Српска православна црква и њени верници 28.јуна обележавају Видовдан. У свим православним храмовима на литургијама помиње се и прославља Свети кнез Лазар Хребељановић и служи се парастос српским јунацима палим на Косову Пољу.
Завиримо ли у српску историју видећемо да овај датум Србе не повезује само са Косовским бојем. Видећемо да пре Боја на Косову овај датум носи неко друго значење и веровање такође важно за Србе одакле се и претпоставља да је Видовдан добио име. Дакле у српском православном црквеном календару 28.јунаје спомен пророку Амосу и Светом кнезу Лазару. У том календару се не помиње Световид. Старословенско божанство – бог светлости, обиља али и бог рата, по неким изворима врховни бог Срба пре примања православља.
Непознато нам је колико се пре Косовске битке судбоносних догађаја догодило или је повезано са овим датумом. Али зато после те страдалне битке смо сведоци многих важних дешавања који су у многоме мењали судбину српског народа, а догодили су се баш на Видовдан. Тако смо били сведоци започињања расправе о Кнежевини Србији на Берлинском конгресу о Видовдану 1878, а три године касније, 28.јуна1881. потписивању тајне конвенције између Србије и Аустроугарске. 1914. босански Србин Гаврило Принцип у жељи да оконча колонијалну управу Аустроугарске убија престолонаследни
Све ово нам је доказ да је Видовдан дубоко уткан у судбу српског народа, и да се све што се догађа тог дана касније јасно уцрта у његову будућност. Зато Србине данас немој заборавити ко си, немој заборавити шта значи реч Отаџбина. Не заборави заклетву Светог цара Лазара и знај да се она не односи само на Косово него и на душу српског народа. Води рачуна на Видовдан какве су ти мисли.
Надајмо се да ће овај Видовдан пробудити Србе, да ће од њега кренути нова, лепша страница историје. Страница историје која ће вратити понос негде заборављени. И да ће Срби погледати у небо као у песми Гордане Лазаревић „Видовдан“:
Видовдан
…
У небо гледам, пролазе векови
Сећања давних, једини лекови
…
Куд год да кренем, теби се враћам поново
Ко да ми отме, из моје душе КОСОВО
…
К`о вечни пламен, у нашим срцима
Косовског боја, остаје истина
…
Опрости Боже, све наше грехове
Јунаштвом даруј, кћери и синове
…
Поред свих слабости које као људи носимо у себи. Слабости јер смо од крви и меса, бола и суза саткани. Немамо права да заборавимо да смо Срби. Срби православни. Такав Србин има много врлина које побеђују његове људске слабости. Такав Србин гледа сваког право у очи, он хода усправно јер му, када одлучи да крене стазама предака и покајања, Бог опрашта грехе и дарује га јунаштвом. То јунаштво од Бога дато је поставило српски народ за предводника слободе, вере и правде. Као такав српски народ никад није отимао туђе, газио слабије, нападао невине, присвајао нечију слободу. Србин ни веру своју није никад наметао другима. Али народ тај христоносни исто тако није се никад склањао пред силом ма како велика она била. Није одустајао од одбране свога без обзира на цену. Знао је народ мој да та цена неки пут изгледа велика, али спас душе нема цену, једноставно мора да се издржи.
Потомци Светог цара Лазара, припадници народа светосавског, народа Обилића, Југовића. Народа Косанчић Ивана и Топлице Милана… Потомци тих јунака не смеју ходити другим путем. Морају знати да правда и истина не могу изгубити. Може да се деси да лаж и неправда добију по коју битку али рат не могу добити никада. Зато данас поновимо речи Лазареве:
„… јер боља нам је смрт у подвигу
Неголи живот у срамоти
Боље нам је у борби смрт од мача примити
Неголи плећа непријатељима нашим продати.
Много поживесмо у миру,
Сада се потрудимо да за кратко време
Подвиг страдалнички примимо,
Да бисмо вечно на небесима поживели.
Назовимо се војницима Христовим,
Страдалницима побожности,
Упишимо се у књиге живота,
Не поштедимо телеса наша у борењу,
Да бисмо од подвижника светле венце примили,
Јер болови рађају славу,
А напори добивљају покој!“
Како је говорио Свети цар Лазар тако су мислили и чинили и преци наши што можемо видети и из њиховог одговора:
„… Ми, господине наш …
Нужно нам је и часно
За тебе и Отачаство умрети.
Нећемо поштедети себе,
Знајући да и по овоме имамо отићи
И с прахом помешати се.
Умрећемо да увек живи будемо …“
Нама данас на овај најлепши и најстрашнији дан у историји Србије остаје обавеза да не заборавимо ко смо. Да не заборавимо ко су нам преци, да не заборавимо подвиг косовских јунака и Светог цара Лазара. Али данас не смемо заборавити ни искрени дух припадника „Младе Босне“ и непресушне енергије Гаврила Принципа који је управо ношен на крилима јунаштва косовских јунака 525 година касније на Видовдан желео да покаже да правда, истина, Отаџбина и слобода за Србина немају цену. Слогом се Србин бранио од ропства, праведношћу проналазио пут, искреношћу истрајавао на њему а вером добијао јунаштво да би у свему томе и успео.
Ова лекција пратила нас је кроз векове. Српска крв је многе српске земље оросила али је Косово за вјек и вјекова натопила. Не може се та крв никада исушити, а земља са крвљу својих предака не сме се ником дати. Косовска земља неће своје благодети другоме даровати јер једино ју је Србин својом крвљу напајао и на њој највеће светиње своје стварао. Никад не смемо дозволити да туђа нога гази по костима наших предака. Уснуле свете мошти предака наших морају бранити живи потомци. Када и помислиш шта је пут и ако те нешто у мислима твојим ломи сети се само речи Иве Андрића:
„код унутрашњих борби које човек води са самим собом и са непознатим силама у себи важи више него игде правило: не предај се никад.“
Видовдан је дан кад се Србин мора преиспитати, завирити у мисли своје. А онда вратити на пут свој. Вратити слогу у своје срце, испунити душу правдом и истином, а вративши се вери својој светосавској поново завредити јунаштво. И никад се не предати.