Нигде се врисак окамењене мајке не чује као на Старом Броду! Проломи се брдима изнад Дрине, стигне га други, врисак окамењеног оца који својим окамењеним рукама покушава да заштити своју окамењену децу!
Нигде на свету нема места као што је Стари Брод на Дрини. Овде је легенда истина – 326 девојака ухватиле су се, прича је која живи, за руке и на Младенце 1942. године скочиле у ледену Дрину, боље у смрт него да падну у руке зверима у људском облику.
Ено камених имена на каменом зиду на Старом Броду, њих скоро 6.000, не дају ником лагати. У води споменик, окамењена беба у наручју окамењене мајке, окамењена девојчица поред окамењеног дечака, окамењени крик мајке са обале која гледа своју ћерку како са камена скаче у ледену Дрину и нестаје у таласима…
Нигде се врисак ужасом окамење мајке и болом окамењеног оца не чује као у Старом Броду на обали Дрине, мало испод Вишеграда.
Овде је окамењена и порука покољењима урезана на споменику на обали реке:
„Опростите нам ви, који сте овдје страдали а 66 година смо ћутали о вама. Ипак вас нисмо заборавили јер овакве ране на срцу никад не зарастају. Злочинцима смо опростили, нек им је лице црно пред Божијом светлошћу!“
На другој страни споменика, лекција из историје, за оне који не знају, за оне који тек сазнају оно што је одавно требало да знамо, да не заборавимо:
„У прољеће 1942. из Сарајева је кренуло десет хиљада усташа са намјером да протјерају и побију српско становништво. Српски народ са подручја Сарајева, Пала, Олова, Кладња, Хан Пијеска, Рогатице, Сокоца и Вишеграда у збјеговима крену низ Дрину да би спас потражио у Србији. У Вишеграду, италијанска војска није дозволила народу да пређе преко ћуприје и збјег крену поред Дрине ка селима Милошевићи и Старом Броду гдје се налазила скела. Усташе стигоше овај збјег и мучки убише око 6.000 српских жена, дјеце и стараца. Највећи покољ на Србима усташе учинише у Старом Броду на православни празник Младенци 1942. године.“
У благим пролећним ноћима, кад се Дрина утиша, врисак окамењене мајке проломи се над водом, поцепа брда над реком. Из воде овде вире окамењене руке окамењене деце. Над водом, у рану зору, док се сунце још не промоли, лебде њихови окамењени снови.
Фото: Зоран Шапоњић
Колико је само снова, девојачких, дечачких, очевих и мајчиних сахрањено у реци, у плавој гробници, на Младенци 1942. године, онда кад су девојке скакале у воду, у смрт, у мутну и ледену Дрину, само да не падну у руке зверима у људском облику.
„Што је народа отишло у Милошевиће, нико се није вратио. Тамо је отишло барем двије хиљаде народа. Ту није остало ни пиле, све су усташе побили. А остало је мало на Старом Броду, зато што су нас мало Нијемци заштитили…. Те злочине није запамтио нико што је држава и ратова. Побише онолики народ, а Дрина носи све… Многи су сами скакали у Дрину, нису чекали каму и нож, да им очи и џигерице ваде… Ех, кад се сјетим, најгоре прошле младе цуре, жалост љута… Похватају се за руке и саме скачу у Дрину. Боже сачувај“, причала је у своје време Љубица Планинчић из Гучева код Рогатице која је некако преживела масакр.
Па сведочење Милке Поповић у документарном филму телевизије РТРС:
„Дрину сам прешла с малим дјететом у руци, јастуком и хаљинама на леђима. Бјежали смо испред усташа, нијесу нас стигли, а видјела сам да ријека носила лешеве људи и животиња. Са Ђорђијиног млина, са стијена код Милошевића у Дрину су скочиле једна моја родица и двоје кћерке Симе Радовића. Бојале се да их не стигну усташе…“
У Дрини, окамењена беба на окамењеној усташкој ками. Да ли је свет икада пре тог дана видео толико зла у једном дану.
„Народ се разлете, покушава да скупи стоку па да крене ка Старом Броду, а већ нас стиже усташка коњица. Што оста народа горе у страни и остаде, а што ухватише оно доље ка Дрини почеше убијати. Прогоне нас, пригоне Дрини. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи, бацају малу дјецу увис и дочекују на бајонете. Био је то један страшан ужас и пакао. Народ помаже и јаука. Људи само скачу у Дрину, цуре посебно… А Дрина мутна, надошла, валовита, пуна лешева. Доносило лешеве и од Вишеграда, то је био невјероватан и страшан призор“, испричао је једном давно Ристо Боровчанин, родом из Жуља, настањен у Педиши, Соколац.“
Стари Брод
Његове речи уклесане у камен, да се не забораве, да се причају и препричавају. Јер, ако се забораве, могу да се понове.
„Посебно смрт мајке памтим, то се не заборавља. Никад нисам могао одговорити себи – шта та жена скриви оном крвнику да јој на онакав свиреп начин, на очиглед осморо дјеце, одузме живот и још у деветом мјесецу нове трудноће, како ли се не сјети своје мајке, сестре или дјеце! Францетићеви бојовници све то нису сами радили, имали су, убијеђен сам водиче по овим нашим беспућима, тај посао одрађивале су наше комшије, домаће усташе из околних муслиманских села“, речи су Драга Крстића, из Сјеверске код Рогатице.
Свети владика Николај Велимировић написао давно молитву за мученике са Старог Брода:
„Изнад плахе Дрине, са високе стене, буљук девојака с молитвом и вриском скочише у реку да част очувају… Устраши се река, устави таласе, дубине раскрили, да гробница буде. Над зеленом Дрином блеснуше голуби… Дјевојачке душе, небо их пољуби…“
Понекад, за благих летњих ноћи, лебде над Дрином, у клисури испод села Милошевића, беле девојачке кошуље и њихови снови, девојачки. И снови њихових мајки и очева, и снови окамењеног дечака који је пружио окамењену руку својој окамењеној мајци која је остала на обали…
На Старом Броду, на обали Дрине, тамо где су Францетићеве легије клале и вадиле очи нејачи, подигнут музеј и црква, издалека јој се виде крстови. У цркви, на зиду међу фрескама и свети лик мале Милице Ракић, оне девојчице коју су 1999. године убили, исто као што су 1942. овде убијали… Мала Милица међу својима, сви заједно међу мученицима.
Фото: Зоран Шапоњић
Нема Србина који неког свог нема у Старом Броду, и доле на Дрини испод Милошевића.
Крај Дрине загрлили се окамењени отац и окамењена мајка и њихово окамењено дете. На благи летњи дан, кад се Дрина утиша, над реком и обалом лете птичице, душе страдале дечице, понекад се и раскрили река, стану таласи, да девојачке душе небо још једном пољуби.
Зверства до неба
Милош Башовић, из Бранковића, Борике код Рогатице, својевремено је сведочио:
„Кад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис. У руци му пушка са бајонетом, дочека је и право баци у Дрину. Наста право клање народа. Мене је негдје између Милошевића и Старог Брода зајмио један пијани усташа, гађајући ме бајонетом. Утекнем му некако и шћућурим се међу поубијане. Криомице гледам како ми убише мајку и млађу браћу. Свега и свачега је било, Многе дјевојке, гледајући звјерства, не чекајући да им се приближе усташе масовно су скакале у Дрину. А Дрина пуна лешева, међу њима само видиш, заплове женске косе…“
Скраћење наслова и опрема: Стање ствари
(Курир/Искра, 30. 5. 2021)
