„Данас нам кажу, деци овог века
Да смо недостојни историје наше
Да нас је захватила западњачка река
И да нам се душе опасности плаше.“
(Милан Ракић – На Газиместану)
Након државног удара изведеног против Милошевића у октобру 2000. године, све су владајуће екипе биле марионетске, неповратно у служби Запада. Они који су се хтјели отргнути од такве политике, као Зоран Ђинђић, бивали су убијени. Други, настојећи да поштено дјелују, али да не доводе себе у опасност, као Војислав Коштуница, били су кажњени од народа који им је ускратио своје гласове.
Ови су пајаци упропаштавали Србију у сваком њеном сегменту. Спровели су пљачкашке приватизације привреде, уништили банкарски систем, константно интензивирали сурадњу са НАТО, предали све српске хероје Хашком трибуналу, индиректно и институционално признали наводни сребренички геноцид, суфинанцирали, заједно са Западом, слуганске и антисрпске „хуманитарне“ и „невладине“ организације.
Круна свега је била перманентна издаја Космета. Свака владајућа екипа би, „за шаку долара“, ишла корак даље у тој работи. Страни господари, након што би таква екипа одрадила свој издајнички посао, мијењали би је са новом квислиншком гарнитуром. Бриселски споразуми само су били наставак, „шлаг на торти“ тог антисрпског дјеловања.
Бит ће још много полемике око тога да ли је садашња власт могла другачије поступити од онога што је урадила. Констатирајмо, да је могла то неурадити, али би тада морала сићи са власти. То би био частан избор, али би тешко ишта спријечио. Стратешки гледано, радикално удаљавање од Русије у читавом пост-милошевићевском периоду и кукавичко пристајање уз оне који су Србију бомбардирали, уцјењивали, демонизирали и одузимали јој територије, онемогућавало је сваку истинску националну политику.
Садашњи предсједник Србије је неоспорно вјешт политичар. Вјеројатно би хтио добро својој земљи и неке примјетне, економске напоре чини у том погледу. Покушава и да буде регионални лидер инсистирајући на неконфликтној политици. Има, практично, апсолутну власт и широк маневарски простор. Али, стратешки, у неким битним стварима гријеши:
- Мисли да давање Космета осигурава улазак у Европску унију.
- Сматра да је Космет већ изгубљен и да треба макар нешто извући „из ничега“.
- Вјерује да ће давањем Космета спријечити даљњи распад Србије.
Стратешка премиса, лоша по Србе, која не дозвољава овакво закључивање је слиједећа. Запад и посебно Америка знају да је српски народ већински уз Русе и против НАТО. Исто тако знају, да ће се кад-тад наћи неки српски лидер који ће га повести у том правцу. Из тог разлога, они Србију која би им изгледала као руски „тројански коњ“, чак и без Космета, не могу примити у Европу. Они, дакле, морају, након поклањања Космета, и даље наставити са комадањем Србије.
Напомена: Тврдња да је Космет већ изгубљен, да Срби немају ништа, а Албанци све, је погрешна. Албанци су ти који немају ништа, јер њихова „држава“ која је практично америчка колонија, не може међународно-правно постојати без пристанка Србије; окупација неког територија и међународно признат суверенитет тог истог су двије дијаметрално супротне ствари!
Што било да било, Предсједник се, да би изишао пред народ са својим компромисним рјешењем, суочава са неколико проблема:
— Прво, мора предочити народу тај такозвани компромис. Како сада ствари стоје, чини се да се тај компромис састоји у дужем, привременом разграничењу подручја настањених Србима и Албанцима, вјеројатно посредством трупа УН. Остаје болно питање што би се дало за узврат? Ако је то признање Косова, индиректно преко допуштања Косову да уђе у УН, онда тај дил нема никакве вриједности за Србе. Односно, даје се све, а не добива се ништа.
Можда ће дил бити замјена територија: сјевер Космета за Прешево и Бујановац. То би већ било микроскопски ситно у односу на оно што би се дало; био би то озваничен губитак 10% свог територија.
— Није само губитак територије у питању. Рудна богатства Космета се процјењују на 300-500 милијарди долара! Ни најбогатије земље на свијету не би то могле бесплатно препустити неком другом.
— Дозволити Косову да уђе у УН значи егзодус преосталих Срба са тог подручја и уништење тамошње српске, уједно и кршћанске, духовности.
— Предсједник се суочава и са јасним ставом СПЦ: Космет је дио Србије, и то се ни на који начин не смије довести у питање. Може ли се народу сугерирати да се оглуши о своју цркву?
— Компромисни дил ће сигурно значити даљње слабљење веза са Русијом које, ионако, све више животаре. Уз то, већ се шире дезинформације о томе како су, наводно, Руси, због Крима, пристали на Његов компромис.
— Што ће бити са Републиком Српском? Да ли најављујући компромис и њу обухваћа? Запад жели да политички уништи све што је српско. Посебно му се не свиђа јачање веза између Српске и Русије.
Предсједник Српске је постао планетарно познат по свом отпору „новом свјетском поретку“. Он је нека врст Уго Чавеза, бившег венецуеланског предсједника који се успјешно конфронтирао са САД. У Србији је изузетно цијењен, симбол је наде за тамошњи српски народ. Ако се успије одупријети садашњим интензивираним и крајње прљавим удруженим напорима странаца и опозиције који иду, као и код обарања Милошевића, на његово рушење, он ће постати неоспоран лидер читавог српског народа. Бит ће доказ да је могуће супротставити се и не поклекнути. То би могао бити окидач за радикално другачију, просрпску, политику у Србији.
Или, још јасније. Сваки компромис са Албанцима, у смислу онога што се најављује, а било би добро да се то не деси, бит ће крајње тежак и крајње болан губитак за српски народ. Ако то буде тако, Република Српска би требало да буде, као компензација, много чвршће везана за Србију. Питање Космета и питање Српске морају бити нераздвојиво повезани и ван тога се никакви компромиси не смију правити.
На наведена питања и дилеме није лако поставити се правилно; скоро да је то немогуће. С друге стране, садашњи свијет није више униполаран. Ситуација се непрекидно деградира за досадашње „господаре свијета“. ЕУ је флоскула, фикција, нереална утопија, монументална заблуда. Многе, много часније, много моралније алтернативе су ту. А оне су већ доступне. „Куцај и отворит ће ти се“, рекао је Исус Крист.
Све у свему, треба тактизирати, правити компромисе, али ништа не потписивати. И ових потписивања којима се до сада крчмила српска земља, било их је више него превише.
Извор: ЦЕОПОМ-Истина
