Немојмо се чудити зашто нас нападају, зашто се плаше кад смо срећни и то не могу да нам опросте. За западни свет такво понашање је нормално, они не могу да поднесу ни равне себи а камоли боље и оне који су срећни. Запад је свет који не може да поднесе оног ко има чврст ход, оног који након пада устаје и враћа осмех на лице. Запад не прихвата оне који не живе по диктату, оне који се радују искрено животу онаквом какав им је рођењем одређен. Нажалост смета им осмех среће, осмех живота. Смета им све што не могу да контролишу.
Тешко је њима да схвате а камоли да прихвате да тај осмех који православна душа носи дубоко у себи, може променити свет. Као и да тај исти свет никад не може одузети православној души осмех. Та исконска снага коју вековима православац носи у себи, улива увек нову веру и наду у српско срце, и онда кад све изгледа безнадежно. Такво срце испуњено вером и надом увек је пуно живота. Пуно нових осмеха који побеђују све проблеме и сваку тугу. То је онај исти осећај вере, снаге, живота које носи свако неискварено срце на свету. Такво срце на овом свету уз православну душу поседују једино још деца. Нажалост питање је момента кад ће и њихова срца тај искварени западни свет ипак успети да упрља. Зато је наш Момо Капор говорио једну истину која важи у том њиховом исквареном свету, у том свету лажи:
„Осмехнеш ли се деци, они узврате осмехом. Осмехнеш ли се одраслима, они се питају: Зашто се овај смеје!“
Нисмо ми криви што је западна душа испрљана. Што они сада не види излаз у томе да очисте своју душу, већ искључиво у томе да упрљају оне чисте. Упорно ће они покушавати да нас изједначе са њима, неће одустати од тога да упрљају светосавско срце. Нудећи нам материјално, и убеђујући нас да се одрекнемо духовног, да се одрекнемо себе. Не желе они да помогну нама, него желе да нас направе бездушним, што сличнијим њима. Није лако изборити се са тим, ипак смо само људи подложни искушењима, подложни греху. Зато морамо да пре сваке одлуке увек завиримо у своја срца и да одлучимо да ли желимо да нас се потомци стиде или да нас памте као што ми памтимо своје претке. Морамо донети ону једину могућу одлуку, ону која је једина у складу са нашом душом, нашом прошлошћу. Ону једину која нам гарантује будућност. Зато, кад год нас те помисли поново нападну, треба да се сетимо старца Пајсија и тога шта би он тада урадио. Када су њега упитали да ли смо одговорни за помисли које нам нападају ум, он је одговорио:
„Ја се налазим овде а изнад мене лете авиони. Ја не могу да их спречим, и према томе нисам одговоран за то. Међутим ако бих почео да градим аеродром, преузео бих одговорност на себе.“
Јасно нам је старац Пајсије објаснио оно што србско срце осећа. Оно са чим се оно вековима бори, али и са чим је увек знало да се избори. Ми нисмо криви за недостатак вере Запада, нисмо ми одговорни за њихово духовно пропадање. Нисмо ми криви што њихова душа и срце препознају само материјалне вредности. Србин је васпитаван другачије, његова душа је пуна осећања, вера је јака, дух је непоколебљив. Зато и не може Србин да прихвати прљавштину са Запада, зато светосавац никад неће бити део тог Ада. Зато православна душа и не жели кобни загрљај НАТО-а, не жели лажну руку Енглеске, не жели у такву ЕУ. Улазак у такву творевину било би исто што и прављење аеродрома за зло против којег се вековима боримо. Тада би постали не само члан нечега чему не припадамо, већ би постали његов чинилац и саставни део. Тада би изгубили душу и врло брзо престали и да постојимо.
Србин то себи неће допустити. Зна српска душа да свет не пати због велике моћи злих, већ искључиво због неодлучности и помирљивости добрих. Зато и морамо што пре раскрстити са својом неодлучношћу и кренути поново чврсто својим путем. Пратећи само своју душу и срце. Познато нам је да живот јесте суров учитељ, да нас за животне ситуације које нам задаје тек на крају научи лекцијом. Али Србин те лекције већ има написане у својој прошлости и потребно је само да их не прескаче. Потребно је само да их пажљиво саслуша или прочита. Док будемо поштовали лекције које су наши стари исписали, и примењивали их без сумње у њих, будућност нико неће моћи да нам одузме.
Никад се светосавац није склањао, никад бежао из борбе за истину, правду и слободу. Увек је Србин храбро наступао на било какву неправду, гледајући је право у очи, борећи се са њом прса у прса, лицем у лице. Данас је једини проблем пронаћи то лице Запада јер га чини се они више и немају. Или их имају толико да се ни не може знати које је право. Неће Србин без обзира на то дати да га заварају. Ускочиће поново у ров спреман за борбу знајући да Запад не може још дуго да издржи, и да ће морати да покаже своје право лице.
РОВ …
На линији одбране,
на грудобрану Отаџбине,
мој ров, ко гроб и покров стоји,
ту међу сенама, смрти се не боји,
Десни ми сусед очев је гроб
са леве стране гроб деде мог
у биткама давним слободу су снили
својим гробом су је изборили
Не можеш зато овуда ићи
грудобран живих и мртвих проћи
јер ово је само један од многих
што по Србији вреба и чека
да корак твој тих и зао
подмукло дође из далека,
Окрени леђа, назад одступи
повлачењем себи живот откупи
пођеш ли даље, сломићеш врат
јер ово није обичан рат,
овде и мртви стоје уз живе
да бране куће, воћњаке, њиве
и сваки гроб један је ров
па ће те вила, кост или мач
натерати у бег, страх и плач
Мени је лако међу својим
умрети данас ту где стојим
ту су ми деда, отац и брат
ја ћу и мртав да постојим,
А тебе ће брзо појести црв
у прах ти нестати кост и крв
кроз лобању ти порасти трава
ношена ветром срама и заборава
Не оклевај много, већ одмах иди
непозван си дошо па се не стиди
и причај деци нека памте и знају
шта их то чека кад у рат крену
ка мојој земљи, мом завичају…
Братислав Богдановић Брацацо
На крају нико се више неће сећати мука кроз које смо прошли борећи се за веру, истину, правду, борећи се за Отаџбину. Важно ће бити једино да и даље стојимо са осмехом на лицу на својој земљи. Када знамо да нас преци гледају, да су и они поред нас, да нас неће напустити док год пратимо стазе које су нам они утабали, у борбу за Отаџбину ступаћемо смело. 
Знајући да нас нико убити не може, јер су мртви само они који изгубе осмех, они који изгубе земљу, они који остану без Отаџбине. Наше сећање ће испуњавати једино срећа коју нам је та борба донела, срећа због које нам се осмех увек изнова враћа на лице. Онај ко верује у Бога не може правити пакт са Сатаном. Онај ко жели правду не може бити на страни неправде. Они који слободу носе у срцу не могу учествовати у одузимању слободе другима.
Није случајно свет подељен на Исток и Запад. Није случајна подела на излазак и залазак, не постоји случајно почетак и крај. Постоје ствараоци и они други који све створено уништавају. Управо та разлика је направила јаз између две цивилизације. Оне источне у којој се размишља о будућности и ономе шта се оставља потомцима. А кад се тако размишља наравно да се осмех увек враћа на лице. И оне друге у којој је основно размишљање о тренутном. Оне западне у којој се себично мисли само о себи самом. О томе како ће појединац проживети свој и тако безвредан живот.
Зато Запад и нема осмех, а и како да га задржи кад у сваком следећем тренутку у страху размишља да ли ће моћи себи још нешто ново да приушти. То је онај свет у коме је прихватљиво и пожељно чак и све настрано. Зато се у том свету сматра нормалним хомосексуалност и педофилија, рат из интереса, лаж, крађа и измишљање историје… У таквом свету са таквим мислима немогућ је осмех, јер је душа упрљана. Осмех је на Истоку, где овакве мисли представљају назадност. Осмех је онде где су вера и живот. Онде где ни по коју цену не прихватају назадности које би довеле до краја цивилизације. Зато православне душе имају будућност, зато их можемо препознати по осмеху.
Зато Србин носи осмех и кад му је тешко. Зна тада светосавац да је то само пут до среће, да неће стално бити у рову. Зна светосавац да је рововска борба само процес до коначне победе. Победе осмеха, победе вере, победе душе, победе правде. Победе осмеха на лицу и победе вере у срцу над подмуклим понудама западне Сатане. Као што је једини начин да снови почну да се остварују да се пробудимо. Најбољи и једини начин да вратимо осмех на лице јесте да урадимо све оно што су и наши преци радили да га не би изгубили. Србин то зна и зато ће послушати своју душу и натерати зло у бег. Србин никад неће дозволити да му одузму осмех.
