У домишљатости, народним изразима и речитошћу наш народ нема премца. Но, додуше, свака народна има своје време. Данас је изгледа завладала нека силна трпељивост, баш као да ћемо “стрпљени, бити и спашени”, или да ћемо пак ” као мирна вода прећи преко брега”, куд год да смо пошли. Мада данас поред наше стрпљивости и мирног одласка низ водопад пропасти, највећа истина је да “сит гладном не верује”.
Истина је да сит гладно никад није веровао. А ли данас комплетни владајућа гарнитура људи која је свесно довела народ на ивицу сиромаштва а многе и гурнула преко те ивице, исти тај гладни и измучени народ убеђује како нам је далеко већи проблем гојазност, него гладна нација.
Па тако тешко забринути за ментално стање свог председника, јуче, поред бројних других крајње невероватних изјава о свом великом успеху, остаде жив и рече и ово:
“Нико у Србији на изборима ниједног секунда неће да каже, ниједног секунда неће да каже – људи, ми имамо већи проблем са гојазношћу него са тим да имамо гладне. Зато што волимо себе да лажемо, научили смо да имамо предрасуде из неког претходног периода.”
Додуше по њему, предајући Косово и Метохију, а по свему судећи и тзв “Прешевску долину”, ми из тог спора излазимо као победници, па ако је веровати томе онда заиста живимо у благостању.
Само фали да изађемо на улицу и уместо да из душе вичемо “доста је издаје”, ми повичемо: Хоћемо још! Сравни нас, докрајчи нас, мало нам је. Протерај нас овим својим благостањем, па насели неки нови народ (како је својевремено и изјавио).
Није он једини са поремећајем самопорицања који покушава да гладном и све сиромашнијем народу објасни како је у заблуди. Ваљда је све матрикс и све је до угла посматрања, ипак кад је чаша празна, она је заиста празна. Но, нашој премијерки, која свет сасвим удобно посматра из виле на Дедињу, коју плаћају ти сиромашни, и која сасвим извесно не само да верује да су сиромашни урбана легенда, већ из свеудобности живота не може ни да замисли како је тамо неким бакама и декама којима је пензија мања од рачуна за инфостан и који су у својим последњим годинама живота једном ногом на улици а другом у страху од сутрашњице. Сутрашњице која већини није идилична, већ бедна. Уместо да бар те године проведу у одмору, без брига, велики број пензионера лета проводи по врелом асфалту испод сунцобрана продајући сладолед, у малинама, на пијацама, радећи и тешке физичке послове како би зарадили за Саву хлеб (онај најјефтинији који је власт укинула јер је неисплатив) и лекове.
Да не говорим о томе да готово свакодневно читамо наслове о томе како је нека породица остала без куће, стана, због неплаћених рачуна. Ти људи нису само вест, наслов који продаје новине, црна хроника, урбана легенда, они постоје – и није их све мање, нажалост их је све више.
Премијерка пак вели како је то сиромаштво искорењено, само захваљујући популационој политици и низу мера које је влада донела. Па су тако пензије, које су претходно смањене за 10 % и више посто, сада повећање 2 % – 3 %, минимална цена рада за читавих пар динара, о породиљама да не говорим. Њима не да није НИШТА дато, већ им је дословно и оно минимално одузето.
Једина ствар у којој је влада истински заузела је сива економија, али само из разлога јер су тако напунили сопствене џепове, док су са друге стране затворили бројне послове ситних привредника, на улици оставили на стотине радника. У једном тренутку су се као успехом хвалили и акцијом коју су спровели у сарадњи са полицијом, када су обијали станове у којима су сумњали да се продају на црно турске фармерке, ариљски веш, копије парфема и слично.
Те “криминалце” су осудили и казнили по хитном поступку, као да је читава та фрка од националног значаја, док су прави криминалци попут Цана Суботића, Дарка Шарића, Карића и бројни други, на слободи због застаревања поступка против њих.
Рекла бих да је све ово да се човек прекрсти левом ногом, али је стање наше државе у свим сегментима толико поремећено да више не бисмо нормално ни крстили, а већ одавно смо дошли до тога да нам само Бог може помоћи.
Као што рекох све је до перцепције, као што државни врх у Србији види највећи економски пораст, златну будућност, не само неких нових генерација, већ ових сада – нас ( веровали или не), задовољан и сит народ, и то не само сит него предебео, тако и ми можемо да посматрамо да то искорењивање сиромаштва, значи физичко одстрањивање сиромашних, помоћ при умирању од глади, стављање пиштоља у руке очајника без будућности и перпскетиве…
У суштини или кад се све сабере, има једна пословица, ја је зовем комунистичка крилатица (мада не знам њено порекло и настанак), која каже – “сиротињо и Богу си тешка”, која прекида низ ових народних истина, сем ако није настала у време неког тоталитарног система где је бог био тадашњи аутократа, у том случају потписујем, јер “сиротињо, и Вучићу си тешка”, и то је једина истина, јер ко` што вели један пријатељ: “Лаж је једина “реалност” у којој он може да се нада сутрашњем сунцу и кошуљи са “нормалним” копчањем.”
