Тада се можемо надати и да српске власти више неће бити најамне слуге антихришћанског Запада. Прилика за јачање угледа СПЦ у друштву јесте и ова богомрска парада и СПЦ би одмах морала да се укључи у борбу против нарастајућег геј-фашизма. Ако греху аминују политичари, не смеју му аминовати свештеници. Деспот Стефан Лазаревић је овај град посветио Пресветој Богородици и сваки истински пастир Српске Православне Цркве мора учинити све да богохулници не скрнаве Богородичин град у време празновања Рождества Пресвете Богородице. Да покушају да спрече силе нечисте да марширају на празник Пречисте. Нека им као пример за то послуже храбри свештеници из Будве, који окадише простор где су покушали пировати изопаченици или свештеници из Котора који пред изопаченицима затворише светињу да се не скрнави. Да би се заштитила српска породица, да би се спасавали људи у Цркви Христовој, наша мајка СПЦ мора очистити и своје редове од кукоља који се скупио после страдања српског народа и Цркве у безбожном и за Србе геноцидном и логорском двадесетом веку.
