Љубодраг Димић
ЈУГОСЛОВЕНСТВО, као национална идеологија и политичка пракса диктатуре није, након краљеве погибије, више имало онако бројне заговорнике. Под утицајем снага које су поново афирмисале “племенски национализам”, у Хрватској и Словенији створена је патолошка мржња према свему што је југословенско…
Процеси дезинтеграције су толико ухватили маха да се све у Југославији почело “лелујати”. Рђаве последице полумера и сталног експериментисања виделе су се у свим сферама друштвеног и државног живота. Државна политика морала се прилагодити стварности. Њу је чинило налажење споразума са Хрватима.
Насупрот државном унитаризму, хрватски националисти су све више апсолутизовали тезу да “нема културе без повјести, као ни повјести без културе” чиме су јасно стављали до знања свим интегрално расположеним снагама своје неслагање са југословенском идејом и државом коју је она обликовала. Потенцирано је да у култури лежи “главна бит” народа. Наглашавано је да су Хрвати “као културни народ” увек корачали упоредо са Европом, чиме је концепту Југославије супротстављан став о несметаном интегрисању у оквирима римокатоличке западне културе. По њиховом мишљењу, културна димензија хрватског бића, формирана под утицајем Запада, била је јача од “расе” и “крви”, која је хрватски народ везивала за његове суседе истог језика али различите вероисповести. На томе је темељен отпор идеји коју је прокламовала диктатура.
Слабљењем стега диктатуре, национални покрет Хрвата све је више јачао. Његов носилац била је Хрватска сељачка странка – партија која је од настанка Краљевине СХС у свакој прилици отварала питање преуређења Југославије и решавање тзв. хрватског питања. На неистинама и полуистинама да се Хрватска систематски пљачка и израбљује, да је окупирана, да је “србијанска хегемонија” узрок свега зла, кривотворена и брисана историја, запостављена и гушена вера, скрнављене светиње, Хрватска сељачка странка је фанатизовала масе хрватског села. На многе начине сугерисано је становништву да “режим силе” мора срушити, ширено је незадовољство државом, стварана психоза код хрватског становништва да је у Краљевини Југославији у неравноправном положају.
Истим духом одисали су меморандуми, писма, извештаји који су слати на разне адресе у европским престоницама… Са годинама, под утицајем франковаца, римокатоличког клерикализма, усташког покрета, али и репресије режима, ставови Хрватске сељачке странке су радикализовани. Заговарала је поделу Краљевине на три сфере (земље или бановине), са три владе и скупштине (сабора) и апсолутном контролом полиције, просвете, судства, привредних и социјалних установа. Закључење Блока народног споразума (8.10.1937) и пад владе Милана Стојадиновића (фебруар 1939) означило је почетак нове фазе у решавању српско-хрватских односа.
УНУТРАШЊЕ тензије и криза међународног поретка проузроковали су неодложно преуређење југословенске државе септембра 1939. године. У састав новоформиране Бановине Хрватске ушле су територије Савске и Приморске бановине, дубровачки срез Зетске бановине, срезови Дервента и Градачац из Врбаске бановине, Травник, Фојница и Брчко из Дринске бановине, Шид и Илок из Дунавске бановине. На том простору живело је 1939. године преко милион Срба којима акт о преуређењу државе није гарантовао никакву стварну заштиту. Бановина је финансијски осамостаљена, у њеној надлежности биле су све кључне животне функције. Државна надлежност обухватала је искључиво послове од општег интереса. Законодавна власт је припадала заједнички краљу и Сабору, док је управну власт вршио формално краљ преко бана, кога је именовао и разрешавао дужности али који је, истовремено, био одговоран и Сабору. Формирањем Бановине Хрватске извршена је ревизија централистичког устава из 1931. године. Тим актом се дефинитивно распала идеологија југословенског национализма. Процес даљег националног преобликовања државе и формирања засебних – српске и словеначке – административних јединица прекинуо је рат.
СТВАРАЊЕ Бановине Хрватске, подела територија, етноцентризам Хрвата, терор над Србима на просторима новоформиране бановине, завођење ауторитарног режима ХСС, њена милитантна удружења и милитантни клерикализам римокатоличке цркве који је добијао облике клерофашизма, ексклузивни хрватски национализам обележили су предвечерје рата (1939-1941). У дугом “рвању” са југословенском идејом хрватски етноцентризам изашао као победник. Угроженост српског националног бића дефинитивно је утицала да српски политичари, након готово две деценије живота у југословенској држави, отворе национално српско питање и суоче се са стањем нације.
Деценијама остављано по страни из страха да се њиме не иницирају и друга горућа питања те 1939, српско национално питање било је веома запуштено. Национална демобилизација је, како су примећивали интелектуалци окупљени око Српског културног клуба, добила забрињавајуће размере, некритички и идеалистички пригрљена идеја националног јединства произвела је однарођивање и националну дезоријентацију Срба. Престала је брига политичких партија за српски народ на југу, западу, северу југословенске државе, није ништа урађено на економској, културној, националној, духовној интеграцији Срба. Српски културни клуб заговарао је толеранцију, дијалог, развој српске културе видео је у оквиру југословенства, радио на оживљавању српских културних центара и установа.
ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ окупљени око Српског културног клуба беспоштедно су критиковали интегрално југословенство и његове протагонисте због – покушаја да уз помоћ државе убрзају процес изједначавања Срба и Хрвата, насилног наметања идеологије југословенства, дезоријентисаности српских политичких странака, стварања “лажног југословенског патриотизма”… “Држава пре свега” била је једна од парола које је Српски културни клуб заговарао. Притом је истицано да без државе нема слободе, нема културе, нема напретка, нема живота. Југославију је видео као јаку државу “једнаких дужности и једнаких права” за све њене народе, а чињеницу да су се Срби у њу почели разочаравати и губити поверење, најболнијом тачком политичког тренутка.
Српски културни клуб је истицао да у Србији треба “културно порадити”, иницирати “културно изједначавање” њених делова, радити на споју “Српства и културе”. Војводину је доживљавао као област у којој је српска национална мисао и национално биће угрожено и да треба истицати њен српски карактер. Босну и Херцеговину је видео као српску земљу, подстицао сарадњу православних Срба и муслимана, супротстављао се хрватској пропаганди, истицао да та област мора целовита ући у будућу српску територијалну јединицу. Босанску Крајину је означавао “предстражом Београда”, “носиоцем државне и националне мисли”, “српским зидом” који треба на сваки начин помоћи. Радио је на издвајању Срема из састава Бановине Хрватске (срезови Вуковар, Винковци, Даљ) и истицао да Далмација ни историјски, ни географски, ни етнички, ни културно, ни привредно није само хрватска. Потенцирао је српски карактер Јужне Србије, истицао значај Косова и Метохије за свест српског народа. Све те области сматрао је српским земљама. Упозоравао је да у бурним временима која долазе српство треба сачувати. Идеологија српске националне интеграције била је реакција на једнострани настанак Бановине Хрватске. Споразум од 26.9.1939. године Срби нису признавали ни по садржају ни по начину на који је настао.
МЕЂУФАЗА МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА
МЕЂУФАЗА у обликовању државе било је такозвано реално југословенство, које је заговарала влада Милана Стојадиновића (1935-1938) настојало је да надрасте националне посебности, али их није негирало. Милан Стојадиновић и режимска партија коју је сам основао – Југословенска радикална заједница (ЈРЗ) су остајали верни националном јединству и државној целини. Ригидну идеологију Стојадиновић је настојао да замени ефикасном државном интервенцијом у привреди која му је пружала могућност да “састави” југословенски простор и изврши преокрет у српско-хрватским односима. Суштину политике коју је Стојадиновић водио показује структура ЈРЗ. Сабирајући у оквирима једне странке делове радикала, босанскохерцеговачке муслимане и словеначке клерикалце, Милан Стојадиновић је био приморан на уступке. Појављујући се као југословенска партија, ЈРЗ је задржавала индивидуалност и политичке циљеве својих делова.
