Владимир Димитријевић
Да ли Србија из свог буџета финансира изградњу сецесионистичког Косова и повезивање његове економије с албанском дијаспором у Западној Европи?
Дејан Мировић је још 2007. године, када су се на обзорју историје назирале тек „сенке будућих догађаја“, знао зашто је вођен рат против Срба крајем деведeсетих година 20. века. Његова студија је пре тачно четрнаест година изашла под насловом „Косово и Метохија – Палестина: систем криза“. Изазвала је озбиљну пажњу у арапском свету, а код нас није ни примећена. У њој је изнета тврдња да су разлози за пристајање САД и њених савезника на савезништво с непријатељима Србије у рату за „југословенско наслеђе“, укључујући и НАТО агресију због подршке арбанашком сецесионизму, били, пре свега, у одвраћању пажње с Блиског истока и израелско-палестинског сукоба, као и подршка муслиманима на „неутралном терену“. Срби су жртвовани да би се доказало како САД и њени савезници подржавају Бошњаке и Арбанасе мухамеданске вере, односно да, барем на Балкану, немају ништа против ислама. Наставак те књиге је Мировићева студија „Вашингтонски споразум“, која се недавно појавила у издању ИК „Катена мунди“.
Шта су теме Вашингтонског споразума?
Теме споразума су: изградња пута Ниш–Приштина, отварање канцеларије Америчке финансијске корпорације за међународни развој у Београду, отварање прелаза Мердаре, „Мини Шенген“, узајамно признање диплома, предавање суверенитета над језером Газиводе и енергетским системом на северу КиМ, предаја суверенитета у области авио-саобраћаја, нестала лица и избеглице, признавање такозваног косовског правосуђа. Једна од тема је допуштање чланства тзв. Косова у међународним организацијама. Што се тиче спољнополитичког садржаја, пред нама су антируске и антикинеске одредбе, борба за декриминализацију хомосексуалности, Хезболах, и признавање Јерусалимa као главног града Израела.
Кренимо од ауто-пута. Зар ауто-пут између Ниша и Приштине не доноси „бенефите“ свима?
Може се утврдити да ће реализација пројекта ауто-пута Ниш–Приштина највише користити Албанцима с КиМ. Они ће моћи из Приштине да се прикључе на ауто-пут Ниш–Београд и да за неколико сати буду у некој од држава ЕУ у којој постоји значајна албанска дијаспора. Пут из Приштине преко севера КиМ и Ибарском магистралом између Рашке и Краљева је знатно тежи и дужи за њих. С друге стране, становницима југа централне Србије ауто-пут Ниш–Приштина неће донети никакве значајне користи. Срби из Ниша, Врања, Лесковца, Прокупља и других градова традиционално иду у Грчку на летовање. Минималан број српских туриста летује у Албанији. Зато се може тврдити да Србија Законом о потврђивању кредита између Србије и Европске банке за обнову и развој, у суштини из свог буџета финансира изградњу сецесионистичког Косова и повезивање његове економије с албанском дијаспором у Западној Европи. Коначно, може се тврдити да се Законом о потврђивању кредита између Србије и Европске банке за обнову и развој Србија у време највеће епидемије короне задужује за 85 милиона евра да би се сецесионистичко Косово повезало с албанском дијаспором у Западној Европи. То је дупло већи износ од оног датог за прву ковид болницу у Србији у Батајници.
А члан 2 Вашингтонског споразума, који се тиче луке Драч у Албанији?
У пракси, смисао члана 2 Вашингтонског споразума је, очигледно, повезивање најближе албанске луке на Јадранској обали – луке Драч с Приштином (удаљеност Драча и Приштина је 290 км). Дакле, Србија би реализацијом пруге Београд–Приштина помогла економски развој не само албанског дела тзв. Косова већ и Албаније.
У члану 3 споразума овај ауто-пут се назива „путем мира“. Шта то значи?
Ауто-пут Ниш–Приштина из члана 1 се у члану 3 волшебно преименује у ауто-пут мира, при чему се наводи његова нова сврха. Она више није економска (наводно повезивање с Бугарском) већ политичко-мировна. С обзиром на то да се, према међународном праву, мировни уговори потписују након рата између зараћених страна, може се закључити следеће. Две суседне државе, Косово и Србија, потписују мировни пројекат или ауто-пут Ниш–Приштина. НАТО који је бомбардовао Србију се ослобађа одговорности за злочин агресије на суверену државу.
У члану 4 Вашингтонског споразума се каже: „Обе стране ће отворити и управљати заједничким прелазом Мердаре.“ По својој правној природи овај члан одговара конвенцијама о слободи транзита. Зар то није благотворна последица споразума у главном граду САД?
Члан 4 Вашингтонског споразума примењен је у пракси 13. октобра 2020, када је отворен прелаз Мердаре. Слично као и у случају ауто-пута Ниш–Приштина, медијском офанзивом у српској јавности је приказано да је то наводно последица Вашингтонског споразума. Амерички амбасадор у Београду Ентони Годфри је учествовао у тој кампањи. На твитеру је 13. октобра написао да је члан 4 срце Вашингтонског споразума. Међутим, средстава за реконструкцију прелаза Мердаре је дала ЕУ. Реконструкција прелаза Мердаре почела је још 2017 – две године пре закључивања Вашингтонског споразума.
У члану 5 Вашингтонског споразума се наводи: „Обе стране ће приступити мини Шенген зони коју су Србија, Албанија и Северна Македонија прогласиле у октобру 2019. године и у потпуности искористити њене погодности.“ Премијерка Брнабић је, тим поводом, 4. септембра 2020, изјавила да је основни предмет Вашингтонског споразума, наводно, управо члан 5.
Одредбе из члана 5 су необавезујуће и служе само да се прикрије прави предмет уговора. Придодате су Вашингтонском споразуму само да би он имао више чланова. Изјаве и поступке српских власти који прикривају ову чињеницу треба посматрати у смислу пропагандне технике, коју нобеловац Петер Хандке дефинише као „уметност одвраћања пажње“.
Како стоји ствар с узајамним признавањем диплома?
У члану 6 Вашингтонског споразума се наводи: „Обе стране ће узајамно признавати дипломе и професионалне сертификате.“ Међутим, споразум о признавању универзитетских диплома између две стране је закључен још 21. октобра 2011, између Борка Стефановића и Едите Тахири (Пети Борков споразум). Србија је тада пристала на понижавајући реципроцитет, односно изједначавање српских диплома и диплома факултета тзв. Косова. Косовски факултети стари су око две деценије (основани су 1990-их), док Београдски универзитет има традицију дужу од два века (1808. године је основана Велика школа у Београду). Такође, Пети Борков споразум је имплементиран (незаконито и неуставно) у српски правни систем још пре 9 година.
Шта је с језером Газиводе и тамошњом хидроцентралом?
Ако нема суверености, држава се претвара у лабави савез градова са заједничком полицијом. Због тога је уобичајено да се унутрашњим прописима забрањује незаконито одрицање од суверености. Члан 14 српског устава из 2006. прописује да сви међународни уговори, укључујући и оне којима се дају права трећим државама, морају бити у складу с Уставом. Слично начело заступљено је у свим модерним државама. У члану 6 Устава САД пише да је Устав врховни закон земље и да су судије везане одредбама Устава без обзира на законске прописе других држава. У јулу 2020. у члан 67 руског устава је унесен амандман 197 којим се забрањује одрицање од територије и заштита суверенитета. Британски премијер Борис Џонсон је 8. децембра 2020. изјавио, поводом преговора о брегзиту с ЕУ, да није могућ договор који подрива суверенитет Британије. Кршећи сва ова модерна правила и сопствени устав, Србија је чланом 7 Вашингтонског споразума предала америчком Министарству енергетике право да предложи студију изводљивости у вези с коришћењем језера Газиводе: „Обе стране ће сарађивати са Министарством енергетике САД и другим одговарајућим телима америчке владе на студији изводљивости за потребе дељења језера Газиводе/Ујмани као поузданог извора снабдевања водом и енергијом.“ На тај начин је завршен процес предаје суверенитета над енергетским системом и територијом језера Газиводе на северу КиМ.
Зашто сматрате да члан 8 Вашингтонског споразума, по свему судећи, има за циљ да спречи монопол руске испоруке гаса на Балкану?
Карл Шмит пише да у политици постоје само пријатељи и непријатељи, односно да је економија подређена политици, јер политичко начело добија првенство у односу на трговинске губитке. Шмит сматра да малим државама остаје само један начин борбе у таквом сукобу великих. То је бирање савезника.
Србија се, у том смислу, у члану 8 Вашингтонског споразума определила коме је савезник у економском рату који САД воде против Русије. У члану 8 се наводи: „Обе стране ће диверзификовати своје снадбевање енергијом.“ Тумачење норми из члана 8 и контекст доношења указују на такав закључак. Приоритет „архитекте“ Вашингтонског споразума – Ричарда Гренела, у време када је био амерички амбасадор у Немачкој, било је заустављање гасовода „Северни ток 2“ којим је требало да се транспортује гас из Русије до Немачке. У јануару 2019. Гренел је чак послао претеће писмо немачким компанијама које су учествовале у том послу.
У књизи тврдите да у Вашингтонском споразуму постоји и „антикинески“ елеменат. На шта конкретно мислите?
Политичко начело поделе на пријатеље и непријатеље које је сврстало Србију уз антируске економске санкције примењено је и у члану 9 Вашингтонског споразума, у којем је на удару кинеска технологија. У члану 9 се наводи: „Обе стране ће у својој мрежној инфраструктури забранити употребу 5G која долази од непоузданих добављача. Тамо где таква опрема већ постоји, обе стране се обавезују на њено благовремено уклањање и на друге потребне кораке.“ Када се узму у обзир „околности и услови који су претходили доношењу уговора“, као што то пише академик Бартош, онда се долази до закључка да се ради о антикинеским одредбама.
Шта је с нашим небом и авио-саобраћајем?
У члану 10 Вашингтонског споразума Србија предаје САД суверенитет у области контроле авионског саобраћаја. У члану 10 се наводи: „Обе стране ће повећати контролу авионских путника, размену информација између себе и у оквиру шире сарадње са САД на Балкану, посветити се унапређењу технологија ради борбе против недозвољених активности, применом скрининг и информационих система који обезбеђују САД, укључујући PISCES, APIS, ATS-G i SRTP.“ Одредбе члана 10 формулисане су у оквиру доктрине универзалне надлежности америчког права или његовог првенства над међународним. У правном смислу се може тврдити да се одредбама из члана 10 Србија, у суштини, самоизопштила из међународног права у овој области и ушла у стање које Карл Шмит дефинише као стање „бездржавности“. Србија је фактички уместо свог устава из 2006. почела да примењује амерички устав из 1787. који у члану 6 прописује да су амерички прописи изнад устава и закона других држава. Србија је у члану 10 девастирала и право УН, јер је ICAO специјализована организација УН (Србија је чланица ICAO од 2000. године).
У члану 11 Вашингтонског споразума се каже: „Обе стране се обавезују да ће штитити и промовисати слободу вероисповести, укључујући обнављање међуверске комуникације, заштиту верских објеката и спровођење судских одлука које се односе на Српску православну цркву, и наставак реституције јеврејске имовине жртвама без наследника.“ Зар то није корак у заштити нашег духовног наслеђа на КиМ?
Признањем јурисдикције Уставног суда Косова у члану 11 Вашингтонског споразума, српски председник је ставио ван снаге преко 30 чланова Устава, тј. читав један део Устава који регулише област правосуђа, од члана 142 до 175. Признање надлежности косовског правосуђа у случају имовине СПЦ у пракси значи и предавање црквених објеката у надлежност властима које су уништавале ту имовину. На овакав закључак упућују и подаци које износи протојереј-ставрофор и доктор правних наука Велибор Џомић: „На простору Косова и Метохије, Албанци су од 1999. године срушили и спалили више стотина православних цркава, манастира, гробаља и конака од којих највећи број до данас није обновљен. Православни верски објекти нису адекватно заштићени само на Косову и Метохији и још увек представљају главну мету албанског становништва.“ Само 2004. године је срушено или спаљено 30 цркава СПЦ, оштећено је још 11 цркава и манастира. Џомић, у том контексту, пита зашто српска страна није чланом 11 обавезу заштите црквених објеката проширила на све манастире СПЦ, а не само на Високе Дечане: „Српска страна је имала обавезу да прецизира ову обавезу у складу са чињеницама, али то није учињено“, пише Џомић поводом члана 11. Српски председник се није потрудио да у члан 11 унесе одредбе о Богородици Љевишкој – манастиру који је запаљен 2004. у Призрену. Богородица Љевишка је на листи Унеска. Она је старија од Нотр Дама.
Формулацијом из другог дела члана 11 Вашингтонског споразума „наставак реституције јеврејске имовине жртвама без наследника“ Србија се обавезује да ће поштовати сопствени Закон о отклањању последица одузимања имовине жртвама Холокауста које немају живих наследника из 2016 (Службени гласник РС, 13/2016, у даљем тексту: Закон о враћању имовине). Шта је ту спорно?
У првом члану тог необичног и јединственог (и српски председник тврди да је он јединствен у Европи) Закона о враћању имовине се наводи: „Овим законом, ради отклањања последица одузимања имовине жртвама Холокауста које немају живих наследника, уређују се услови, начин и поступак враћања имовине одузете припадницима јеврејске заједнице који немају законских наследника и враћања одузете имовине организацијама које су у време одузимања биле у функцији јеврејске заједнице, за имовину која је одузета на територији Републике Србије за време Холокауста.“ Ово је без сумње, пример за contradictio in adjecto. Законом о враћању имовине исплаћује се одштета наследницима жртава Холокауста иако ти наследници не постоје. Уместо физичким лицима која не постоје одштета се исплаћује правним лицима.
Затим се у члану 3 Закона о враћању имовине прописује да Србија треба да исплати одштету јеврејској заједници и због злочина који су починили нацисти, хортијевци и усташе на територији данашње Србије: „За потребе овог закона Холокауст представља време од 6. априла 1941. године до 9. маја 1945. године у коме су окупатор и његови сарадници на територији данашње Републике Србије систематски прогонили и убијали припаднике јеврејске заједнице, уништавали и одузимали имовину Јевреја, без обзира на њихово држављанство, и јеврејских организација, засновано на расистичким одредбама, прописима и актима нацистичког режима.“
Зар је држава Србија крива за злочине нациста?
Овакво неуобичајено правно регулисање из члана 3 је без сумње ревизија историје и у супротности је с међународним правом. Према међународном праву, у периоду 1941. до 1945. Србија је de iure била део Краљевине Југославије. De facto била је окупирана од стране фашистичких творевина и држава НДХ, Бугарске, Велике Албаније, Италије, Немачке и Мађарске. Дакле, ако се изузму квислиншке творевине које нису биле признате по међународном праву, за злочине над Јеврејима на територији Србије треба да одговарају данашња Немачка, Италија, Мађарска и Бугарска које имају међународно правни континуитет с државама које су окупирале Србију 1941–1945. Законом о враћању имовине и чланом 11 Вашингтонског споразума, Србија је преузела одговорност Немачке, Италије, Мађарске и Бугарске за Холокауст на својој територији. Члан 11 Вашингтонског споразума противречи члану 43 IV хашке конвенције о обичајима и правилима рата на сувом из 1907, која прописује да власт и одговорност (за јавни ред и мир и „земаљске законе“) у време окупације једне државе прелази у руке окупатора, као и читавој једном делу, односно члановима 47–78 Женевске конвенције о заштити грађанских лица за време рата (IV женевска конвенција) из 1949, у којима се прописује да је окупатор одговоран за поступање према цивилима на територији коју контролише. Закон о враћању имовине има још једну ревизионистичку компоненту. У склопу западне пропагандне матрице која Србе поистовећује с нацистима, у њему не може бити ни помена о чињеници да су Срби заједно с Јеврејима претрпели геноцид у периоду 1941–1945. на окупираној територији. Нобеловац Петер Хандке је ту идеолошку западну матрицу или ревизионизам први запазио у свом чувеном есеју „Правда за Србију“.
У том ревизионистичком контексту, Закон о враћању имовине и члан 11 Вашингтонског споразума омогућавају да Србија исплаћује, уместо нпр. Мађарске, одштету јеврејској заједници за покољ из јануара 1942. године, када су хортијевци убили 4.000 Јевреја, Срба и Рома у Новом Саду, Бечеју и другим местима.
Колика су средства у питању?
У члану 9 Закона о враћању имовине се одређују годишња давања из српског буџета. Србија се обавезује да ће (у року од 25 година) давати годишње 950.000 евра из државног буџета за јеврејску заједницу и јеврејске општине.
Председник Србије је пред AIPAC у марту 2020. поносно изјавио да је сиромашна Србија из свог буџета исплатила богатој јеврејској заједници (Савезу јеврејских општина Србије) након 2016. године 30 милиона евра. Он је том приликом, изгледа, урачунао осим давања из буџета, и пренос својине на непокретностима. На основу одлуке Врховног касационог суда, Управни суд је у новембру 2020. чак доделио некретнине у Земуну Јеврејској општини, иако их је она продала 1961. године. Управни суд је донео такву одлуку упркос противљењу Државног, Градског и Општинског правобранилаштва.