Професор Филолошког факултета Мило Ломпар гостовао је у емисији „Центар“ аутора и водитеља Дејана Петра Златановића са сајта Србин.инфо.
Одговарајући на питање како не упасти у замку и ући у свет „политичких идиота“, професор Ломпар је рекао:
„Последња побуна била је ’68, коју један француски филозоф назива ‘елегичном побуном’, јер није дала никакав исход. У свету имате мало протеста. У Француској имате ‘жуте прслуке’, али немате студентску солидарност са људима који протестују. Слично је и у Америци, некад сте имали велике демонстрације везане за Вијетнамски рат, после тога немате велике побуне. Слично важи и за Немачку. То значи да је систем нашао начина да анестезира човека, да је потрошачка култура – јак конзумеристички нагон – на неки начин сузбио свест, техничка средства су ту одиграла велику улогу, тако да је то нешто што објективно води идиотизацији комплетној. Тешко је то за нас, ми смо народ који живи на граници, народ који живи најзападније од свих православних народа, ми смо у најдиректнијем контакту за западном културом – и са њеним добрим и мање добрим садржајима, или чак рђавим – и ту трпимо велики утицај нечега што би се назвало опште мишљење, а то опште мишљење иде у праву радикалног индивидуализма. Тај радикални индивидуализам говори о кризи европске свести, јер ми немамо никакав политички пројекат. Главни левичарски политички пројекти су они који уопште не погађају носиоце капитала, банке, осигуравајућа друштва – ви имате један феномен који је практично комичан: спонзори читавог низа тобожњих протеста су банке, осигуравајућа друштва… И ви сте сад субверзивни, а финансира вас онај против кога треба да будете?! Смешно! Та врста симулације је заиста одредила свест. Не знам да ли је то код нас могуће, по мом мишљењу требало би да се одигра дубља национална кристализација, људи би требало да разумеју историју 20. века, шта се догодило са српским народом, какве су последице тога и које врсте вредности, као заједничке, настојати да учините што више делотворним. Доста иде у корист овај наглашени анти-интелектуализам, то је нешто што су Американци, у својој идеологији радикалног прагматизма, учинили важним – да се интелектуални начин гледања на ствари (што значи са извесном дистанцом, са извесним размишљањем, са извесним нијансирањем) обезвреди. И онда се обично каже – све је то тако што неко нешто говори, али шта он може да уради?! Интелектуалци су ту да кажу, да објасне, да осветле – није праведно на њих стављати оно што није њихов терет. Нико не пита шта су спремни да ураде лекари, банкари, инжињери, шта су ти еснафи спремни да ураде да би се стање у друштву променило. Узима се да они раде своје послове и да њих општа брига не дотиче. Није тако било увек. Пред Први светски рат, били су укључени и банкари, и инжењер, и лекари и професори. То значи да се ми налазимо на вишеструким искушењима као народ и да је велика неизвесност над нама.“
Говорећи о стању у Црној Гори, Мило Ломпар је истакао:
„Црква је у Црној Гори погодила шта је снага српског народа, снага српског народа је увек била колективна. Српски народ на својим колективним идентитарним тачкама, кад дође до њих, показује врло велику снагу. Црква је то успела да споји са једном приличном модерном идејом пасивног отпора, литије су пасивни отпор. Могу рећи са извесним задовољством да сам годинама апеловао управо на пасивни отпор, управо на ту врсту протеста која ће изазивати кризу режима, али постепено – као што вода спира једну врсту искуства… Чеси су велики мајстори пасивног отпора, ту имају дугу традицију. Ту је велика улога митрополита Амфилохија. Он је тридесет година стварао једну културну подлогу. Догађаји у Црној Гори су ми била добра потврда да културна подлога – а то значи ставови, понашање људи – у једном тренутку даје политички резултат. Обрнуто није могуће.“
На питање о ситуацији у Црној Гори, Мило Ломпар је одговорио:
„Министар спољних послова Ватикана је изјавио да се због противљења СПЦ до даљњег одлаже проглашење за свеца кардинала Степинца. Та чињеница је занимљива, јер она показује да постоје неки приоритети у мисији римокатоличкој, и да у тим приоритетима више није Хрватска. Могло би се десити да се обнови вишевековна историјска безначајност Хрвата, једноставно речено – њихово мишљење се не узима као релевантно, постоји нешто што је значајније. То би се могло десити и Црној Гори. Црна Гора је изузетно значајна, али превасходно због Србије и српског народа, због кретања који римокатолички прозелитизам остварује вековима. Али, очигледно да у том кретању постоји извесна дипломатија, вештина, вијугање, па би о томе у Црној Гори требало да воде рачуна.
Сматрам да садашња Црна Гора треба да постоји на два постулата: прва је да је неспорна црногорска државност, за разлику од хрватске и словеначке, неспорна је та државност – додуше као српске државе; друга чињеница јесте да се вишевековно постојање Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, као делова СПЦ, учини непроменљивом чињеницом.
Режим председника Црне Горе имао је и има највећу могућу логистичку подршку у Београду, везана је за садашњу власт и председника Србије, као и за јак невладин сектор који овде има сопствени медијски и пропагандни пул и који је све време је доводио у сумњу демократски капацитет било каквог противљења Ђукановићевом режиму. Подсетићу вас да је и заменица главног уредника НИН-а рекла да је српска тробојка оно што је шаховница у Војводини. Латинка Перовић је, у продужетку своје комунистичке биографије, опет говорила о продору српског национализма – нису хтели да виде недемократску природу ауторитарног Ђукановићевог режима. Многи припадници Друге Србије су подржавали читав низ мера Вучићевог режима у вези са Косовом и Метохијом, Весна Пешић је прогласила Дачића и Вучића Де Голом и Черчилом кад је потписан Бриселски споразум; а кад су њу привели пре годину дана – онда је афрички диктатор. Имамо следећи критеријум: кад позову Весну Пешић у полицију да се изјасни – онда је диктатура; кад отписујете народ на Косову и Метохији – то су Де Гол и Черчил. Тај начин мишљења је онај који је устоличио овај режим у Београду, и тај начин мишљења је подржавао црногорског председника до дана данашњег.“
Говорећи о тзв. Руском утицају, професор је рекао:
„Велика је обмана да је руски утицај тај који јача ауторитарну власт у Србији. Ствар је обрнута, западни утицај има потребе за ауторитарном влашћу, за диктаторском влашћу. Од Берлинског конгреса, од 1888. три најауторитарнија – и чак диктаторска и тоталитарна режима – били су режим краља Милана Обреновића (који је после Берлинског конгреса био изразито проаустријски настројен), режим краља Александра Карађорђевића (који је имао и диктаторски облик) и режим Јосипа Броза (диктаторско-тоталитарни). Сва три режима имала су одлучујућу помоћ Запада. Теза да Запад доноси демократију постала је опште место јавне свести, а није истина – Запад доноси ауторитаризам.“
Мило Ломпар се посебно осврнуо на ситуацију у Јерменији:
„Јермени су народ чијих представника има више у дијаспори него у матици. То је стари трговачки народ, врло намучен, веште су дипломате. И они који живе у расејању везани су за историју свог народа, увек су инсистирали да се призна геноцид над Јерменима и када је то изгледало узалудно, али дочекали су и сада се та чињеница признаје. То су успели упорним радом, лобирањем, стварањем свести и на уметнички начин су ту истину о трагедији учинили делом светске јавности. Ми то нисмо урадили у вези са Јасеновцем, а та тема и сада изазива велики отпор у нашој заједници, што значи да нисмо формирали културни образац који би свако од нас прихватио без обзира на то да ли је конзервативац, либерал или нешто друго.“
Погледајте цео разговор
Наслов, транскрипт и приређивање: Стање ствари
Извор: Стање ствари
