Српска Православна Црква је истинска мајка српског православног народа и током вишевековног ропства, српско православље и СПЦ очували су српство и српски православни идентитет. Због тога, без духовне трезвености писати о приликама у нашој светој Цркви, не водећи рачуна о хијерархијским вредностима, не само да је неозбиљно, него и опасно. Ревност не по разуму, не једном је током хришћанске историје била погубна за многе, па нам историја Цркве говори да је немогуће имати два Олтара у Цркви. Са друге стране, српски екуменизам све више почиње да личи на покрет обновљенства који је двадесетих година двадесетог века претио да уништи свето Православље у највећој православној земљи на свету – у Русији – тако да ни уљуљканост и елементарни недостатак будности не могу представљати одлике трезвеномислија. Попут Лењина и Троцког који су били свесни да без сламања моралног устројства РПЦ није могуће сломити православни руски народ, тако и данашњи најамници у српској власти преко западних агентура чине све да сценарио који није успео у Русији двадесетих година прошлог века, успе у данашњој Србији. На делу је ерозија саме вере, догмата, богослужбене праксе, на делу је кршење светих канона – тако да је неопходно указивање на такве погубне појаве. Свештеноначалије се мора поштовати, али како да верујући Србин остане равнодушан и поштује свештеноначалије, рецимо у ситуацији када је сведок истинског геноцида над српским душама који се свакодневно врши путем телевизија са националном фреквенцијом, а зна да је српски епископ већ годинама директор Радио-дифузне агенције?
Због чега је то тако, због чега српски архијереји пристају на такве сценарије (није претеривање ако кажемо да су ти сценарији понекад велеиздајничког карактера) показаће време и нека подробнија анализа. Међутим, оно што је очигледно јесте чињеница да је данас у СПЦ мало архијереја са тако чистим монашким животом као што га је имао блаженопочивши Патријарх Павле, па је и свакојаким службама које слободно вршљају по Србији као по својој прћији, много лакше уцењивати оне који су се некада саблазнили на неком искушењу. Свесни смо многих историјских искустава и специјалног рата који Запад на челу са Ватиканом води вековима против СПЦ, свесни смо да многи српски Патријарси и архијереји нису окончали природном смрћу, али смо исто тако свесни да се до препорода народног долазило и преко крви српских мученика. Не тражи нико мучеништво ради мучеништва ни од кога, али је сваки православни монах по природи Христов војник и ни по коју цену не сме учествовати у антихришћанским сценаријима. Због тога би заговорници братимљења са римским јеретиком требали да се замисле пре него што буде касно. Православна митра јесте велика част и велика благодат али и велика обавеза.
У овом тексту указаћемо укратко на три веома значајна догађаја из живота наше Цркве која су обележила прву половину октобра, а због којих би српско свештеноначалије морало дубоко да се замисли. Сваки од тих догађаја је немогуће посматрати само са једног аспекта, али питања и недоумице истакнуте у наслову текста, немогуће је (и неморално) прећуткивати.
Први догађај је везан за прославу Миланског едикта. Нико нормалан не спори значај Миланског едикта за хришћанство, али како је могуће главну прославу догађаја који се збио у Милану организовати у Нишу? Па ваљда је у Милану требало обележити ту годишњицу. Толики новац, толика медијска помпа, а јублеј којим би се поносила свака власт и који је да је среће, МОРАО бити централни догађај године у СПЦ, потпуно је скренут у запећак. Када видимо на руском нету са колико се љубави и уважавања обележава 400 година династије Романових у Русији, реч стид је блага да би описала осећања православних Срба због практично прећутаног јубилеја – 900 година светородне лозе Немањића. Девет стотина година – јубилеј којим би се поносио сваки народ на планети, у Србији је практично прећутан! Међутим, српски екуменисти добили су врућ шамар од сопственог народа. Премда су бројни верници буквално довожени аутобусима из свих епархија у Србији, помпезној прослави присуствовало је свега неколико хиљада верника. Тресла се гора, родио се миш – каже позната српска народна пословица, за догађаје који се из неких користољубивих интереса уздижу до небеса, а у стварности је њихов значај миноран. Можда звучи грубо, али прослава Миланског едикта може да потпадне под ту категорију. Као да је Милански едикт помпезно прослављен у Србији само да се не би говорило о 900 година Немањића. Поједини српски екуменистички јерарси слаб одзив грађана тумаче потпуним отпадијем Срба од православне вере. Подсетио бих их на сахрану блаженопочившег Патријарха Павла, када се стотине хиљада људи, без икаквог позива и организованих аутобуса, сјатило на сахрану свог Првојерарха. Дакле, није проблем само у народу, проблем је и у пастирима, истински пастири увек ће имати иза себе велики број верујућег народа. Уместо оптуживања сопственог народа, српски екуменисти би требали самокритично размотрити ситуацију и схватити једну чињеницу – верујући Срби још нису толико заглупели да би поверовали у бајку о Римском папи као Христовом намеснику на земљи.
Други догађај односи се на Подгорицу, освећење велелепног храма, али да не би говора Руског Патријарха, не би у свој тој говоранцији чули реч Православље на освештању једног од најлепших православних храмова саграђених у новије доба у свету. Несвојствена Православљу одвојеност пастира од верног народа просто је бола очи, као и мањи број верника од очекиваног. И још једна недоумица везана је за освећење подгоричке светиње. Да ли је случајност да се сви првојерарси ословише са својом титулом, Руски Патријарх се назва Руским Патријархом, Јерусалимски Патријарх се назва Јерусалимским Патријархом, једино Митрополит назва Патријарха Српског “нашим Патријархом”. Да ли је сенка присутних кардинала и дон Мила Корлеонеа (који су толико алергични на сваки помен српства) толико моћна, да ни Митрополит не смеде у Подгорици поменути Српског Патријарха, него га назва “нашим Патријархом”?
Трећи догађај – Пећка Патријаршија, Покров Пресвете Богородице, слава манастира у Пећкој Патријаршији. Патријарх Српски Иринеј служи у “српској светињи над светињама” велики празник заступништва Пречисте. У зло доба закрили нас – како нам глагоља псалмопојац (Пс. 26, 5). Ако православни хришћанин некада и сме заборавити Јеванђелске речи: “Ако будете имали вере колико је зрно горушичино, тада и гори можете рећи: “Баци се у море! – и она ће се преместити”[1] – на Покров Пресвете Богородице то никако не би смео. Не смемо да верујемо да Његова Светост није свестан свемоћне заштите Пречисте, да није свестан са кога места изговара речи које је изговорио, да није свестан значаја празника Покрова Прве Слушкиње Господње – али не можемо да се не запитамо, какве су то силе које су српског Првојерарха натерале да на Покров Пресвете Богородице, у Пећкој Патријаршији, позове Србе на Тачијеве изборе? Људи осећају вапијућу, просто изругујућу неправду, делимично и сами хрлећи у загрљај и верујући свакојаким политичким сподобама. Оно што им је у овом тренутку највише потребно, оно што једино може свакојаке сподобе уклонити са власти, јесте просветљење и разума и душе или другим речима – обретење Бога. Позив на Тачијеве изборе свакако ни за јоту неће побољшати њихово ни духовно ни материјално стање. Напротив. Слога и јединство на које нас с правом позива Патријарх, никако се не могу градити са позиција позивања Срба на распетом Космету да се одрекну своје државе и уђу у државни загрљај својих џелата.
У свом несрећном позиву Србима да изађу на Тачијеве изборе, Српски Патријарх је рекао да, када говори Патријарх, подразумева се да говори у име Цркве. Такав став може бити карактеристичан код паписта у такозваној Римокатоличкој цркви, али такав став се у Православној Цркви не може генерализовати. Да наведемо само један пример: у име Цркве Христове нису говорили Патријарси који су потписали Флорентинску унију, већ је у име Цркве Христове говорио свети Марко Ефески.
[1] Матија 17,20
