У српском језику «позориште» значи театар. Српски политички театар, који тренутно посматрамо, ближи је руској сазвучној речи — «позоришче» (брука/срамота). Поводом појављивања датума ванредних избора, подсетимо се за почетак синопсиса ове драме.
У српским медијима објављен је датум ванредних парламентарних избора – 12. јул 2026. године[1], иако званична процедура заказивања датума кроз Скупштину није спроведена.
Као што смо раније писали, иако је Александар Вучић прогласио победу своје странке у свим општинама на недавним локалним изборима, подаци изборне комисије (РИК) не потврђују његову изјаву. Овај свима очигледан неуспех одмах је покренуо позоришну представу са ректором Београдског универзитета Владаном Ђокићем и његовим епским подизањем песнице у духу «обојених» револуционара[2].
У овом тренутку, фигура Ђокића делује као плод консензуса. Да би се створила таква илузија, подршка Ђокићу пружена је чак и са лажних налога другог опозиционог професора — Мила Ломпара, који у стварности не користи друштвене мреже, али има неокаљану репутацију и неприкосновен ауторитет међу студентским покретом и обичним Србима, за разлику од Ђокића. Опозициони медији почели су да пишу херојске оде о врлом ректору, док су га провладини медији такође прогласили лидером протеста, притом без покушаја да га дискредитују или унизе. Напротив, он се савршено уклапа у декорацију «демократије». Чак је и Вучић променио увредљиву реторику на његов рачун у скоро па признавање једнакости. Најодобравајуће климање главом види се и са стране ЕУ.
Како би сценографија изгледала уверљиво, у Србију су допутовали представници Венецијанске комисије. Првобитни повод биле су жалбе на тзв. «Мрдићеве законе» које је усвојила Скупштина, а који су дефинитивно избрисали границе између полуга власти и фактички предали контролу над судовима владајућој партији. Међутим, комисију су на крају много више заинтересовали српски изборни закони. Европски званичници који су допутовали изнели су препоруке за довођење српског изборног система у «пристојно стање». На Мрдића ће српске власти брзо «заборавити», али ће декорацију «демократских избора» сигурно изградити. Подсетимо да је контрола над спровођењем свих избора у Србији још прошле године званично предата НВО ЦРТА, која се финансира из европских и америчких грантова.
Потпуно је неважно што је ниво подршке Владану Ђокићу чак и међу студентима низак. Као исход предстојећих избора, он би могао бити постављен на место премијера, што би било презентовано као победа народа. Вучић би, пак, остао на свом месту још годину дана. И ништа се у систему не би променило, јер између садашњег премијера Ђуре Мацута, ректора Ђокића и бабиног фикуса нема апсолутно никакве разлике у политичком утицају. Такав исход би дефинитивно сахранио сав смисао студентских протеста и заувек забетонирао «европски пут» колонијалне Србије.
Ипак, није све тако једнозначно. 12. јул није једина опција за датум. Провладин лист «Блиц» прикупио је све могуће датуме[3] на основу изјава и наговештаја српског председника. Према њиховим закључцима, избори би се могли одржати како почетком лета, тако и дубоко у јесен, а Вучић је обећао да ће преломити око датума до 6. маја.
Оваква варијабилност очигледно је повезана са неколико фактора: неспремношћу самог Вучића да пружи шансу новој марионети и спроведе унапред изгубљене изборе (будући да Вучић у будућности више дефинитивно неће моћи да «ускочи» у премијерску фотељу), као и неспремношћу Скупштине да одобри средства за спровођење овог догађаја, којих у српском буџету једноставно нема.
Након неуспеха на локалним изборима, он активно тражи могућности за савезе са системским опозиционим партијама, које су сада осетиле своју важност и увелико тргују условима. Други ослонац Вучићу може бити и сезонска «руска мајска карта», где се одлазак у Москву на параду Победе и хвалоспеви руских медија о руско-српском ратном братству могу конвертовати у политичке поене код куће. Но, чини се да овај трик сада не пролази чак ни код најокорелијих русофила, а појам «руско-српско братство» је обесмишљен због пречесте употребе у политичке сврхе, изазивајући већ готово алергијску реакцију. Судбина ванредних избора зависи од тога да ли ће Вучић успети да подигне рејтинг и формира савезе. Али оно што је сигурно — победа реалних патриотских народних снага није предвиђена ни у једном од ових сценарија.
Целу ову замршену игру могли би да сруше студенти, ако након заказивања стварног датума истакну заиста озбиљне и ауторитативне представнике. Али за сада о њима нема ни речи.
У овој ситуацији, положај Русије испоставља се као прилично нетривијалан. Након пораза Орбана у Мађарској, изгубили смо последњег партнера у Европи са којим се може преговарати и који има утицај. Постоји још Словачка, али је њен економски и политички утицај неупоредиво слабији. На Србију нико није нарочито рачунао, ако се сетимо Вучићеве политике и саботаже бројних руских пројеката од стране српске стране. Што и не чуди — ослањали смо се на српску «елиту» — људе сујетне, среброљубиве, беспринципијелне, лажљиве, са лошом репутацијом, али вичне томе да у правом тренутку подигну руску заставу. Међутим, сада чак и Лавров говори о критичном стратешком значају Србије.
Тешко је рећи да ли су наше власти схватиле да утицај Русије у Србији тоне заједно са Вучићевим рејтингом, али је дефинитивно коначно дошло до свести колико нам је овај регион важан и да је неопходно хитно нешто предузети како бисмо се у њему одржали. Као резултат тога, Русија је, грациозношћу медведа који плеше валцер, јурнула ка Србији са циљем да јој «учини добро», нанесе корист и подвргне је нежности. Покушавајући да ухвати талас јавног расположења, наше Министарство спољних послова је чак позвало ректора Ђокића на отварање руског конзулата у Новом Саду. Међутим, са Србима то тако не функционише.
Из позиције у коју је наша дипломатија дозволила непријатељима да нас увуку, скоро сваки наш потез Срби доживљавају или као подршку Вучићу, или као саучесништво у Вучићевом договору са Западом. То не значи да Русија не треба да промовише своје културне, образовне и економске пројекте — они су, наравно, потребни. Проблем је у томе што ми опет идемо са паролама и транспарентима и радимо са погрешним људима, често на погрешан начин и на ономе што не треба, постајући тако само смешни статисти у туђој представи. Сами себе чинимо токсичним, упркос огромној љубави Срба према Русији и Русима. Сада нам је већ потребан рад на обнављању поверења Срба према Русима — ето докле је дошло.
Владан Ђокић није кандидат студената, нити је кандидат народа који протестује. Зато треба претпоставити да је било каква интеракција са њим равна интеракцији са Вучићем и његовим људима — подједнако лоша. Ако је Русији важно да очува управо везу између народа, онда треба радити потпуно искључујући ослонац на политичке играче, избегавајући празне пароле, већ нудећи јасан и транспарентан систем сарадње и размене у свим важним сферама — економији, образовању, науци, култури, медицини — на нивоу конкретних људи који раде конкретан посао, а не оних који се играју «позоришча» (бруке). Ако нисмо спремни на системски, мукотрпан рад са јасним циљевима, задацима и перспективама, вероватно је боље не чинити ништа.
[1] https://www.nin.rs/politika/vesti/111589/vucic-izbori-ce-biti-odrzani-ili-12-jula-ili-u-periodu-od-oktobra-do-kraja-novembra
[2] https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B8%D0%B2-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B8%D0%B7%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B8-%D1%82%D0%B0%D1%98/
[3] https://www.blic.rs/vesti/politika/vucic-najavio-odluku-o-izborima-oko-djurdjevdana-ovi-datumi-su-u-opticaju/260c4lt
