Живот је избор, а не судбина. Право је избора да ли ћемо ходати усправно, или ће нас придржавати да би стајали право. Не смемо само заборавити да ће нас придржавати само дотле док то буде користило ономе ко нас придржава. Поуздано знам да након тога остаје једино пузање. Можда је то нечија судбина, али православно срце зна да је живот избор.
Желимо ли судбину Скопља? Коме изгледа нормално да буде мањина на сопственој територији? Kоме може деловати нормално да га непријатељска војска брани? Делује ли то као истинита прича? Мени више личи на ружну бајку. Треба ли на наша врата да закуца то зло, да би схватили да није далеко. Mислимо ли да ће, ако се власт одрекла Косова, Шиптарима и Западу то бити довољно? Верујемо ли ако продамо ЕПС, ако продамо Телеком, ако не будемо имали власништво ни над чим у својој земљи, да ћемо онда с онима који уништавају нашу земљу бити пријатељи?
Опет не желимо да се суочимо са истином да, кад се једном уђе у компромис, краја нема. Крај је онда када више не будемо могли да чинимо компромисе. Онда када нас више не буде било. Не делује ли бар мало чудно да у моменту док се у Македонији свакодневно албански сепаратисти кураже, турски званичник прети православним Србима? Нажалост, они нас једино озбиљно разумеју када четујемо. Пошто је Србима забрањено да четују, мораћемо да заоремо. Да заоремо исто онако како је то у епским песмама радио Марко Краљевић:
ОРАЊЕ МАРКА КРАЉЕВИЋА
Вино пије Краљевићу Марко
Са старицом Јевросимом мајком,
А кад су се напојили вина,
Мајка Марку стаде бесједити:
„О мој синко, Краљевићу Марко,
Остави се синко, четовања,
Јер зло добра донијети неће,
А старој се досадило мајци
Све перући крваве хаљине!
Већ ти узми рало и волове,
Пак ти ори брда и долине,
Те сиј, синко, шеницу бјелицу,
Те ти храни и мене и себе.“
То је Марко послушао мајку,
Он узима рало и волове;
Ал` не оре брда и долине,
Већ он оре цареве друмове.
Отуд иду Турци јањичари,
Они носе три товара блага,
Па говоре Краљевићу Марку:
„ Море, Марко не ори друмова!“
-„ Море, Турци не газ`те орања!“
„ Море, Марко не ори друмова!“
-„ Море, Турци не газ`те орања!“
А када се Марку досадило,
Диже Марко рало и волове,
Те он поби Турке јањичаре;
Пак узима три товара блага,
Однесе их својој старој мајци:
„ То сам тебе данас изорао!“
Верују ли ови што пузе по Западу да то што су замолили Ердогана да им више не гази орање има неку снагу? Мисле вероватно да се нешто променило кроз време које је прошло, а заборављају „да вук длаку мења, али ћуд никада“ . Или се ослањају на помоћ Европе, очекују ваљда да их непријатељске војске бране. Можда су заборавили како то Запад помаже. Можда су прескочили да прочитају тај део историје, али још увек није касно, мада време неумољиво истиче.
Пре него што буде касно морају се упознати са чињеницама да је некад Европу од надирућег ислама бранила Византија. Да је центар те одбране био у Константинопољу, а да разлог зашто и сад центар европске цивилизације није у Цариграду је тај што је „Европа помогла“. Европа је тада обећавала много, слично као што сада обећава Србији. Обећавала је много – а није урадила ни помогла ништа. Тада је Турска претила православљу а Европа се тиме наслађивала. Премијер турски поново прети, овог пута Србима. Поручује да 100 милиона Турака чека свој моменат, а оно што нам он предлаже је – предаја.
Давна је њихова жеља да капије Турске помере у Београд. Били су они у Београду, и са том причом смо завршили када је Али Риза-паша дубоким наклоном поздравио српског кнеза Михаила и предао му црвено кадифено јастуче на којем су блештали кључеви Београда. Након тога пароброд „Делиград“ одвезао је последњег представника турског освајача из Београда. Од те 1867. више се никад није, а и неће на Калемегданској тврђави виорити Турска застава.
Ердоганове претње су покушај да нас завара, зна он добро да ни сто милиона Турака ни Албанци ни било ко други нема снагу да победи православље. Али жели да нас застраши и да се у том страху уместо враћања вери својој премишљамо. Очекују да се у том премишљању, одвојивши се од истине светосавске у страху и безнађу предамо. Страх је нешто на шта они рачунају. А Србија мајка, Србија мајка рачуна на своју децу. Србија се нада да њена деца нису изгубила понос и храброст. Земља ова вапи за генима својих предака, надајући се да ти гени и даље теку у крви њихових потомака.
Нема молби на напад, на напад се одговара одбраном. На напад и покушај застрашивања треба их само подсетити зашто су вековима држали зазидану Златну капију Цариграда. Треба им рећи да је дошло време да кроз тај пролаз поново прође Константин Драгаш Палеолог, разумеће они ову поруку. Они су за разлику од наших представника власти читали историју, и добро знају ко је последњи римски цар чијим је венама текла и крв цара Душана. Судбина је за кукавице, живот је избор храбрих.
