У ЈАЈИНЦИМА, данас спомен-парку на периферији Београда, сваког октобра одржи се помен жртвама немачке окупационе нацистичке власти.
Ове је године пригодни говорник ипак нагласио да су жртве ликвидиране од стране припадника немачке нацистичке власти, те да је то највеће стратиште у самој Србији која је била окупирана и имала окупациону управу која је и створила тзв „владу националног спаса“, како се назива квислиншка српска власт од лета 1941.године до октобра 1944.год, када су трупе совјетске Црвене армије ослободиле Београд и притом и највећи део Србије, потом настављајући своју успешну офанзиву на Беч и Берлин.
Иако су пригодни говорници казивали о појави злонамерне ревизије историје и повампирењу нацизма и фашизма, ипак је видљиво и да у јавном животу у самој Србији појаве те ревизије узимају маха на један перфидан начин. Наиме, кроз покушај наводне рехабилитације културне традиције „подунавских Шваба“ (новостворени израз којим се означава немачку националну мањину у Војводини познату као „фолксдојчери“), досељеника из покрајина Швабенланд и Виндпомеранијен које је царица Марија Терезија плански доселила у хомогену српску православну средину, спасавајући их тако од претеће глади!
Временом су се осилили, чак постаjући реметилачки фактор у угарском делу Двојне монархије, нарочито прогонећи домаће Србе.
Након стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, остало их је преко пола милиона, уживајући сва права националне мањине и без ограничавања за ступање у државну службу.
Добро организовани у пољопривредне задруге и повезани у мајсторским цеховима, врло брзо су злоупотребили своју аутономију националне мањине, одушевљено прихватајући расне теорије нациста и плански се припремајући да издају своју државу Југославију, те су у априлском рату сарађивали са усташама у диверзијама и деструкцији југословенске војске, чију униформу су носили!
Чим је окупирана Југославија, већина тих немачких војних обвезника се пријавила за источни фронт где су махом и заглавили, али је знатан део узео учешће у војно-полицијском апарату окупационе власти, вршећи злочине над цивилним становништвом. Ти су фолксдојчери и били немачка полиција на терену, те су управо они и извршили конфинацију Жидова у Београду, купећи мушкарце одмах након њихове регистрације, и затварајући их у сабирни логор на малом Калимегдану и на Аутокоманди. Чим је донета наредба о одмазди над таоцима за убијене и рањене немачке војнике, када је почео општенародни устанак који је у Србији имао карактер као и у Грчкој, док су у остатку окупиране Европе то заправо биле мале групе антифашиста, све до капитулације Италије и искрцавања америчке експедиционе армије у Северној Африци.
Ти су фолксдојчери стрељали конфиниране Жидове, али као српске држављане, доступне таоце, вршећи ту егзекуцију у Јајинцима, на простору одраније уређеног војног стрелишта. Стрељане жртве су потом ту и сахрањиване.
Како се омасовљавао антифашистички покрет ЈВуО, претварајући Београд у најјачи центар отпора немачкој окупационој управи, ти су фолксдојчери под командом нацистичке тајне полиције масовно одводили симпатизере и чланове породица припадника ЈВуО који су били у српским планинама, те су истребљене жидовске мушкарце потом заменили таоци Срби, конфинирани у логору на Бањици, где је и српски квислински режим имао свој део у који су лагеровали црноберзијанце и ситне лопове, док су у немачком делу били српски патриоти, антифашисти које су немачки војници стрељали у Јајинцима!
Немци су у јесен 1943.године почели да ископавају стрељане таоце и спаљују лешеве, тако плански кријући трагове свог намерног вишегодишњег злочина.
После петог октобра 2000.године, кренула је кампања за рехабилитацију недужних жртава сурове комунистичке власти, што се у случају фолксдојчера претворило у отворену кампању малтене за „нужност повратка отетих имања добрим подунавским Швабама“, који су доказано били ратни злочинци у редовима 7. SS PRINC EUGEN дивизије, починивши ратне злочине над Србима од Крајине до Пиве, од Далмације до Топлице, притом не штедећи ни мало ни велико, наравно српске цивиле!
Зато су фолксдојчери оправдано и протерани из Југославије, коју су као њени браниоци најпре издали, да би потом чинили ратне злочине над мирним цивилним становништвом!
Њихови потомци из данашње Немачке нису држављани Србије, нити заслужују да то буду (част изузецима!), што и све источноевропске државе које су такође протерале своје фолксдојчере из истих разлога, примењују у својој пракси, иако су чланице ЕU!
Упорни покушај, да се икако рехабилитује нацистичка песма „LILI MARLEN“, што нарочито покушава недељник VREME, али и Радио Београд (новинари им добивају и међународне награде!), срцепаратељним причама да је то „дирљива балада о војниковој љубави“, а не корачница нацистичке солдатеске са ратишта у Совјетском Савезу, и широм српског етничког простора, и по острвима Грчке, где се чине масовни ратни злочини над цивилима, не пије воде код бројних потомака жртава нацистичких злочина!
Пут у пакао је поплочан добрим намерама, гласи пословица, па је и чувена певачиса ЛАЛЕ АНДЕРСЕН која је прославила ту песму, само потврда тог народног искуства!
Српски народ тек заслужује, детаљну и непристрану истину о стратишту у Јајинцима, без обзира на све покушаје ревизије „теренских шетњи“ младих есесоваца, уз певушење срцепаратељне „LILI MARLEN“ као заштитног знака тих злотвора на српском етничком простору!
