Како ствари стоје, Вучићеву политику пузајућег признавања „Косова“ могу да зауставе још само косметски Албанци. Као што су то учинили пре четири године одбијањем да спроведу своју обавезу из Првог бриселског споразума (2013) у погледу Заједнице српских општина (ЗСО), тако и сада када ЕУ рециклира ову замисао а Албанци се поново јогуне. У међувремену, навукли су на себе несимпатију својих највећих савезника, ЕУ и САД, увођењем царина од сто процената на робу из остатка Србије. Тако су управо менторима свог насилног отцепљења затворили лагани пут капитулације Србије трасиран Вучићевом самодржачком политиком. Али некако, све им се опрашта.
У исто време, практично од априла 2013, на страни званичне Србије све је учињено да се, уз одређене концесије режиму, призна независност „Косова“. Први бриселски споразум изреком је утврдио повлачење свих органа и служби Србије из покрајине. Режим је исто тако експлицитно прихватио уставни и законски оквир „Косова“ за све радње и договоре који следе. Потом, већ почетком 2014. године Влада Србије обавезала се да ће на равној нози са „Косовом“ потписати обавезујући правни споразум о свеобухватној нормализацији. Истовремено је у покрајини инсталирала своју политичку испоставу, тзв. Српску листу, која ће слепо следити њене наредбе, па и у погледу лојалног учешћа у албанским органима власти. Косметски Срби више нису имали свог политичког представника у покрајини. Потом су „Косову“ великодушно предати електроенергетски систем и телекомуникациона мрежа. Током учесталих сусрета („дијалога“) са косметским Албанцима истопила се и она скромна звездица на крњем имену покрајине, што је само био знак тихог навикавања овдашње јавности на нормалност и регуларност односа двеју равноправних страна. Надаље, на оснивање „косовских“ оружаних снага (2017) режим није реаговао, сем тихо и интерно, реда ради. На драконску царину (2018) српске власти остале су политички гледано без речи, премда би свака нормална држава одговорила неком врстом реципрочних мера. Најзад, последњих месеци, режим је обуставио једину активну и успешну политику према „Косову“ – деловање на поништавању признања независности у већем броју држава. У последњем НЛО-документу, који је Вучић потписао у Вашингтону, овај мазохистички потез добио је и писану форму.
Иса Мустафа, Федерика Могерини и Александар Вучић потписују тзв. други Бриселски споразум (Фото: НСПМ)
Оваквом „стратешком“ политиком Вучић је напросто размазио косметске Албанце. Научио их је да у односима са Србијом могу само да добијају, до те мере да су изгубили осећај и за мале тактичке уступке који су могли бити одлучујући за њихов коначни циљ – добијање признања од Србије. На то се надовезује албански национално-романтичарски фундаментализам као преовлађујуће стање политичких духова. Нико не сме Србији, или бар косметским Србима, да пружи ни најминималнију концесију, макар из реда оних које је предвидео Марти Ахтисари. Као да је њихова „независност“ један од оних монолита којима и најмања пукотина прети тоталним распадањем. А можда тако и јесте и можда они изнутра боље опажају крхкост ове насилне творевине него ми са стране. И зато се боје да Вучићу пруже и најмању сатисфакцију за његову историјску услугу њима. Да косметски Албанци имају више политичког самопоуздања и да, према томе, имају минимум разумевања за Вучићеве симболичке захтеве, признање би било обављено пре најмање четири године.
Разуме се да ствар остаје у рукама господара ситуације, а то су САД и ЕУ. За њих, све ово много дуго траје, али и сами виде да за то није одговорна Србија, него управо њихов штићеник. Европска унија није била способна да натера косметске Албанце да реализују бриселски план о ЗСО, али ни да примени санкције због енормних царина, за шта је имала основа у свом Споразуму о стабилизацији и придруживању са тзв. Косовом. За све то време (2015-2019) САД су проблем третирале на релативно ниском дипломатском нивоу. Сада су оба ова чиниоца знатно појачала активност. Некако су успели и да поделе послове: САД треба да ојача економско-финансијски мамац, а ЕУ да настави са својом агендом међусобног признања.
Мирослав Лајчак, Александар Вучић, Авдулах Хоти и Ђозеп Борељ у Бриселу (Фото: Инстаграм)
А како се понашају Србија и „Косово“ у својим улогама објеката ових двеју комплементарних политика? Исто као и до сада: косметски Албанци чврсто држе своју одбрамбену позицију према било каквој концесији Србији; а „Србија то сам ја“ поново настоји да буде хиперактивна у свом несвакидашњем лично-политичком пројекту. Па пошто стране-објекти не мењају своје позиције, ни господари ситуације немају потребу да мењају своје навике. Укратко, поново се око Србије плете мрежа без бојазни да ће неко ко је заступа, а то је само и искључиво један човек, бар покушати да томе стане на пут. Како то сада и овде конкретно изгледа?
Косметски Албанци одбили су да дођу на заказани састанак „на врху“ у Брисел (25. септембар), јер су још раније ставили до знања да о ЗСО неће да разговарају. Тиме нису изразили само свој негативан став, него су и онемогућили Вучића да одигра своју позитивну ролу – да ако треба погине за ЗСО. Како је, међутим, реаговала ЕУ? Реаговала је истовремено бедно и опасно. Бедно: јер не само да није санкционисала косметске Албанце за најновију опструкцију него је нашла провидан начин да избегне објашњење о правом разлогу неодржавања састанка, тако што је сам Мирослав Лајчак објавио да један сарадник има корону вирус! Али, ову беду изговора прекрива опасна намера овог „посредника“ (ЕУ) да албанску обавезу из Првог бриселског споразума која се тиче ЗСО надаље пренесе на онај обавезујући правни споразум о свеобухватној нормализацији. Ову намеру је саопштио портпарол ЕУ Петер Стано на дан албанске опструкције састанка у Бриселу речима: „Будимо јасни, ово питање (ЗСО, прим. С. С) мора бити решено као део свеобухватног споразума како је договорено на првом састанку лидера у јулу, а потврђено 7. септембра“ (Политика, 25. септембар, стр. 1).
Портпарол је рекао оно што Лајчак није хтео: ЕУ је опет попустила под албанским притиском и одустала да питање ЗСО решава као незавршен посао Бриселског споразума. То ће непосредно бити део новог споразума, овога пута оног о признању „Косова“. Рекао је и више од тога (што је још горе): да је то било већ договорено са „лидерима“ Србије и „Косова“. (Кладим се да није мислио на Марка Ђурића.) И то је прави резултат албанске политике саботаже и Вучићеве „проактивне“ политике. Тај до сада стварно ништа није одбио.
Слободан Самарџић
Са ове тачке, не зна се само да ли ће косметски Албанци и на директним преговорима у вези „међусобног“ признања прихватити ЗСО, ту иначе шарену лажу из сопственог устава. Како ствари иду, њихова политика апсолутног добитка има све веће изгледе. Они жртвују време признања од Србије да би добили све, тј. да не би дали ништа, па ни оно тричаво „нешто“ што би задовољило Вучића. Он је могао и раније да прекине ову хазардерску игру на рачун Србије, али није из врло опаких разлога. Да није тако, искористио би последњу прилику, а то је било недавно албанско одбијање, да заустави ово понижавање Србије. Јасно је као дан: ако ЗСО није више обавеза из Бриселског споразума, зашто се он одмах не поништи. Самим тим и обавезе Србије из овог документа без обзира што их је Вучић уредно а штетно по Србију све извршио.
Нажалост, имајући у виду предмет, тј. особу, о којој је реч, ово су само реторичка питања. Он све то не може, јер је везан преузетом обавезом. Због тога није никада смео да удари у онај албански монолит и да му направи пукотину која би се незаустављиво ширила. Заиста, тај ништа није одбио.
Извор: Стање ствари
