GLEDE & UNATOČ ИЛИ ВЕЛИКИ ОДГОВОР МАЛОМ ПЕРИЦИ: ЧИТАНКА О СВЕТОСАВЉУ И ХРВАТСКО – ДРУГОСРБИЈАНСКИМ БЕДАСТОЋАМА

Посвећено Јовану Антовићу, мом исписнику уписаном у редове светосавских добровољаца

        УМЕСТО УВОДА

Некако смо се одвикли да се бавимо другосрбијанцима, тим кроатоликим и самомрзећим квазилевичарима у служби НАТО пакта. Мислимо: пропала прича, зашто им давати пажњу? А они све безобразнији и дрскији, иако виде како одлеће амерички авион из Кабула, и то без њих. Навикло то на вашингтонску непобедивост, и парице од разних врста „јуесејда“, па никако да се одвикне. Кад сами себи нису довољни, они зовну неког комшију, па „куца за мацу, маца за Јецу, Јеца за бабу, баба за деду, деда за репу“ и – извуку неку бедастоћу, неку ништицу, нешто у стилу малог Перице, који, затом што је мали и незрео, не разуме шта се збива, па улети у виц и тамо остане. Овога пута, „Пешчаник“ ( у чијем се песку играју сенилно – инфантилни мислиоци Друге Србије у трећем добу НАТО Империје, оличене у Џоуку Бајдену ) у помоћ позива свог великог друга Вјекослава Перицу, који, кад пише свој нови текст о СПЦ, постаје мали Перица, и, уместо да покаже англосанонско wit, трајно улази у домаћи виц, показујући, опет и опет, кажњиви ниво знања и моралне урачунљивости.(1)

Вреди нагласити – ови редови, настали поводом Перичиног текста, нису писани само њега ради, него и због свих оних који сличну квазиаргументацију користе у сукобу са светосавским хришћанством. И Миливој Бешлин би се, рецимо, док брани Мила Ђукановића и његов обрачун са Црквом, могао назвати Вјекославом Перицом.(2)        Другосрбијански аналитичари су, у суштини, један велики Мали Перица,  лик из рубрике давне „Политике Експрес“ звани Буцко Лазмисља ( кад већ није довољно зрео да размишља ).

Зато – кренимо редом.

ЗА ОНЕ КОЈИ НЕМАЈУ ВРЕМЕНА ДА ЧИТАЈУ

Ко нема времена за ову читанку, треба да зна: Вјекослав Перица у свом тексту тврди да је устоличење митрополита Јоаникија на Цетињу израз „религијског национализма“, који је, тобож, нехришћански. Такве су биле и литије, које су биле плод деловања „шизофрене руље“ вођене владикама што куну противнике и воле паре. „Десант“ на Цетиње изазвао је страх код свих суседа Србије, па је, по свему судећи, Зоран Милановић, демократски изабрани поглавник Хрватске, зато куповао француске авионе. Перица је разочаран у патријарха Порфирија, који није кренуо путем реформи Другог ватиканског концила, а изневерио је и Џонија Штулића. Руси и Срби су начисто пропали, од демографије до културе, јер не желе да се секуларизују по узору на Запад. Папа Фрањо, мученик кршћанског јединства, не сме доћи у Србију док се Срби не покају за ратове у последњој деценији 20. века, а СПЦ не одступи од светосавља.

Перица је јасан: извор „религијског национализма“ је „православни стаљинизам“, а Стаљин је показао како да држава користи Цркву. Православље је, уосталом, увек служило држави и нацији, а не „универзалним вреднотама“. Светосавље је слично усташтву. Милан Недић је Анте Павелић. Српски православци се не угледају на Доситеја Обрадовића, него на митрополита Амфилохија и Добрицу Ћосића. Српска Православна Црква је секта гора од мормона, јеховиста и сајентолога, који имају „међународно чланство“.

ОДГОВОР ПЕРИЦИ, УКРАТКО

Читанка коју управо читате показује и доказује да је Перица, скупа са „Пешчаником“, игнорант на нивоу знања Малог Перице из вица. Нити су литије у Црној Гори биле борба за власт ( оне су се дигле да би се светиње Цркве одбраниле од насртаја монтенегринског фашизма Ђукановића и дружине ), нити је могућ било какав „десант“ СПЦ на Балкан, који је, одавно, под влашћу НАТО пакта. Патријарх Порфирије не може ићи путем Другог ватиканског концила ( јер је то ватикански концил ), а Џони Штулић није истомишљеник Вјекослава Перице, бар кад је Српство у питању.

Стаљин је сурово гонио Руску Цркву, а обратио јој се тек кад је схватио да немачки окупатор пропагандно отвара православне храмове које су комунисти затворили. То, међутим, не значи да је Стаљин „узорни православац“, нити је он оснивач „религијског национализма“.

Православно хришћанство не ставља нацију изнад Христа, него је призива да се из биолошког етноса претвори у црквени народ – лаос, који служи Христу. Русија се вратила Богу не због утицаја државе, него због слома комунистичког атеизма, и из дубоких људских потреба, каже Путин. Црква се не покорава држави, него стреми симфонији, сагласном служењу црквено – државних лица у саборном хришћанском прегнућу, или одвојености од државе, која не подразумева да држава сме да се меша у црквене послове и гони хришћане. Отац Јустин нам каже да је основно начело узајмних односа Цркве и државе – Богу Божије, а цару царево.

Светосавље је „православље српског стила и искуства“ (Владика Николај), одговор народа српског на Христов позив, и оно нема никакве везе са србоцидним и крвавим усташтвом, при чему је Српска Црква увек пружала отпор држави када је ова покушавала да је злоупотреби за земаљске циљеве. Свети Сава је свудаприсутни апостол српски, од Косова и Метохије, преко Војводине, до Црне Горе, и где год да живе Срби, његови потомци. Он је творац светосавско – косовског завета, који кнез Лазар печати крвљу својом и својих мученика.

Док су витезови Српске Цркве, попут патријарха Гаврила и владике Николаја, страдали од нациста, папа Пије и Степинац су служили нацистима, благосиљајући крижарски поход на Совјетски Савез ( то јест, на Русију ). Зато су усташе мрзеле Николаја Велимировића, сматрајући га противником фиреровог и свог Новог поретка.

Недић, немачки сужањ и невољни колаборант, није Хитлеров савезник и крволок Павелић, а НДХ није окупирана Србија. Чак ни Доситеј Обрадовић, са свим својим ограничењима, није био никакав „другосрбијанац“, него патриота који је основао богословију у Београду.

Српска Црква није никаква секта. Секташи су другосрбијанци, који не виде даље од носа и стомака, а гуру им је Перица. Мали Перица. Човек са знањем из вица.

А сад да пређемо на темељну аргументацију.

КО ЈЕ ВЈЕКОСЛАВ ПЕРИЦА

У младости ревносни сарадник кроатокомунистичке „Недјељне Далмације“ и осењен премудростима марксистичко – праксисистичких стручњака за религију (сетимо се Срђана Врцана и дружине ), Вјекослав Перица је, као прави наследник хрватског четвртлибералног духа, комбиновао извесни антиклерикализам ( то је оно лево ) са неопходношћу да остане добар Хрват ( зато Крлежа није само Тита звао Старим, него и Анту Старчевића, коме се дивио).(3)                                                                         

Та комбинација неосвешћеног(?) франковлука са левим идејама ( у складу са ставом Станислава Винавера да су многи Хрвати од франковаца постали комунисти само да би могли да наставе да мрзе Србе, овога пута као „хегемони народ“ у Краљевини СХС ) дала нам је данашњег Вјекослава Перицу, аутора „Балканских идола“& сличних сочињенија (са извесном кроатоцентричном југоносталгичношћу), и дотичног свеучилишног генија религиологије са Ријеке испоручила другосрбијанцима са „Пешчаника“, чији је највиши облик патриотизма вера у вакцинацију – „Фајзером“ и „Астра Зенеком“, на пример. (4)

НОВОКРЛЕЖИЈАНСТВО НА (НЕ)ДЕЛУ

Настојећи да дводимензиналне бедастоће полуписмене квазилевичарске учености ( успео сам, ово звучи баш као Крлежина фраза ) подметне под аналитику, Перица нас је усрећио својим новим „урадком”, чији је циљ да у нама изазове крлежијанско гађење, као из Винаверове пародије на  прозу Брозовог партнера у шаху, под насловом „Епопеја Винка Пожуновића“:“Винко Пожуновић седе на прљаву фотељу зубног лекара. Фотеља је била зелена са плавим, излизаним флекама. Доктор узе маулшпер, метну Винку у уста и поче брзим сврдлима бушити по зубима. „Ово је ко зна који пут да се овај маулшпер меће у уста“ помисли Винко Пожуновић. „Пре мене можда је био неки са сифилисом!“ Доктор пажљиво врћаше рупу у зубу. Зуб је био труо и гадно је мирисао. „Сви су такви“ мишљаше Винко. „Ко има добре зубе?“ Свима смрде уста. Ето и генерал фон Лудендорф тужи се на зубобољу у својим дневним заповестима. Како ли њему смрде уста! Овај смрдљиви рат можда се само и води због зубобоље и шуге.“(5)

И Вјекославу Перици стално нешто „смрди“, и то у Српској Православној Цркви, која је надахнута светосавским духом, тако демодираним & несекуларним.

Да је Перица прави крлежијанац, кроатокомуниста који, као и Крлежа, у срцу има два идола – Старог ( Анту Старчевића ) и Старог ( Јосипа Броза ),  види се из овог његовог исказа усмереног против литија у Црној Гори:“Политичке литије су deja vu балканског политичког фолклора у режији православног религијског национализма. Улицама се ваља „шизофрена руља“, писао је Крлежа, владике и архимандрити „набацују се клеветом и инвективом“ на све и свакога, а од идола које обожавају најмилије им је златно теле из банковних трезора. У Конкордатској кризи из 1937, Српска православна црква литијама мијења државну политику и притишће државну власт. Исто чини и 80-их по цијелој предратној Југославији и кроз ратове деведесетих. Године 2020. поставља нову владу у Црној Гори, а 2021. диктира Црногорцима какав им има бити по великосрпству политички коректан вјерски и национални идентитет. Она не диктира и не дизајнира идентитет само Црногорцима као огранку српства, него то покушава и свима осталима, и хрватским и босанским Србима, и Хрватима и Бошњацима и (сјеверним) Македонцима, и косовским Албанцима, а претходно је Србима из Србије наметнула српство које их свађа с цијелим свијетом и води у изолацију од западне цивилизације (које се ипак не жели одрећи).“(1)

Све је ту, онако по хрватски, јасно – Црногорац (ниједан од њих) није Србин, вели Перица; у Босни су, каже, „босански Срби“ ( ни они нису неки прави Срби, него неки, тако рекућ, полубошњачки талог ), у Хрватској су „хрватски Срби“ ( не Срби из Хрватске ), а јуриша та опака СПЦ, вапије Перица, чак и на Хрвате, Македонце, па и на саме Албанце. И све то чини иста организација која је обарала конкордат 1937, рушила Југославију после Брозове смрти, а за време ратова деведесетих пуцала „ра-та-та-та“ из својих фундаменталистичких аутомата ( разних калашњикова, пре свега, јер је то оружје мрске Русије ). И још је, кука Перица, 2020. године поставила Владу у Црној Гори, која, авај, никако да постане „Црвена Хрватска“.

ДЕСАНТИ НА КОМШИЈСКЕ СОКАКЕ

Устоличење митрополита црногорско – приморског Јоаникија у древном Цетињском манастиру ( без Црнојевића задужбине и Српске Цркве која је баштини данашњег Цетиња као градића не би ни било ) изазвало је велику буру међу традиционалним „пријатељима“ Срба на Балкану.

Дигло се кусо и репато, а међу узнемиренима нашао се и свеучилишни професор са Ријеке, наводни стручњак за верска питања. Он је у уобичајеној канонској процедури Православне Цркве видео страховиту операцију злих и наопаких Срба, који су час србочетници, а час србокомунисти:“Драматични телевизијски извјештаји из петосептембарске операције СПЦ-а у Црној Гори 2021, којом је наметнула тој земљи идентитет који пола нације не прихваћа, оживјели су по регији страх од понављања деведесетих. Забринута су лица телевизијских водитеља и аналитичара у дебатама. Хоће ли идући клерикално-националистички десант који планира српска патријаршија бити у нашем сокаку, питају се на панелима. Добар је то, ипак, посао био, купити француске ратне авионе па и за милијарду еура, мисли се хрватски предсједник Зоран Милановић, изабран гласовима љевице, данас миљеник хрватске деснице.“(1)

Зна Перица добро да никаквог десанта неће бити у било ком балканском сокаку ( Хрвате штити НАТО, зар не? ), али вреди ватрирати. Тако се добијају поени у свом дворишту. Хрвати више воле своје усташе него своје левичаре, па није лоћикаво, чак и ако си левичар, понекад показати  мало усташке србофобије, маскиране у верску аналитику.

РАЗОЧАРЕЊЕ У СРПСКОГ ПАТРИЈАРХА

Перици смета и патријарх Порфирије, за кога су до јуче „либерални Хрвати“ веровали да ће Србе превести у унију са либералним папом Фрањом, онако како то са својом паством чини НАТО фанариотски поглавар Вартоломеј, одани слуга Вашингтона и Ватикана. Патријарх Порфирије, очекивали су то Хрвати попут Перице, требало је да спроведе Други ватикански концил на српском терену, и тиме напусти аутентичну православну веру, да би загрлио „напаћеног папу Фрању“ (глобалистичког кловна на месту „викара Кристовог“ ) који се моли за унију свих са Римом, и кога све више традиционалних римокатолика препознаје као лажног пророка и слугу антихристовог.(6)

Ево Перице:“Хрватски либерални католици питају се да ли су криво процијенили новог српског патријарха Порфирија. Пјевали су му оде кад је устоличен, те да је прогресиван, екуменизму и црквеним реформама склон, толерантан. Да је напосе одан идеалу католичко-православног дијалога и помирења сестринских цркава кршћанског Истока и Запада. Неки га и даље бране. Уфају се и моле Богу, ево сад ће Порфирије сазвати верзију Другог ватиканског сабора српског православља, хоће, само што није. А Порфирије им се попут идола хиндуизма указује у вишеструким божанским особама, заводљивим, помирљивим и деструктивним. Напаћени папа Фрањо за то вријеме тихо моли за помирење сестринских цркава.“(1)

Перица жали што је папа допустио некима из СПЦ да се мешају у канонизацију Степинца ( и ја жалим; заиста нема разлога да се мешамо у канонизацију „блаженог Лојзека“, пошто је римокатолички календар пун таквих „светаца“):“Док му клерикални савјетници реалисти шапћу на ухо: „Ваша Светости, нисмо имали примједби кад је СПЦ канонизирала ноторне антикатолике Николаја и Јустина, а ви их олако пустили да зауставе канонизацију Степинца, који је пуно мањи националиста од њих и који би се уписао и у Титову КПЈ да му је то папа наредио у интересу универзалне Цркве“.“(1)

А напаћени Фрањо се и даље моли.

КАКО ЈЕ ИЗНЕВЕРЕН ЏОНИ ШТУЛИЋ

Уместо да се патријарх Порфирије показао као Доситеј Обрадовић, он је, вели Перица, у ствари милитантни „Црни Груја“. Није то рок патријарх. Изневерио је чак и Џонија Штулића, који је, за Перицу, пророк какав је био Jesus Christ. Он се клања, тај Порфирије, “идолу српске државе”, авај, авај и авај:“И српски либерали очајни су, гдје је онај њихов идол, рокер-патријарх миротворац? Порфирије који се чинио попут Доситеја, Србина којем снага извире из знања и просвјећености, искочио је из хеликоптера на Цетињу у лику Црног Грује коме снага лежи у топузу. Које сад rock’n’roll напјеве слуша Порфирије? Helter Skelter? Оркестар усамљених срдаца фан клуба Патријарха Порфирија изводи „Help!“ и „Don’t let me down“. А како тек мора да се смије и забавља проматрајући овај балкански фолклор из свог холандског протестантског склоништа наводни Порфиријев узор, Џони Штулић. Показало се да Порфирије с овим балканским пророком има везе колико и с оним палестинским чији симбол носи. Идолу српске државе којој снага лежи у топузу тај се клања.”(1)                                           

Пошто Вјекослав Перица очито не зна ништа озбиљно, он чак не зна ни шта мисли Џони Штулић. Ево Штулићеве песничке верзије историје Срба и Хрвата у Средњем веку, из које се јасно види да дотични тврди како је Хрватска пропала и пре Крбавске битке, док се Србија, од Светог Саве надаље, налазила у успону:“Бугарски цар Борис разбуца Србију што получи/Да Бијела Хрватска под Томиславом главна сила/На томе подручју сто седамдесет година буде/А Босанце ијекавштини призове међутим око/Звонимира се копља и дан данас ломе а онда/Јоште и више јер због грађанског рата и раскола/Спадне Бијела Хрватска на четрдесетак посто/Пређашње снаге још вијек прије краја дванаестог/Стољећа послије тога још три стотине година/До Крбавске битке пребиваше остаци Хрвата/ Хрватској а онда се на пут до Словачке даше/Црвена пак Хрватска шаптом паде скоро па тристо/Година прије Босне што се поклапа са јачањем/Србије под светим Савом остало знате безмало“. (7)  Плус Џонијева изјава, која баш боли, а зна се и кога:“На просторима бише Југославије постоје само три етничке групе народа: источни Срби, западни Срби и радикални Срби. Источни Срби живе на подручју Македоније, Црне Горе и Србије, западни Срби су у Босни, Хрватској и Словенији, а радикални Срби су усташе и четници.“ (8)

Знајући патријарха Порфирија, он никад не био тако радикалан као Џони Штулић.

ПЕРИЦА ПЛАЧЕ НАД РУСИМА И СРБИМА

Затим Перица, овог пута крокодилски сузно, ламентира над судбином православних Словена, сигуран да се Русија више никад неће подићи из пепела, а сеирећи над чињеницом да је Украјина прешла на Запад. Не помиње милу му ЕУ Хрватску – нарочито ово U, латиницом – која такође изумире(9), између осталог и зато што је поклала и протерала  Србе који су тамо живели вековима. Ево Перичиног ламента над ортодоксним Словенством:“Хеј Славени, још сте живи?! Демографија каже, нећете још дуго. Православље у славенским народима данас тужно је и несретно створење. Од Балкана до Урала, народи му изумиру. Ислам бројчано ускоро премашује кршћанство. Руски империј достигао је зенит под атеистичком идеологијом, пропао је и такву снагу никад више неће имати. Ни културни јаз између прогресивних западњака и конзервативаца славофила који се не осјећа само у Русији него и другдје па и у Србији, никад није превладан, напосе не у корист конзервативних националиста и православних фундаменталиста. Украјина се приклонила Западу.“(1)

Православци пропадају, а римокатоличким земљама Европе цвета. И тамо нема муслимана – ни у Италији, ни у Француској, ни у Шпанији. И тамо демографија, под снажним утицајем глобалистичког папе Фрање, буја.

Ако је и од Перице – много је.

Баш се виде трагови његовог „урадка“ у песку „Пешчаника“. И не само да се виде, него се некако и осећају, помало непријатно, како то само Памперс Перице умеју да ураде.

ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ СУ „СЕКТЕ“

Затим Перица наставља: помесне Православне Цркве су бедније и јадније од мормона, јеховиста и сајентолога, и још су секташкије, јер нису „универзалне“:“Инхерентно склоне секташтву, неке су православне цркве данас (у чему, опет, као и у већини екстрема, предњачи Српска црква) секташкије од примјерице Мормона, Јеховиних свједока и Сцијентолошке цркве, које су секташке али и мултиетничке и глобално оријентиране.“(1)

Поучно подигнути прстић прети СПЦ:“Међутим, у Српској су цркви чак и зелоти а посебно умјерени, свјесни ризика екстремног секташтва и опасности изолације. Као и чињенице да излаз није само кроз јачање веза с Русијом, Грчком и православнима у свијету, него и кроз прихваћање западног, било римског, било протестантског екуменизма. Указати ће се стога опет умиљата брада и ex-yu рокерски image патријарха Порфирија.“(1)

Ниси православац, вели Перица глупом Србину, ако ниси екумениста по западном моделу. Не смеш остати изолован, него треба да следиш пут папског Ватикана или протестантске Женеве ( а екуменизам, и на самом Западу, одавно мртав, и заудара по хладетини некакве крлежијанске љешине, оне са којом се срећу мртвозорници ). Пусти Русију, пусти Грчку – трчи за папом, поручује Перица.

УСЛОВИ ЗА СПЦ

И да се зна  – не сме папа у Србију ако се Вучић и Перић не покажу достојнима папе, што могу постати само ако СПЦ не буде даље дестабилизовала „регију“. СПЦ мора да „подвије реп“, и да престане да узнемирава суседне народе, тако што ће се одрећи Срба на Балкану ради ЕУ интеграција  ( од којих, наравно, неће бити ништа – јер, ЕУ се распада на наше очи ). Глави циљ екуменског „покајања“ је, по Перици, да Србија призна одговорност за ратове и геноцид из деведесетих година прошлог века (  при чему Хрватска, наравно, није починила никакав геноцид; од Анте Старчевића, преко Анте Павелића, до Фрање Туђмана све је то био само непријепоран домовински рат ).

Док не дође до српског покајања пред Хрватима и Ватиканом, не сме више бити никаквих призора као што су они са Цетиња 5. септембра 2021. године, каже зајапурени Перица:“Али папинско апостолско путовање у Србију које је недавно опет наговјештено, не би требало тек тако поклонити. Вучићева га и Порфиријева Србија не заслужују. Прекинули су десантом на Црну Гору и дестабилизацијом БиХ не само релативну стабилност у регији, него и до сада у повијести најхрабрији двогодишњи прогрес католичко-православног помирења. Папину посјету Србији као и наставак процеса придружења Европској унији треба увјетовати, ако не одмах признајем одговорности Србије за ратове и геноцид из 1990-их, онда тиме да се она одмах суздржи од будућих хеликоптерских десанта и пучистичких литија по такозваном „српском свету“. Опћенито, да престане малтретирати сусједне народе као што већ четрдесет година чини.“(1)

Дакле, због ове поруке се Перица мучио и знојио да испоручи текст другосрбијанском „Пешчанику“, познатом уточишту хрватских беспућа повијесне збиљности, закрабуљених у грађанизам и либерализам. Уосталом, зна се и зашто: другосрбијанци су Хрвати у души, што, онако онтолошки, подразумева србофобију. Ко не верује, нека чита Слободана Антонића.(10)

СРБИ СУ ШИЗОФРЕНИЧАРИ, А ВАТИКАН МИ НЕ ДИРАЈ

Да се вратимо Крлежи, који је антиконкордатске литије пре рата звао скуповима „шизофреника“, што их воде владике кад бацају „клетве и инвективе“. На његовом трагу – Перица. Ко би други?

Дакле, православни литијски народ из Црне Горе, у коме је, док су литије трајале, било и оних који се национално осећају као Црногорци, а не као Срби, али знају да припадају канонској Цркви Христовој, народ који је устао против наказног закона монтенегринско – црвенохрватског режима Мила Ђукановића ( баш кад је дотични Цркви хтео да отме Цетиње, Острог, Ждребаоник, Ћелију Пиперску, Савину, Тројице код Пљеваља и друге светиње) за нашег крлежијанског дијагностичара Перицу јесте народ шизофреничан. Чак „руља“ шизофреника.

А владике СПЦ које бацају „клетве и инвективе“ воле само паре из банкарских трезора, док Ђукановић и Дедејић живе као сиромаси и бесребреници, и не тичу их се острошки и други приходи. Они су Острог и остале светиње хтели да отму само да би се у њима Богу молили и тиховали, као својевремено Анте Павелић који је министрирао на недељним мисама, јер беше одани ученик фратарске танкоћутности.

Перици смета, као и Ватикану 1937, што је СПЦ  оборила конкордат, па он, као прави хрватски домољуб, тврди да СПЦ има главну улогу у ратовима за југословенско наслеђе, док, додајемо ми, „Црква у Хрвата“ блажено мири завађене народе, и одбацује хрватски национализам. СПЦ је разбила Југославију, каже Перица, мада свако зна да је одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо  Ватикан, Меморандумом државама КЕБС-а 26. новембра 1991. Договорено је, на састанку папе Ивана Павла Другог са немачким министром Геншером 29. новембра у Ватикану, да се разбијање Југославије оствари пре католичког Божића 25. децембра 1991. Одлуку Ватикана здушно су подржале САД и Велика Британије…

Али, наравно, Вјекослав Перица ( као и сваки мали Перица ) ништа не жели да разуме: Ватикан и „Црква у Хрвата“ су, за њега, кршћанска јањад, а српске владике су, како већ рекосмо, час србочетници, час србокомунисти. Како се коме ( у Кроацији, земљи кроасана ) свиди.

ПРАВОСЛАВЉЕ ЈЕДНАКО СТАЉИНИЗАМ

Наравно, први трик из Перичиног текста је изједначавање православља са стаљинизмом. Да би се доказало да је православље чврсторукашки тоталитаризам, премудри аналитичари попут марксисоваца – праксисоваца и ученика им Перице потежу причу о Стаљину који је 1943. године дозволио слободе Руској Православној Цркви и искористио њен утицај на Русе у борби против Немаца. Јасно је да Перичина верзија историјских догађаја нема никакве везе са историјском истином, али глобалистичком квазилевичару и сараднику „Пешчаника“ све је дозвољено – ако треба да победи „лева идеја“ препакована у Вол Стриту и Ситију у „антифа“ жваку ( а „Блек Лајвс Метер“ су важни само док не победи Бајден ), могу се користити и гебелсовске методе. Перица, тај бренд хрватске „антифа“ жваке, делује врло „фа“ кад тумачи историју православиних народа. Навикло то на ватиканску пропаганду, па никако да одустане. Папа је демократија, Стаљин је православље: то је та схема, Хрватима позната из битке под Стаљинградом 1942.

Уопште, Запад је увек „демократски“, Исток је увек „тоталитаран“. Запад цвета грађанским крјепостима, а Бизант, што рече Крлежа, смрди по бијелом луку и покваренлуку.

СТАЉИНОВ ОДНОС ПРЕМА ЦРКВИ ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА: ЈЕРОМОНАХ ДАМАСКИН ( ОРЛОВСКИ ) ПОУЧАВА МАЛОГ ПЕРИЦУ

У тренутку када је генералисимус тражио сусрет са руским епископима, само њих тројица нису били у логорима или под земљом: митрополити Сергије, Николај и Алексеј. Руска Црква је, у доба Лењина и Стаљина, крваво гоњена, а  у периоду тзв. „Стаљинових чистки“, покољ је био стравичан. Да бисмо заиста видели шта се десило, погледајмо озбиљне црквеноисторијске анализе.

Све то морамо учинити зато што се теза о Стаљину као „православцу“, и православном хришћанству као „стаљинизму“ веома често потеже.

Чувени руски историчар Цркве и писац житија руских Новомученика, јеромонах Дамаскин Орловски, у својим књигама јасно сведочи о односу Стаљина према Руској Православној Цркви пре рата. Да га чујемо.

„Почетком 1937. године у СССР је извршен попис становништва. На Стаљинов предлог први пут је у тај попис било укључено питање о вероисповести на које су морали да одговоре сви грађани почев од 16 година. Влада, а нарочито Стаљин, хтели су да сазнају какви су њихови реални успеси током 20 година борбе против вере и Цркве, како се изјашњавају људи који живе у држави која испољава у својству религиозног сурогата ратоборно безбожје. Становништва старијег од 16 година у совјетској Русији је 1937. године било укупно 98,4 милиона људи, од којих 44,8 милиона мушкараца и 53,6 милиона жена. Као верници се изјаснило 55,3 милиона, од тога 19,8 милиона мушкараца и 35,5 милиона жена. Као атеисти се изјаснио мањи, али ипак поприличан део42,2 милиона, од којих су 24,5 мушкарци и 17,7 жене. Није хтело да одговори на ово питање свега 0,9 милиона људи. Али ни то није било све: као православни се изјаснило 41,6 милиона, или 42,3% укупног одраслог становништва земље и 75,2% свих који су се изјаснили као верници. Као јермено-григоријанци се изјаснило 0,14 милиона, или 0,1 % укупног одраслог становништва, као римокатолици 0,5 милиона, протестанти 0,5 милиона, хришћани осталих вероисповести 0,4 милиона, муслимани 8,3 милиона, јудаисти 0,3 милиона, будисти и ламаисти 0,1 милион, осталих и оних који су нетачно навели религију било је 3,5 милиона људи. Из пописа становништва је јасно произилазило да је становништво земље остало православно, сачувавши националне духовне корене. Напори који су предузети 1918. године у области борбе против Цркве и народа, остварени како помоћу судова, тако и помоћу вансудских административних гоњења, нису довели до жељених резултата, а ако се пође од података пописа становништва може се рећи да су претрпели крах. То је значило, по мишљењу безбожних власти, да у случају великог европског рата милиони људи могу прећи на страну спољашњих непријатеља и почети борбу против својих унутрашњих мучитеља. Стаљин је судио о народу по себи и по Лењину. Имајући психологију професионалних завереника, они су ради личних циљева лако ишли на споразум са спољашњим непријатељима као што је то било за време Отаџбинског рата 1914-1919. године. Стаљин у том погледу народ није схватао. Борба на страни Немаца (чак и ако би се Немци испоставили као мање сурови према Русима у методима њиховог уништавања) била је за Русију безнадежна, јер би то била борба за уништење и распад историјске руске државе, дакле, за оно чему су управо и водиле све либерално-демократске странке од 19171-918. године, због чега су оне у то време и биле осуђене на пораз.
Године 1937. од 98,4 милиона људи старијих од 16 година, који су одговорили на питање, 68,5 милиона се изјаснило као писмено, а од њих 30,2 милиона се изјаснило као верници, а 37,6 милиона као неверници. Попис из 1937. године је показао да је неписмених било 29,9 милиона људи, од њих је исповедало веру 25,1 милион, а као неверници се изјаснило 4,6 милиона.“(11)

После толико прогона, убистава, рушења и затварања цркава и манастира, отимања моштију – руски народ је остао веран православном хришћанству. Та  верност није имала никакве везе са Стаљином. Напротив!

НОВИ ПРОГОНИ ЦРКВЕ

Отац Дамаскин наставља:“Из овог пописа који је показао размере неуспеха изградње безбожног социјализма у земљи, Стаљину је постало јасно колико свирепо и крваво мора бити ново гоњење и невиђени рат против народа, чији резултат није био логор, нити су непокорне чекали робијашки радови (и то не непокорне на делу, већ само идејно, односно, оне који су се истицали својом вером), већ осуде на стрељање и смрт. Тако је почело ново, последње овакво гоњење које је требало да физички уништи православље. Почетком 1937. године власти су поставиле питање опстанка Руске Православне Цркве као сверуске организације. Као и раније, у случајевима доношења одлука широких размера, оних које се називају историјским и државним и доводе до пропасти милиона људи ради очувања власти, иницијативу покретања питања Стаљин је поверио другоме, у датом случају Маљенкову. (Пребацивање оваквих иницијатива на своје помоћнике сведочи о томе да је Стаљин савршено добро познавао цену својих дела и унапред се спремао да се оправда у случају губитка власти.)                    

20. маја 1937. године Маљенков је упутио Стаљину поруку:„Познато је да је у последње време озбиљно оживела непријатељска делатност црквених људи.

Хоћу да Вам скренем пажњу на то да организованости црквених људи доприноси декрет СЦИК од 8.4.1929. г. ‘О верским заједницама’. Овај декрет ствара организациону основу за стварање најактивнијег дела црквених људи и секташа.

У члану 5. овог декрета пише: ‘За регистрацију верске заједнице њени оснивачи, чији је број најмање 20 људи, подносе органима, наведеним у претходном (4) члану, молбу за регистрацију у облику који утврђује НКВД РСФСР’.

Као што видимо, већ сам начин регистрације захтева организационо формирање 20 најактивнијих црквених људи. У селу су ти људи добро познати под називом ‘двадесетице’. На Украјини је за регистровање верске заједнице потребно не 20, већ 50 оснивача.
У члановима 13,15,16. наводи се начин стварања извршних органа верских организација. При томе се брижно предвиђа чак и то да се седнице тих извршних органа одржавају без обавештавања или дозволе органа власти.

Ти чланови су следећи:’13. Ради непосредног вршења функција повезаних са управљањем и коришћењем имовине култа (чл. 11), као и ради представништва верска заједница бира међу својим члановима на скупштини верника јавним гласањем за извршне органе – у верским заједницама три човека, а у скупини верника – једног представника’.

’15. Ради провере култне имовине н новчаних свота које се добијају путем приноса или добровољних прилога, верске заједнице међу својим члановима на скупштини верника могу да изаберу ревизиону комисију коју сачињавају највише три члана’.’16. Скупштине (седнице) извршних и ревизионих органа верских заједница и скупине верника одржавају се без обавештавања или дозволе органа власти’.

Сматрам сврсисходним да се укине овај декрет који доприноси организованости црквених људи. Чини ми се да треба ликвидирати ‘двадесетице’ и одредити такав начин регистровања верских заједница који не би легализовао најактивније црквене људе. На исти начин треба ликвидирати у облику у коме су настали, органе управе црквених људи. Декретом смо сами створили широко разгранату и совјетској власти непријатељску легалну организацију. У СССР има око шесто хиљада лица која улазе у ‘двадесетице’. Шеф одељења руководећих партијских органа ЦК СКП(б) Маљенков“

Стаљинова резолуција од 26. маја 1937. године: „Члановима Политбироа од друга Маљенкова“. С кратким извештајем су упознати чланови и кандидати за чланове Политбироа: Андрејев, Ворошилов, Жданов, Каганович, Калињин, Косиор, Микојан, Молотов, Петровски, Постишев, Стаљин, Чубар, Ејхе. На овај кратак извештај Маљенкова није одговорио Стаљин, па чак ни нико од чланова Политбироа, већ сам извршилац – народни комесар унутрашњих послова СССР Н. Јежов. 2. јуна 1937. године Јежов је написао Стаљину:„Упознавши се с писмом д. Маљенкова поводом потребе да се укине декрет СЦИК од 8.4.29. г. ‘О верским заједницама’, сматрам да је ово питање постављено потпуно правилно. Декрет СЦИК од 8.4.29. г. у члану петом о тзв. ‘црквеним двадесетицама’ јача цркву тиме што озакоњује облике организације црквеног актива. Из праксе борбе против црквене контрареволуције током протеклих година и сада су нам познате многобројне чињенице, када антисовјетски црквени актив у интересу антисовјетског рада легално користи постојеће ‘црквене двадесетице’ као спремне организационе облике и као покриће.

Заједно с декретом СЦИК од 8.4.29. г. сматрам неопходним да се такође укине инструкцију сталне комисије при Президијуму СЦИК за питања култова – ‘О начину спровођења у живот законодавства о култовима’. Низ чланова ове инструкције ставља верске заједнице у положај малтене једнак са совјетским друштвеним организацијама; посебно имам у виду тачке 16. и 27. инструкције којима се дозвољавају религиозне уличне поворке и церемоније и сазивање религиозних конгреса.

Ради израде нацрта новог законодавства о верским култовима сматрам за потребно да се створи комисија при ЦК СКП(б)“.“(11)

Стаљин, дакле, верске заједнице потпуно делегитимише, после чега настаје крвави терор усмерен против православих хришћана.

СТАЉИНИСТИЧКИ ПРОГОНИ 1937. ГОДИНЕ

Како је то изгледало на делу?

Опет јеромонахДамаскин:“Већ након месец дана,2. јула 1937. године, Политбиро доноси одлуку о спровођењу масовних репресија у земљи. Како су се вршила хапшења, саслушања, којом су брзином тројке доносиле одлуке о стрељањима – о свему томе је доста речено у књизи. Према подацима владине комисије за рехабилитацију жртава политичких репресија године 1937. је било ухапшено 136 900 православних свештеника, од њих је стрељано 85 300; године 1938. ухапшено је 28 300, стрељана 21 500; године 1939. ухапшено је 1 500, стрељано 900;године 1940. ухапшеноје5 100,стрељано 1100; 1941. године ухапшено је 4 000, стрељано 1 900.

Само у Тверској области било је стрељано 1937. године више од двеста свештеника. У јесен и зиму 1937. године сарадници НКВД су једва стизали да се потпишу на „истражним“ папирима, а у записницима одлука о извршењу смртне пресуде секретар тројке је увек стављао 1 час ноћу, зато што се на писање те бројке трошило најмање времена. Тако је испало да су сви осуђеници у Тверској области били стрељани у исто време. На завршетку кампање масовног затварања храмова Јарославски је поднео Стаљину материјале који описују неке чињенице које се односе на затварање храмова. „Секретар Мосаљског окружног извршног комитета Смоленске области, Соколов, је по задатку секретара РК СКП(б) Демењок и председника окружног извршног комитета Гусева обавезао председнике сеоских совјета да у року од два дана припреме материјале о затварању цркава. Трећег дана је секретар окружног извршног комитета Соколов добио од 12 сеоских совјета извештаје с потписом председника и секретара сеоског совјета о томе да верске ‘двадесетице’ не испуњавају уговор о коришћењу зграда, и захтев за затварање цркава.
Соколову су ови документи били довољни да питање о затварању цркава постави на президијуму окружног извршног комитета, и президијум је на предлог председника окружног извршног комитета Гусева, без расправе, донео одлуку: ‘Затворити Жуковску, Перекошенску, Николостанску, Фршњанску и друге цркве, укупно 12, и замолити обласни извршни комитет да потврди ту одлуку’.
Између осталог, о питању затварања се није расправљало ни на једном колхозном скупу, и нема ниједне молбе колхозника no том питању. Жустри мосаљски администратори у лицу секретара РК СКП(б) Демењок, председника окружног комитета Гусева и секретара окружног комитета Соколова одлучили су – зашто се бавити масовним идеолошким радом када се цркве могу затворити и без тога.

За само један дан у Мосаљску је административно затворено 12 цркава, након чега је јавно тужилаштво било засуто жалбама верника, као и обласни извршни комитети и друге обласне и централне организације, али упркос томе, окружни извршни комитет је приступио извршењу своје незаконите одлуке. Свих 12 цркава су затворене, и дата је одлука сеоским совјетима о предаји црквених здања ради њиховог претварања у складишта“. Почетком пролећа 1938. године власти су одлучиле да је Руска Православна Црква физички уништена и да више нема потребе одржавати специјални државни апарат ради надзора над Црквом и спровођења у живот репресивних одлука власти. 16. априла 1938. године Президијум Врховног Совјета СССР донео је одлуку о ликвидацији комисије Президијума ЦИК ССР о питањима култова. Од 25 000 цркава које су постојале 1935. године, после две године гоњења, 1937. и 1938. године, у совјетској Русији остало је свега 1 277 храмова, као и 1 744 храма која су се нашла на територији Совјетског Савеза након што су му прикључене западне области Украјине, Белорусије и Прибалтика 1939-1940. године. На тај начин, у целој Русији је 1939. године остало мање храмова него што их је било само у Ивановској области 1935. године. Може се са сигурношћу рећи да су гоњења која су се обрушила на Руску Православну Цркву крајем 30-их година била изузетна по свом замаху и суровости, и то не само у историји Русије, него и у целокупној светској историји. Године 1939. совјетска власт је завршила двадесетогодишњи период гоњења након којих је процес разарања у неким случајевима био доведен до неповратности. Ако су се разрушене цркве или цркве претворене у складишта могле у догледној перспективи обновити или изградити поново, више од стотину архијереја, десетине хиљада свештенослужитеља и стотине хиљада православних мирјана били су стрељани, и тај губитак је био незаменљив и ненадокнадив. Последице ових гоњења се осећају све до данас. Масовно уништавање епископа, просвећених и ревносних пастира, подвижника побожности снизило је морални ниво друштва, из народа је била извучена његова со, што га је поставило у претећи положај распадања. При томе власти и даље нису имале намеру да зауставе процес затварања храмова; он је и даље трајао, и ко зна до чега би довео да није избио Велики отаџбински рат.“(11)

Најкрвавији прогон у историји Цркве, крвавији од Диоклецијановог, десио се управо у Стаљиново доба. Мали Перица се прави да то не зна. За њега је православље исто што и стаљинизам.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ, ЦРКВА И СТАЉИН

Стаљин је почео да се занима за Руску Цркву зато што су Немци где год су дошли, отварали затворене храмове, да би Русе придобили за учешће у „борби против бољшевизма“. Они то нису радили што су волели Русе, наравно; на Украјини и у Белорусији су подстицали „аутокефализам“ сличан Ђукановић – Дедејић фантазмагоријама, заснованим на идејама познатих „еклисиолога“ Дрљевића и Штедимлије, званих црногорске усташе.

Кад је Стаљин видео да руски  народ остаје веран Цркви, начинио је свој потез, о коме отац Дамаскин (Орловски) пише јасно и гласно:“Руска Православна Црква је увек задржавала свој став у односу на најтрагичније околности живота народа, и у време када су грађанске власти и Стаљин током првих дана рата били потпуно изгубљени, месточувар патријаршијског престола митрополит Сергије је иступио у Богојављенској саборној цркви са обраћањем народу:
„Фашистички разбојници су напали нашу Отаџбину… Понављају се времена Батија, немачких витезова, Карла Шведског, Наполеона. Жалосни потомци непријатеља православног хришћанства хоће још једном да покушају да баце наш народ на колена… С Божијом помоћу и овога пута он ће развејати у прах фашистичку непријатељску силу… Сетимо се светих вођа руског народа, на пример, Александра Невског, Димитрија Донског, који су полагали своје душе за народ и Отаџбину… Сетимо се безбројних хиљада обичних православних војника… Наша Православна Црква увек је делила судбину народа. Заједно с њим она је подносила искушења и радовала се његовим успесима. Она неће свој народ оставити ни сада. Она благосиља небеским благословом и предстојећи свенародни подвиг. Ако ико, онда управо ми треба да подсетимо на заповест Христову: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13). Нама, пастирима Цркве, у овакво време, када Отаџбина позива све на подвиг, биће недостојно да само ћутке посматрамо оно што се збива око нас, да малодушног не храбримо, уцвељеног не утешимо, колебљивог да не подсетимо на дужност и вољу Божију. А ако се, поврх тога, ћутање пастира, његова равнодушност према ономе што доживљава паства, објасни још и лукавим побудама поводом могућих користи на оној страни границе, то ће бити отворена издаја Отаџбине и своје пастирске дужности… Положимо своје душе заједно с нашом паством… Црква Христова благосиља све православне на одбрану свештених граница наше Отаџбине. Бог ће нам даровати победу“.

Али ни почетак рата, ни порази првих месеци, ни препуштање великих територија непријатељу, нимало нису утицали на непријатељски однос власти према Руској Православној Цркви и нису је подстакли да престане са гоњењима. И тек када се сазнало да Немци дозвољавају отварање храмова и да је на окупираним територијама отворено 3 732 храма, тј. више него у целој Совјетској Русији, а да су на територији уже Русије, без Украјине и Белорусије, Немци дозволили отварање 1 300 храмова, власти су преиспитале свој став. Али ни тада се гонитељи нису спремали да дају дозволе за отварање храмова и да пруже барем некакву слободу свештенству и православним мирјанима, задовољавајући се само пропагандном кампањом у иностранству. 10. марта 1942. године народни комесар НКВД Берија је, саопштивши како Немци користе у својим пропагандним мерама отварање храмова, предложио своје противмере.

Он је писао:„ЦК СКП(б) другу Стаљину

Из званичних и агентурних извора је познато да Немци покушавају да искористе Православну Цркву и свештенство за своје освајачке намере. Вршећи преко Цркве утицај на становништво привремено окупираних територија, Немци шире клеветничке измишљотине о положају Православне Цркве у СССР; тако на пример, 9. фебруара ове године немачки радио је саопштио о окрутним обрачунима и убиствима свештенства и верника које је тобоже извршила Црвена армија након ослобођења града Можајска од фашистичко-немачких трупа. У вези с тим НКВД СССР сматра целисходним… да радници Московске патријаршије припреме у најкраћем року и издају књигу-албум с материјалима који разобличавају Немце у односу према Православној Цркви и свештенству. Књига-албум је намењена ширењу у црквеним круговима у иностранству, на територији коју су привремено окупирали Немци, као и међу верницима СССР. Уз ово се подноси и план садржаја књиге-албума. Молим да се наложи НКВД СССР да предузме неопходне мере за то да се обезбеди издавање од стране Московске патријаршије књиге-албума ‘Истина о религији у СССР’ у складу с поднесеним планом“.(11)

Била је то пропаганда. Није успела. Морало се нешто предузети. Нешто конкретно.

ЗАШТО ЈЕ СТАЉИН ПОПУСТИО ЦРКВИ

Отац Дамаскин наставља:“Али на окупираним територијама и даље су се великом брзином отварали храмови, који су ускоро девет пута премашили њихов број у совјетској Русији, тако да више нису биле довољне само пропагандне новинске мере. 4. септембра 1943. године дошло је до сусрета митрополита Сергија Страгородског, Алексија Симанског и Николаја Јарушевича са Стаљином. Сутрадан ујутру НКВД СССР је по Стаљиновом наређењу доделио митрополиту Сергију аутомобил са шофером и горивом. Свега један дан је био потребан НКВД да уреди вилу која је предата патријаршији и 7. септембра се митрополит Сергије са својим особљем преселио у Чисту улицу. У 11 часова следећег дана је заказано отварање сабора епископа и уздизање митрополита Сергија у чин патријарха. На тај начин совјетска влада је демонстрирала свету промену свог односа према Руској Православној Цркви; али, њена помоћ је била сведена на празну декларацију. Док су се на територији коју су освојили Немци храмови и даље отварали н обнављали, ни Стаљин ни совјетска влада нису се спремали да отварају храмове, задовољивши се користима од представничке делатности Руске Православне Цркве у иностранству. За све време Великог отаџбинског рата нису престајала хапшења свештенства. Године 1943. је ухапшено више од 1 000 православних свештеника од којих је стрељано 500. Од 1941. до 1946. године број смртних казни је износио више од 100 људи годишње.“(11)

Дакле, прогони Руске Цркве у рату су се смањили. Али нису престали. Диоклецијан Стаљин није могао да буде нови цар Константин. Он је црквеном питању приступио прагматично, али без икакве искрености у намери да поправи положај православних верника. Напротив!

ПОСЛЕРАТНИ ПРОГОНИ ВЕРЕ

Већ 1949, Стаљинова власт опет одузима храмове Руској Цркви, под изговором да су их отварали окупатори:“Након годину дана, 24. новембра 1949. године, Савет за послове Руске Православне Цркве је послао Стаљину извештај у којем се каже:„Савет извештава да је у складу са Одлуком СНК СССР од 1. децембра 1944. г. бр. 164348/с, почев од 1945. г. (тј. још се није завршио Велики отаџбински рат, а совјетска влада је већ донела одлуку о затварању храмова који су отворени без њене дозволе – нап.аут.) и нарочито током последње две године, вршило се одузимање од верских заједница јавних зграда које су оне заузеле у периоду окупације и претвориле их у молитвене домове, полазећи од потребе да се те зграде врате совјетским органима.

Широко подстичући отварање цркава (за време рата је било отворено 10 000 цркава), немачки окупатори су давали верским заједницама у молитвене сврхе не само црквене зграде, него и просторије чисто грађанског карактера – клубове, школе, дечје домове, као и бивше црквене зграде које су пре рата преуређене у културне сврхе.

Укупно је на привремено окупираној територији преуређена у молитвене сврхе 1701 таква јавна зграда, од којих је до данас, тј. до 1.10.1949. године, 1 150 зграда, или 67,6%, већ одузето и враћено државним и друштвеним организацијама. Од њих: у УССР – 1 025 од 1 445; у БССР – 39 од 65, у РСФСР и другим републикама – 86 од 191.“(11)

Јеромонах Дамаскин додаје и ово:“Током целог послератног времена вршила су се хапшења православних свештеника. Према извештају ГУЛАГа на дан 1. октобра 1949. године број свештеника у свим логорима је износио 3 523 човека, од којих је 1 876 свештеника било у Унжлагу, 521 човек у Темниковским логорима (посебан логор бр. 3), 266 људи у Интинлагу (посебан логор бр. 1), остали у Степлагу (посебан логор бр. 4) и Озерлагу (посебан логор бр. 7). Сви ови логори су спадали у категорију логора с робијашким режимом.“(11)

Дакле, Стаљин никад није гајио „религијски национализам“, о коме, у складу са основном хрватском идејом, коју је баштинио и Павелић, православље значи исто што и бољшевизам. Руској Цркви се Стаљин обратио из прагматичних разлога, као што је израз „грађани и грађанке“ променио у „браћо и сестре“, да би Русе подстакао на борбу. И то је то. Стаљин није био никакав православни император попут Јустинијана, и православље нема никакве везе са стаљинизмом. Кроатомарксистичко – другосрбијански фантазери виде и осећају Стаљина као тобожњег „заштитника православља“,  а тако осећају и виде јер служе НАТО интересима, чији је циљ трајно оцрњивање Русије. Перица и „Пешчаник“ би, во времја оно, били ученици Гебелса. А данас уче од „Гласа Америке“ и сличних објективних медија.

Зато их подсећамо на ставове Владимира Владимировича Путина о значају Руске Цркве за Русију.

Нека се бар поуче на извору. Јер им Путин смета, и то баш, баш смета.

ПУТИН ОБЈАШЊАВА МАЛОМ ПЕРИЦИ

У документарном филму о новом крштењу Русије, Владимир Владимирович Путин је јасно рекао:„Црква има веома важну улогу за Русију – стварање услова за међуконфесионални, међуетнички и међунационални мир и хармонију. Наиме, са примањем хришћанства, православља, почела је да се ствара руска нација као јединствена нација и да се оснива централизована руска држава. У ствари, у основи руског народа и руске централизоване државе налазе се јединствене духовне вредности, које обједињују читаву, велику европску територију на којој се данас простиру Русија, Украјина и Белорусија. То је наш јединствени духовни и морални простор. А то је веома озбиљан фактор обједињавања народа.“(12)

Путин је указао и на значај Руске Заграничне Цркве, која се, због ропства у коме је била Московска патријаршија, од ње одвојила и мисионарила у слободи, да би се поново ујединила са браћом и сестрама из отаџбине 2007. године. Путин је о „заграничницима“ рекао: „Представници Руске православне заграничне цркве су истински руски људи. Они живе за интересе Отаџбине, иако далеко од ње. Они су схватили да је дошло време за обједињавање читавог руског народа зато што православље обједињује људе, понекад, најразличитијих националности“. Путин је истакао да је вера изнад нације и подсетио да „у личним документима поданика Руске империје није било рубрике „националност“ већ  рубрика „вероисповест“.(12)

Значај Цркве у савременом руском државном животу није мали, и Црква и држава имају око чега да сарађују:„То је духовно – морално васпитање људи, пре свега омладине, то је подршка институцији породице, васпитање деце, брига о онима којима је потребна посебна помоћ и подршка – о људима који пате не само од болести, о инвалидима, о људима са ограниченим могућностима, о људима који су лишени слободе“.(12)

Зато он каже:„У најкритичнијим моментима наше историје, наш народ се окретао својим коренима, моралним начелима и вредностима вере“.(12)

СЛОМ КОМУНИСТИЧКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ

То је схватио и Стаљин, који је био безбожник, сматра Путин. Као пример навео је објављивање вести о почетку Великог отаџбинског рата: „Први који је то саопштио био је Молотов који се народу обратио речима: „Грађани и грађанке!“, а када је Стаљин наступио, без обзира на сву његову тврду, да не кажем сурову политику у погледу Цркве, обратио се речима: „Браћо и сестре!“. У томе је био огроман смисао – не само речи. То је било обраћање срцу, души, историји, нашим коренима, да би изразио трагедију догађаја који се дешавају, да би мобилисао људе за одбрану своје Отаџбине“.(12)

То што се Русија крајем деведесетих година 20. века окренула вери сасвим је логично, истакао је Путин. Чак је, сматра он, и комунистичка идеологија  била нека врста сурогата за религију.  Притом је поменуо такозвани „Кодекс градитеља комунизма“, који је, вели, био „поједностављено упућивање на верске и моралне принципе практично свих традиционалних савремених религија“. „А када је, чак и та поједностављена форма обраћања људима престала да постоји, настао је огроман морални и етички вакуум који се могао испунити само једним – повратком на праве, истинске вредности.  Те вредности су могле бити само верског карактера“.(12)

Русију ка вери није покренула ни држава, ни Црква, која је била у тешком стању и опљачкана од стране совјетске власти. По Путину су се људи, у ствари, „сами окренули својим коренима, вери, духовним вредностима и то је био природан препород руског народа“.(12)

Путин је испричао како су њега у детињству крстили и како је то породица морала да крије да не би наудила очевом партијском раду:„Мајка ме је крстила, као, кришом од оца који је био члан комунистичке партије. Није био функционер, радио је у фабрици, био је месни партијски активиста у фабрици. Мајка ме је тајно крстила“.(12)

Тако Путин поучава малог Перицу.

РУСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА УЧИ МАЛОГ ПЕРИЦУ

Перице, Перице, нема у православљу религијског национализма. Има само хришћанског патриотизма.

Руска Православна Црква, у свом званичном документу, «Основи социјалне концепције», донетом на Светом архијерејском сабору 2000. године, јасно учи шта је хришћански патриотизам:»Старозаветни израиљски народ био је праобраз народа Божијег – новозаветне Цркве Христове. Искупитељски подвиг Христа Спаситеља положио је темеље постојању Цркве као новог човечанства -духовног потомства праоца Авраама. Христос нас је Својом Крвљу искупио Богу из свакога рода и језика и народа и племена (Откр. 5; 9). По самој својој природи Црква има васељенски и, самим тим, наднационални карактер. У Цркви нема разлике између Грка и Јеврејина (в. Рим. 10; 12), с обзиром на то да Бог није Бог само Јеврејима, него и онима који потичу из незнабожачких (паганских) народа (в. Рим. 3; 29), тако ни Црква не дели људе према националним или класним обележјима: у њој нема ни Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све у свему Христос (Кол. 3; 11).

У савременом свету, појам „нација“ употребљава се у два значења – у смислу стничке заједнице и у смислу свеукупности грађана одређене државе. Сарадњу Цркве и нације требало би разматрати како у контексту првог, тако и у контексту другог смисла те речи.

Да би се означио појам „народ“, у Старом Завету се користе (јеврејске) речи ‘ам и гој. У јеврејској Библији, оба термина су добила потпуно конкретно значење: првим је означаван израиљски, богоизабрани народ, а другим, у множини – гојим- пагански народи. У грчкој Библији (тј. у преводу Септуагнита), први термин је пренесен именицама „λαός“ (народ) или „δήμος;“ (народ као политичка творевина), а други – именицом “ έυος,“ (нација, множина: έυοι – пагани, незнабошци).

Супротстављање богоизабраног израиљсксг народа и осталих народа провејава кроз све старозаветне књиге, које се на овај или онај начин дотичу историје Израиља. Израиљски народ није био богоизабран због тога што је бројношћу или нечим другим превазилазио друге народе, него зато што га је Бог изабрао и заволео (в. 5. Мојс. 7; 6-8). Појам богоизабраног народа био је у Старом Завету религиозни појам. Осећање националне заједнице, карактеристично за синове Израиљеве, било је укорењено у њихову свест о припадању Богу кроз завет (савез) који је Господ склопио с њиховим оцима. Израиљски народ је постао народ Божији, а његов призив, био је да чува веру у јединог истинитог Бога и да о тој вери сведочи пред другим народима, како би се кроз њега свету јавио Спаситељ свих људи – Богочовек Исус Христос.

Осим припадношћу свих његових представника једној религији, јединство народа Божијег осигурано је и племенском и језичком заједницом и укорењеношћу у одређеној земљи – отаџбини.

Племенска заједница Израиљаца имала је за своју основу у њиховом пореклу од једног истог праоца – Авраама: Имамо оца Авраама (Мт. 3;5 Лк. 3; 8), говорили су древни Јудеји, подвлачећи своју припадност потомству онога, којем је Бог одредио да постане отац многих народа (1. Мојс. 17; 5). Велики значај придавао се очувању чистоте крви: нису одобравани бракови са иноплеменицима, јер се при таквим браковима свето семе мешало са иноплеменим народима (в. Јездр. 9; 2).

Израиљском народу је од Бога у удео била дата обећана земља. Изашавши из Египта, тај народ је пошао у Ханан, у земљу својих предака, и по заповести Божијој он ју је и освојио. Од тог тренутка, „земља ханаанска“ је постала Земља Израиљева, а њена престоница – Јерусалим – добио је значај главног духовног и политичког средишта богоизабраног народа. Израиљски народ говорио је једним језиком, који није само свакодневни него и језик молитве.Осим тога, старојеврејски је био и језик Откровења, јер је на њему Сам Бог говорио с народом Израиљевим. У епохи пред долазак Христов, кад су житељи Јудеје говорили на арамејском језику и кад је грчки био уздигнут у ранг државног језика, према јеврејском су наставили да се понашају као према светом језику на којем је савршавано богослужење у храму.

Будући по својој природи васељенска, Црква је истовремено и један организам, тело (в. 1. Кор. 12; 12). Она је заједница чеда Божијих, род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен… који некад не бејаше народ а сада је народ Божији (1. Петр. 2; 9-10). Јединство тог новог народа не обезбеђује се ни националном, ни културном ни језичком заједницом, него вером у Христа и Крштењем. Нови народ Божији нема овде постојани град, него тражи онај који ће доћи (в. Јевр. 13; 14). Духовна постојбина свих хришћана није земаљски него „вишњи“ Јерусалим (Гал. 4; 26). Еванђеље Христово не проповеда се на светом језику, доступном само једном народу него на свим језицима (Дела ап. 2; 3-11). Еванђеље се не проповеда због тога да би један изабрани народ очувао истиниту веру, него зато да би се у Име Исусово поклонило свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом, и да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца (Филипљ. 2; 10-11). 223. Васељенски карактер Цркве не значи, међутим, да хришћани немају права на националну самобитност, на национално самоизражавање. Напротив, Црква у себи обједињује васељенско и национално начело. Тако се Православна Црква, будући васељенска, састоји од мноштва аутокефалних помесних цркава. Будући свесни себе као грађана небеске отаџбине, православни хришћани не треба да забораве ни своју земаљску постојбину. Сам божанствени Утемељитељ Цркве, Господ Исус Христос, није имао зсмаљско уточиште (в. Мт. 8; 20) и указивао је на то да учење које Он доноси нема нити локални нити национални карактер: Долази час када се нећете клањати Оцу ни на Гори овој ни у Јерусалиму (Јн. 4; 21). Он је, ипак, Себе поистовећивао са народом којем је припадао по човечијем рођењу. Беседећи са Самарјанком, Он подвлачи Своју припадност јудејској нацији: Ви се клањате ономе што не знате, а ми се клањамо ономе што знамо, јер је спасење од Јудејаца (Јн. 4; 22). Исус је био лојалан поданик римског царства и платио је порез у корист цезара (в. Мт. 22; 16-21). Иако је у својим посланицама учио о наднационалном карактсру Цркве Христове, апостол Павле није заборављао да јс он по рођењу „Јеврејин од Јевреја“ (Филипљ. 3; 5), а по грађанству Римљанин (Дела ап. 22; 25-29).

Културне разлике међу појединим народима изражавају се у литургијском и осталом црквеном стваралаштву, у особитостима хришћанског устројства живота. Све то ствара хришћанску националну културу.

Међу светима које поштује Православна Црква, многи су се прославили љубављу и преданошћу својој земаљској отаџбини. Руски хагиографски извори хвале „светог благоверног кнеза“ Михаила Тверског, који је „положио душу за своју отаџбину“. Његов подвиг упоређују с мученичким подвигом светог велико- мученика Димитрија Солунског, „благог отачаствољупца…“, који је за своју отаџбину, град Солун, рекао следеће: „Господе, ако погубиш овај град и ја ћу с њим пропасти, а ако га спасеш и ја ћу се спасти“. У свим епохама, Црква је позивала своја чеда да љубе земаљску отаџбину и да, уколико би се нашла у опасности, не штеде ни своје животе ради њене одбране.

Руска црква је много пута благосиљала народ за учешће у ослободилачком рату. Тако је 1380. г. преподобни Сергије, радоњешки игуман и чудотворац, благословио руску војску на челу са светим благоверним кнезом Димиријем Донским, за битку са татарско-монголским освајачима. Затим је 1612. патријарх московски и целе Русије Гермоген благословио народни устанак за борбу с пољским интервентима. У време рата с француским орајачима, 1813. г, митрополит московски Филарет говорио је својој пастви: „Уколико се будеш клонио смрти за част вере и слободу отаџбине, умрећеш као злочинац и роб; ако умреш за веру и отаџбину, примићеш живот и венац на небу.“

Свети Јован Кронштатски је о љубави према земаљској отаџбини записао следеће: „Љуби земаљску отаџбину… она те је одгајила, одликовала, указала ти поштовање, у свему удовољила. Међутим, посебно љуби небеску отаџбину, јер је неупоредиво драгоценије од ове (земаљске), зато што је света, праведна и непропадљива. Та отаџбина је задобијена за тебе непроцењивом крвљу Сина Божијег. Да би био грађанин те отаџбине, поштуј и љуби њене законе, као што си обавезан да поштујеш и као што поштујеш законе земаљске отаџбине.“

Хришћански патриотизам се истовремено испољава и у односу на нацију као етничку заједницу и у односу на државу као заједницу грађана. Православни хришћанин је позван да воли своју отаџбину која има територијалне димензије, као и своју браћу по крви која живе свуда у свету. Таква љубав представља један од начина испуњења заповести Божије о љубави према ближњем, што укључује љубав према својој породици, према саплеменицима и према суграђанима.        

Патриотизам православног хришћанина мора да буде делатан. Он се испољава у заштити отаџбине од непријатеља, рада на добру домовине, бризи о уређењу народног живота, а што се може остварити и посредством учешћа у пословима управљања државом. Хришћанин је позван да очува и развија националну културу и народну самосвест.

Када је нација, грађанска или етничка, у потпуности или у већини случајева моноконфесионална православна заједница, она се у извесном смислу може прихватити као јединствена заједница вере као православни народ.

Истовремено, национална осећања могу да постану и узрок грешних појава као што су агресивни национализам, ксенофобија, национална искључивост и међуетничко непријатељство. У свом крајњем изразу, та појава често доводи до ограничавања права личности и народа, до ратова и осталих испољавања насиља.

Православној етици противуречи подела народа на боље и лошије, као и унижавање било које етничке или грађанске нације. Утолико су још више неусаглашена са Библијом она учења која нацију постављају уместо Бога и спуштају веру до једног од аспеката националне самосвести.               

Супротстављајући се таквим грешним појавама, Православна Црква врши мисију помирења између нација и њихових представника који су увучени у сукоб. Тако, на пример, током међуетничких конфликата она не стаје ни на чију страну, изузев у случају да једна страна испољава отворену агресивност или неправду.“(13,85-89)

Толико о «религијском национализму». Само за Перицу & друштво у грађанистичком ћошку.

ИВАН ИЉИН УЧИ МАЛОГ ПЕРИЦУ

Ко је био Иљин? Угледни мислилац и философ права, Иљин је скупа с Берђајевом, Булгаковом и другим руским философима, протеран из Отаџбине 1922, под претњом смртне казне ако се врати. Живео је у Берлину, а путовао и држао предавања широм Европе. Политички, био је монархиста и „бели“, али изразити противник сваког тоталитаризма, и левог, комунистичког, и десног, нацистичког, због кога је морао да бежи из Хитлерове Немачке (опет му је претила смрт, као у Совјетском Савезу некад, јер је био антинацистички усмерен и одбијао да се повинује универзитетским правилима хитлероваца). Склонио се у Швајцарску, где је и живео до упокојења 1954. Главна дела су му: „Хегелова философија као учење о конкретности Бога и човека“, „О супростављању злу силом“, „Пут духовне обнове“, „Основе хришћанске културе“, „Појуће срце“, „Аксиоме религијског искуства“, итд. Неке од тих књига преведене су и на српски језик.

Једна од првих ствари на које је Иљин указивао била је чињеница да патриотизам није никакво „животињство“, никакво ниско нагонско биолошко чувство које се јавља у шовинистичком чопору, спремним да коље (познат је старчевићевски израз о „пасмини славосрбској“ као „накоту за сјекиру“). Напротив, патриотизам је узвишени призив да се Родина нађе и воли:»Да би човек волео своју отаџбину, неопходно ју је наћи и реално осетити да је она заиста „моја отаџбина“. Очито, то осећање даје се већини људи без потраге, као исход природног и неприметног привикавања на услове живота који их окружују. Али управо због тога духовна суштина патриотизма често остаје неуочена. Љубав према родини у душама живи као неразумна, предметно неодређена склоност, која час замире и губи своју снагу у недостатку „одговарајућег надражаја“, а час букне као слепа и противуразумна страст, која не мисли о духовом пореклу, која лута по тами, заглушујући и зов добре воље и глас правне свести. Тај слепи афекат дели судбину свих афеката над чијим објашњењем и очишћењем човек не ради: он се постепено изрођава и понижава човека.

Он се изрођава час у празну форму борбеног шовинизма и тупе националне умишљености,час у слепу пристрасност према другостепеним емпиријским чињеницама, а час у лицемерни полет, иза кога се крије лична или класна корист. Човек, који у себи има такав патриотизам, не зна-ни оно шта он воли, нити оног због чега он воли. Он не иде за духовно – политичким мотивима, него следи политички нагон крда, и живљење његовог чувства се колеба, као код праве животиње, између бесплодне апатије и нагона грабљивице.

Човек може читав живот да проживи у границама своје државе и да не нађе своју родину, тако да ће његова душа до краја бити пуста и мртва за патриотизам; и тај неуспех или неспособност постепено ће га довести до стања духовног сирочета, до стваралачке неукорењености и јаловости. Јер налажење родине је чин духовног самоодређивања, који човеку показује његово сопствено стваралачко тле, и који самим тим омогућује духовну плодотворност његовог живота. Такав човек неће волети своју родину зато што је није нашао.»(14,174-175)

Није је нашао не значи да је нема за друге.

ШТА ВОЛИМО У РОДИНИ?

Волети отаџбину не значи повлађивати њеној немоћи и слепилу. Напротив! Иљин је то знао, и упозоравао:»Дуг живот у туђини не чини исту родином, без обзира на навикнутост на тамошњу свагдашњицу и природу и постојано правно општење; крвна и национална веза не могу да разјасне питање родине људима мешане крви; припадност држави може бити недобровољна и у души стварати постојану „антипатриотску“ напетост. То значи да се родина не одређује и не може исцрпсти тим садржајима: она је нешто веће и дубље него свако од њих понаособ и сви они узети скупа /…/Важно је управо оно шта волимо у вољеном и због чега то волимо. И, гле, истински патриота биће онај који за своје чувство пронађе предмет који заиста заслужује самопожртвовану љубав и службу. То се може изразити тако да се каже да прави патриота не воли своју отаџбину на обичан, слепо пристрасан, начин, који је мотивисан чисто субјективно и који свом предмету даје тобожњу вредност, него духовно, видовитом љубављу, која произилази из признавања правог, неумишљеног, објективног достојанства, својственог вољеном предмету. Љубити родину значи љубити нешто што у самој ствари заслужује љубав, тако да је онај који воли У ПРАВУ кад је у питању његово осећање љубави, и то да је у праву онај који јој служи. Штавише, предмет, који се назива родином, толико је сам по себи објективно и безусловно прекрасан да душа која га је нашла, која је обрела своју родину – не може да је не воли.Човек не може а да не воли своју отаџбину; ако је не воли, то значи да је није нашао и да је нема. Јер се родина да наћи управо вољом за духом а дух је самостална и највиша красота; могуће ју је видети и не знати, али, видевши и познавши је, немогуће је не заволети је. Ето због чега у темељу патриотизма лежи чин духовног самоодређивања. Човек уопште свој живот одређује тако што налази у себи предмет љубави; тада њиме овладава ново стање, у коме се његов живот пуни вољеним садржајем, приближавајући се њему и извору његовом. Притом истинска љубав увек даје способност за самопожртвовање, јер она приволева човека који љуби да свој предмет љуби више од себе. /…/»(14, 175-176)

Али, шта родољуб воли, волећи Родину? Колико је његова љубав оправдана? Зар је могућа жртва за нешто тако апстрактно, као што је Отаџбина?

ЖРТВА ЗА РОДИНУ

Јесте, могућа је. И Иљин нас на то подсећа:»Оно на шта је усмерена моја љубав према отаџбини је духовни живот мога народа, његова стваралачка дела и услови за њих неопходни (материјални, културни и политички). Не народ сам по себи, него народ који води духовни живот, и не само живот народа, него живот заиста духовни, и духовно висок, и не само услови живота -земља, и клима, и привреда, и организација, и власт, и закони, – него све то као оно што је дато духа ради и створено духом и због духа. Управо духовни живот и јесте оно због чега и зашто је могуће и треба волети свој народ, борити се за њега и погинути за њега. Кроз њега све добија свој истински значај и праву вредност. У њему је суштина родине, она суштина коју треба волети више но себе, за коју вреди живети управо зато што за њу вреди и умрети. Са њим заиста треба сјединити и свој живот, и своју судбу, управо зато што он (духовни живот, нап. В.Д.) има објективну вредност пред лицем Божјим. Духовни живот мог народа и дела њиме саздана су важни, неопходни и драгоцени сами по себи, због чега су и универзални: не само за мене, него и за мене, и за мој народ, и не само за мој народ, него свагда и за све, за све људе који сада живе и који ће било када живети. /…/Нико не може другом човеку указати на његову родину – ни васпитачи, ни пријатељи, ни јавно мнење, ни државна власт. Патриотизам је стање духовно, и зато он може да се јави једино самостално, у аутономном поретку – у личном, али аутентичном и предметном духовном искуству. Свака наредба споља може само да смета том искуству или да доведе до несрећне симулације. Не може се волети по принуди и туђем наређењу: љубав може да се јави једино „сама“, у лакој и природној предметној радости која пробуђује и гањава душу Та предметна радост или обасјава човека – и тада он постаје живи орган вољеног предмета и не оптерећује се њиме, него се радује својој срећи, или мимоилази његову душу – и тада ништа не може да му помогне. /…/»(14,176-177)

Радост родољубља велика је људска радост.

СТВАРАЛАЧКА СИЛА ПАТРИОТИЗМА

По Иљину, патриотизам је стваралачка сила:»Бреме емпиријског постојања може се надићи само стваралаштвом, то јест страдалним и трудољубивим саздавањем нових предметних вредности; човека ослобађа само порив ка духу, само остваривање духовних стања; лични страх и лична пропаст могу бити превладани само оном љубављу и оном радошћу који су посвећени неуништивом, божанском садржају. И гле, баш у том духовном стваралаштву сваки народ има своје, суштаствене особености. Сами чворови емпиријски датог карактера – условљеног расом, нацијом и језиком, климом и природом, друштвеним животом и васпитањем – развезују се и расплићу се код сваког народа на свој начин, и на себи својствен начин тај народ расплетене нити претвара у тканину. /…/ Сам начин личног одуховљења, сам ритам духовног живота у созерцању и делању истог, сам степен жеђи и утаживања исте, сам патос очајања и славословља – свезује душе једног народа сличношћу и блискошћу. И та сличност доводи до тога да се људи повезују дубоком узајамном привлачношћу, која их приволева да цене заједнички живот, да га устројавају и усавршавају његову организацију. Истоветност духовног живота постепено води снажном општењу и узајамном деловању, а то, са своје стране, рађа и нове стваралачке напоре, нова достигнућа, ново постајање још сличнијим. Духовна сличност рађа духовно јединство, и обратно. /…/И сваки народ носи и остварује духовне акте нарочитог, националног саздавања и зато ствара своју духовну културу на себи својствен начин: на свој начин научно истражује и философира, на свој начин види лепоту и васпитава естетски укус, на свој начин тугује и моли се, на свој начин воли и умире, твори врлину и пада у каљугу порока. /…/ Народи се уклапају у својеврсна духовна јединства, од чега просторна, расна и свака друга емпиријска веза добија своје истинско и дубоко значење – предметно духовног саприпадања.»(14,177-179)

Тако је то, наше мале Перице.

Али, ви  вероватно нисте ни чули за Ивана Иљина.

КАКО МАЛИ ПЕРИЦА ТУМАЧИ ОДНОС ПРАВОСЛАВЉА ПРЕМА ДРЖАВИ?

Вјекослав Перица има ниво знања о православном учењу као и покојни Мирко Ђорђевић, магистар педагогије маскиран у социолога религије. Показаћемо на једном примеру како Перичино умовање изгледа:“Иако се, од цара Константина до данас, православље у смислу црквене подређености култу државе није битно промијенило, па му је принцип секуларности и лаицизма власти стран колико и исламу или јудаизму. Само је у модерно вријеме култ цара замијењен култом народа и нације, што се углавном своди на етнос спојен с религијским монополом. Ту није било ни Реформације, ни модернизацијских црквених сабора, ни грађанских западних револуција које су увеле секуларну државу као један од темеља модерне. По томе су православни фундаментализам, исламизам и ционизам слични. Кад коначно падне секуларна држава, пасти ће и Запад.“(1)

Да опет цитирамо Основе социјалне концепције Руске Православна Цркве:“Првобитна ћелија људског друштва била је породица. Свештена историја Старог Завета сведочи о томе да се држава није одмах уобличила. Све до одласка Јосифове браће у Египат, старозаветни народ није имао државу и постојала је само патријархална родовска заједница. Држава је постепено почела да се ствара у епохи Судија. Као резултат сложеног историјског развоја којим руководи Божији промисао, усложњавање друштвених веза довело је до образовања државе.

  Адамов пад донео је у свет грехове и пороке, и било је неопходно да им се заједница супротстави. Први такав преступ било је Каиново убијање Авеља (в. 1. Мојс. 4; 1–16). Разумевши то, људи су у свим познатим заједницама почели да установљују законе, којима су ограничавали зло и подржавали добро. За старозаветни народ, Законодавац је био Сам Бог: Он је дао правила која су регулисала не само религиозни него и друштвени живот (в. 2. Мојс. 20–23).

Као нужан елемент живота у свету који је искварен грехом и у којем је неопходно да личност и заједница буду заштићени од опасних испољавања греха, држава је од Бога благословена. Истовремено, нужност државе не проистиче непосредно из воље Божије за првоствореног Адама него из последица грехопада и из усаглашености државе с Његовом вољом да дејствује на ограничавању владавине греха у свету. Свето Писмо позива властодршце да искористе силу државе ради ограничавања зла и подржавања добра, у чему се види морални смисао постојања државе (в. Рим. 13; 3–4). Полазећи од горенаведеног, анархија, тј. одсуство одговарајућег уређења државе и друштва, исто као и позивање на њу и покушај да се она успостави, представљају противуречење хришћанском поимању света (в. Рим. 13; 2).

Црква својим чедима не прописује само да се повинују државној власти независно од убеђења и вероисповести њених носилаца, него им налаже и да се моле за њу, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти (1. Тим. 2; 2). Истовремено, хришћани су дужни да се клоне апсолутизације власти, непризнавања граница њеној чисто земаљској, привременој и пролазној вредности, условљеној постојањем греха у свету и неопходношћу да се он обузда. Према учењу Цркве, ни сама власт нема право да апсолутизује саму себе, ширећи своје границе до потпуне аутономије од Бога и поретка ствари који је Он установио, а што може да доведе до злоупотребе власти, па чак и до обоготворавања властодржаца. Држава, као и остале људске установе, чак и ако је усмерена ка добру, може да испољи тенденцију ка претварању у самодовољну институцију. Многобројни историјски примери таквог претварања показују да у том случају држава губи своје истинско предодређење.

  У сарадњи Цркве и државе, морају се узети у обзир различитост њихових природа. Цркву је непосредно основао Сам Бог, наш Господ Исус Христос, док се богоустановљеност државне власти посредно открива у историјском процесу. Циљ Цркве је вечно спасење људи, док се циљ државе састоји у њиховом овоземаљском благостању.

Царство Моје није од овога света, каже Спаситељ (Јн. 18; 36). „Овај свет“ се делимично покорава Богу а делимично се, и то највећим делом, осамостаљује од сопственог Творца и Господа. У оном степену, у којем се не потчињава Богу, свет се потчињава „оцу лажи“, сатани, и он (свет) „у злу лежи“ (в. Јн. 8; 44 и 1. Јн. 5; 19). Црква је тело Христово (1. Кор. 12; 27), стуб и тврђава Истине (1. Тим. 3; 15), и у својој МИсуштини не може у себи да има никакво зло ни сенку таме. Будући да је држава део „овог света“, она нема удела у Царству Божијем, јер тамо где је Христос све и у свему (Кол. 3; 11) нема места ни принуди ни супротстављању људског и Божијег па, према томе, тамо нема ни државе.

Начело световности државе не може се схватити у смислу радикалног потискивања религије из свих сфера народног живота, удаљавања религиозних удружења од учешћа у решавању друштвено значајних задатака и од ускраћивања права да оцене поступке власти. То начело претпоставља само извесну поделу сфера компетенција Цркве и власти и немешање једне у унутрашње послове оне друге.

Не би требало да Црква на себе преузима функције државе: супротстављање греху путем насиља, коришћење пуномоћи световне власти, прихватање на себе функција државне власти које претпостављају принуду или ограничење. Истовремено, Црква може да се обрати државним властима тражећи да у овом или оном случају употребе власт; међутим, право на решавање таквог питања припада држави.

Држава не сме да се меша у живот Цркве, у њену управу, вероучење, литургијски живот, духовну праксу итд, исто као и у делатност канонских установа уопште, изузев оних страна које претпостављају делатност у смислу правног лица које нужно ступа у одговарајуће односе са државом, њеним законодавством и органима власти. Црква од државе очекује да поштује њене канонске норме и остале унутрашње одредбе.

Покушај да се створи форма државе која је хришћанска био је предузет у Византији, где су се начела црквено – државних односа изразила у канонима и државним законима овог царства, а одражавају се и у светоотачким списима. Та начела су, у својој свеукупности, названа симфонијом Цркве и државе.

У шестој новели светог Јустинијана формулисано је начело које је у основи симфоније Цркве и државе: „Највећа добра, која су људима дарована вишњом благодаћу Божијом, јесу свештенство и царство, од којих се прво (свештенство, црквена власт) брине о божанственим делима, док друго (царство, државна власт) руководи и брине о делима људским. И једно и друго, исходећи са истог извора, представља украс људског живота. Због тога царевима ништа толико не лежи на срцу као част свештенослужитеља који им са своје стране непрестано служе и за њих се моле Богу. Ако свештенство у свему буде добро устројено и Богу угодно и ако државна власт буде праведно управљала повереном јој државом, онда ће међу њима постојати пуна сагласност у свему што служи на корист и добро људског рода. Због тога улажемо највећи труд у очување истинитих Божијих догмата и достојанства свештенства, надајући се да ћемо тако задобити највећа добра Божија и чврсто држати она која већ поседујемо.“ Руководећи се тим нормама, цар Јустинијан је канонима признавао снагу државних закона.

Класична византијска формула сарадње црквене и државне власти налази се у „Епанагоги“ (друга пол. 9. века): „Световна власт и свештенство односе се једно према другом као душа и тело у живом човеку. У њиховој вези и сагласности садржи се благостање државе.“

Имајући различите природе, Црква и држава користе различита средства за достизање својих циљева. Држава се углавном ослања на материјалну моћ, укључујући и силу принуде, а такође и на одговарајуће световне идејне системе. Црква пак располаже религиозно–моралним средствима којима руководи своју паству и придобија нова чеда.

Црква непогрешиво проповеда Христову истину и преноси људима моралне заповести које потичу од Самог Бога, због чега нема власт да измени било шта у свом учењу. Она нема власт ни да заћути, ни да престане да проповеда истину, без обзира на то какво учење прописују или шире државне инстанце. У том погледу, Црква је потпуно слободна од државе. Ради несметаног и унутрашње слободног проповедања истине, Црква је током историје била више пута прогоњена од стране непријатеља Христових. Међутим, и прогоњена Црква је позвана да трпељиво подноси прогоне, не ускраћујући лојалност држави која је прогони.

Правни суверенитет на територији државе припада њеним властима. Према томе, оне одређују јуридички статус Помесне цркве или једног њеног дела, препуштајући јој могућност неспутаног вршења црквене мисије или пак ограничавајући ту могућност. Самим тим, државна власт пред лицем Вечне Правде даје суд о самој себи и, на крају крајева, предсказује своју судбину. Црква остаје лојална држави; међутим, изнад захтева за лојалношћу је божанствена заповест: извршавање дела људског спасења у свим условима и у свим околностима.

Ако власт присиљава православне вернике да одступе од Христа и Његове Цркве, а такође и на грешна, душегубна дела, Црква је дужна да таквој држави откаже послушност. Следећи заповест своје савести, хришћанин може да не испуни заповест власти која га присиљава на тежак грех. У случају да црквена Пунота није у могућности да се повинује државним законима и одлукама власти, црквене старешине могу да, након дужног разматрања питања, предузму следеће поступке: да у погледу проблема који се појавио ступе у дијалог са властима; да позову народ да примени демократски механизам за измену законодавства или преиспитивања одлуке власти; да се обрате међународним инстанцама и светском јавном мнењу; да се обрате својим чедима с позивом на мирну грађанску непослушност.

Установљење правног начела „слободе савести“ сведочи о томе да је друштво изгубило религиозне циљеве и вредности, о масовној апостасији (отпадништву) и о фактичкој равнодушности према делу Цркве и победи над грехом. Међутим, то начело се показало као једно од средстава постојања Цркве у нерелигиозном свету, допуштајући јој да има легалан статус у секуларној држави, као и независност у односу на иноверне или неверујуће друштвене слојеве.

Онај државни поглед на свет који је неутралан у односу на религију не противуречи хришћанској представи о призиву Цркве у друштву. Међутим, Црква је дужна да држави укаже на недопустивост ширења убеђења или дејстава који воде ка потпуној контроли над животом личности, над њеним убеђењима и односима с другим људима, а такође и ка рушењу личног, породичног или друштвеног морала, ка вређању религиозних осећања, наношењу штете културно–духовној самобитности народа или ка појави претње светом дару живота. У остваривању својих социјалних, доброчинитељских, образовних и других друштвено значајних програма, Црква може да рачуна на помоћ и садејство државе.

У време судија – а то је онај период који је описан у старозаветној Књизи о судијама – власт није дејствовала посредством присиле него посредством ауторитета, при чему је тај ауторитет био преношен божанственом санкцијом. Да би се таква власт делатно остварила, вера у друштву је морала да буде веома снажна. У време монархије власт је и даље била дата од Бога, али за своју реализацију није користила толико духовни ауторитет колико принуду. Прелазак од епохе судија ка монархији сведочи о слабљењу вере, због чега се и појавила потреба да Невидљиви Цар буде замењен видљивим (царем). Савремене демократије, па у том смислу и оне које су по својој форми монархије, не траже божанствену санкцију власти. Оне представљају форму власти у секуларном друштву, која претпоставља право сваког правно способног грађанина на изражавање сопствене воље посредством избора.

Неопходан услов за сарадњу Цркве и државе је усклађеност црквеног учешћа у државним пословима са самом природом и призивом Цркве, одсуство државног диктата у друштвеној делатности Цркве и неувођење Цркве у оне сфере државне делатности у којима је њена делатност немогућа због канонских и других разлога.

Традиционална област друштвеног рада Православне цркве је заступање народних потреба пред државним властима, као и права и настојања појединих грађана и друштвених група. Такво заступање, које представља дужност Цркве, може бити изнето као усмено или писмено обраћање органима државне власти различитих огранака и нивоа а од стране одговарајуће црквене инстанције.

Да би се избегло мешање црквених и државних послова и да би се онемогућило да Црква добије световни карактер, канони забрањују клирицима да прихвате учешће у пословима државне управе. Тако 81. Апостолско правило гласи: „Не доликује епископу или презвитеру да се упушта у народну управу, јер је потребно да се непрестано бави црквени пословима.“ О томе се говори и у 6. Апостолском правилу, а такође и у 10. правилу 7. Васељенског сабора. У савременом контексту, дате поставке се не тичу само извршења административне пуномоћи власти него и учешћа у представничким органима власти.“(13, 89-103)

Јасно? Јасно. Осим Перици и његовима.

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ ПОУЧАВА МАЛОГ ПЕРИЦУ

Шта је однос Православне Цркве према држави јасно нам каже отац Јустин Поповић у својој брошури „Истина о СПЦ у комунистичкој Југославији“:„Цару царево – Богу Божије“:То је еванђелска коегзистенција Цркве и државе, одређена и прописана самим безгрешним и свезнајућим Господом и Спаситељем Христом. Зато за Цркву неизменљиво и вечито обавезна. Цару: харач, новац, на њему лик царев (Мт.22,19-21). А Богу? – и душу и тело: јер на души и у души лик Божји, и на телу и у телу преко душе, јер тело живи боголиком душом и носилац је боголике душе. Све што је битно у човеку, и у души и у телу, све је Божје, и људи нису своји, већ увек и по свему творевина Божја и имовина Божја (1Кор. 6,19-20). Да, да, да: и душа и тело припадају Богу: – вечности, вечном животу: =Вечној Истини, Вечној Правди, Вечном Разуму, Вечном Смислу. Стога се Божје не сме жртвовати ради царевог. Првенство и ту увек припада Богу.

У Богочовеку и Његовом делу и телу – Цркви: Бог увек на првом месту, а човек на другом; увек се све решава Богом, а не човеком. То је Васељенске Цркве и свевредност и свемерило. Зато се сваком проблему Цркве приступа: „са страхом Божјим, вером и љубављу“. Црква је Богочовечански организам, па онда организација. Она – тело Богочовека: зато се у њој све мора прво гледати и видети и мерити Богом, па човеком; и онда човеком из Богочовека. Никада само човеком, никада „по човеку“. Стога: увек, увек, увек: „Богу се треба већма покоравати него човеку, него људима“. Када је то у питању, онда се и Првоврховном Апостолу Петру – „у очи противстаје“ (Гал.2, 11-14). Ту је у вечно неизменљивој важности богонадахнуто апостолско начело и метод делања Цркве: „Нађе за добро Дух Свети и ми“ (ДАп.15,28): прво Дух Свети па ми: ми иза Духа Светог и у Духу Светом и са Духом Светим. Увек вођени и руковођени духоносним Апостолима и духоносним Оцима.

„Богу Божје – цару царево“: – то је еванђелски принцип коегзистенције = сапостојања између Цркве и државе. Јасно је: Црква мора у сваком режиму, па и у безбожничком, наћи свој modus vivendi =начин живљења): али увек у духу и границама еванђелског принципа коегзистенције: „Богу Божије, цару царево“. Не мешати се у унутрашње ствари Цркве: не дирати њене вечне и свете еванђелске дужности и права. Или сапостојање Цркве и државе, или страдање Цркве од гонитеља, који одричу и гоне Бога и што је Божје, а намећи анти Бога и анти Божје. А све то под врховном контролом Свееванђеља: „Богу се већма покоравати него људима“. Ако тога нема, онда Цркви као једини еванђелски то modus vivendi остаје: страдати за Господа Христа, трпети, злопатити се, и тако се борити за основна права вере и савести и душе. А гонитељима апостолски одговорити: „Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо него ли Бога“ (ДАп.4,19)? Увек заувек ми заједно са свима богоносним Апостолима, и свима Светим Мученицима, и свима Светим Исповедницима, и свима Светим Оцима неустрашиво исповедамо и громогласно проповедамо вечно Свееванђеље Богочовека Господа Христа и Његовог Богочовечанског Тела – Цркве: „Богу се треба већма покоравати него ли људима“.“(15)

То је кључ православне вере: Богу се више покоравати него људима.

ПРИМЕРИ СВЕТИХ

Отац Јустин наводи из примера светих у отпору безбожној држави:“На претње одузимањем имовине, прогонством и смрћу од стране царског намесника Модеста, Св. Василије Велики одговара: „Не можеш одузети имање од онога који ништа нема, осим ако су ти потребне моје вете хаљине и оно мало књига, што представља све моје имање. А прогонства се не плашим, … јер је сва земља Господња, на којој сам ја дошљак и пролазник. Мучења се такође не плашим…, јер смрт ће ме само брже приближити Богу, за Којег живим и Којему служим“. На чуђење царског намесника да му „ нико до сад није са таквом смелошћу одговарао“, Св.Василије додаје: „Није ти се, ваљда, још десило да се сретнеш са Епископом. Знај, намесниче, ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, али када неко хоће да нам узме Бога и правду Његову, ми тада не гледамо ни на кога“. Најзад Модест рече: „Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење“. – Свети Василије одговори: „Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи“ (код Св. Григорија Богослова, РG t. 36, соl.5601).

Неустрашиви исповедник Истине, Учитељ васељене, Свети Јован Златоуст говори изасланицима царице Евдоксије: „Нека се љути царица колико хоће, но ја нећу престати да говорим истину. Јер боље ми је да разгневљујем људе него Бога; и кад бих људима угађао, ја не бих био слуга Христов“.

Многострадални Исповедник Православља, Свети Максим благовести: „ Ја не могу жалостити Бога ћутањем о ономе што је Бог заповедио да говорим и исповедам… Радо пристајем на све што ми цар нареди, ако то није противно Богу, и не шкоди вечном спасењу душе“ (PG t.90, соl.124 и 161).

Сунчани светилник Православља, Свети Јован Дамаскин громогласи: „Не припада царевима да постављају законе Цркви. Јер шта вели Божански Апостол: „Бог постави у Цркви прво Апостоле, друго Пророке, треће Пастире и Учитеље на усавршавање Цркве“ (1 Кор.12,28), а није рекао и цареве… Нама нису реч Божју проповедали цареви, него Апостоли и Пророци, Пастири и Учитељи… Царевима припада старање о цивилним стварима, а црквене ствари и поредак припадају Пастирима и Учитељима. Иначе ће, браћо, бити по среди разбојничка узурпација… Ми те, царе, слушамо у житејским стварима, у порезама и дажбинама и трговини, у ономе над чим ти имаш власт, а у стварима црквеног поретка ми имамо Пастире, који су нам говорили реч Божју и који су донели црквене законе и поредак. Нећемо да померамо вечне границе које су поставили Оци наши, него ћемо се држати Предања као што смо примили. Јер ако здање Цркве почнемо и у нечем малом рушити, онда ћемо постепено и све срушити“ (РG1.94, соl.1297).

Богозрачно сунце Православне Истине, херувимски ревнитељ Православне Вере, пресвето око Цркве, Свети Симеон Нови Богослов, игуман, у присуству многих великаша говори у очи своме надлежном епископу, патријарху Цариградском, који га је невина послао у прогонство и гони га подмукло и лукаво: „Пристани да нас учиш сагласно Светом Писму, следећи ранијим Светим Оцима, и ми ћемо те примити као равног Апостолима, и бићемо земља и прах под твојим светим ногама; и да будемо гажени тобом, сматраћемо то за посвећење, за хиротонију. И не само то, него ћемо твоја наређења испуњавати до смрти. Али ако ти нећеш да нас учиш тако како би нас побудио да се покоравамо твојим наредбама, … у том случају ми не можемо ништа друго рећи до оно што и ученици Христови: Већма се треба покоравати Богу него људима (ДАп.5,29)“ ((Βίος Συμεών τοΰ Νέου Θεολόγου од Никите Ститата, изд. Roma 1928).“(15)

Све речено у теорији, потврђивано је у пракси православног Српства новог доба.

КАКО СЕ СРПСКА ЦРКВА НИЈЕ ПОКОРАВАЛА ДРЖАВИ

Није ли аустрољубиви српски краљ Милан прогнао митрополита Михаила, поглавара Цркве у Србији, зато што је Михаило устао против његовог идолопоклонства Бечу? Није ли Српска Црква устала против Владе Милана Стојадиновића због конкордата са, Перици тако драгим, Ватиканом? Није ли патријарх Гаврило подржао пуч против Тројног пакта 1941. године? Нису ли најбољи синови Српске Цркве, попут митрополита скопског Јосифа Цвијовића, митрополита Арсенија Брадваревића, владике Варнаве Настића, оца Јустина Поповића, проте Саве  Банковића и толиких других свештеномученика и исповедника дигли глас против комунистичке Титотопије, за којим кроатокомунисти и другосрбијанци на свој, потуљени, начин жале ( маскирани, наравно, у демократе и грађанисте )?

Православна Црква нема никакве везе ни са исламским схватањем односа вере и државе ( који заговара теократију у виду сталне власти верских вођа ), ни са ционизмом ( који је секуларна верзија талмудског јудаизма, при чему фундаменталистички јудаисти осуђују и одбацују циониза веома радикално ).

О томе Милош Ковић:“У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству./…/

Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“  Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају.“(16)

Међу јуришницима ето и Перице и „Пешчаника“.

У ШТА ВЕРУЈУ ПЕРИЧИНИ СУНАРОДНИЦИ?

Него нам Перица ништа не рече о вековном папоцезаризму ватиканџијског типа, који је, по Достојевском, гори од атеизма.

Кључни догмат римокатолицизма, коначно утврђен на Првом ватиканском концилу у 19. веку, јесте да је папа незаблудив по питањима вере.

Да не бисмо били оптужени да тај „догмат“ (по Св. Јустину Ћелијском, најтежи пад човека после Адамовог и Јудиног пада, јер папа је пао у самообоготворење) не излажемо тачно, доносимо га онаквим какав је у званичном римокатоличком „Катекизму“, објављеном на свим светским језицима, па и у Хрватској:

„880. Успостављајући Дванаесторицу, Крист „их је установио као колегиј или сталан збор, којему је на чело ставио Петра, изабраног између њих“. Као што по Господиновој одлуци св. Петар и други апостоли творе само један апостолски збор, исто тако су међу собом повезани Римски бискуп, Петров насљедник, и бискупи, насљедници апостолски“.

881. Господин је само Шимуна, којему је дао име Петар, учинио стијеном своје Цркве. Њему је предао кључеве, њега је поставио пастиром свега стада. „Служба везивања и разрјешивања, која је дана Петру, очито је дана и збору апостола здруженом са својом главом“. Та пастирска служба Петра и других апостола спада у темеље Цркве. Настављају је бискупи под папиним првенством.

882. Папа, римски бискуп и насљедник светога Петра, „трајно је и видљиво почело и темељ јединства како бискупа ткао и мноштва вјерника“. „Римски првосвећеник по својој служби као намјесник Кристов и пастир цијеле Цркве има над Црквом потпуну, врховну и опћу власт, коју може увијек слободно вршити“.

883. „Колегиј или збор бискупа нема власти осим ако се не схваћа заједно с Римским бискупом као својом главом.“ Као такав, бискупски је збор „такођер субјект врховне и потпуне власти над цијелом Црквом (…); та се пак власт може вршити само уз сугласност римскога бискупа“.

884. „Власт опћом Црквом на свечан начин бискупски збор врши на опћем сабору“. „Не може бити опћег сабора који као такав није потврдио или барем прихватио Петров насљедник“.  /…/

889. Да би сачувао Цркву у чистоћи вјере предане јој од апостола, Крист, који је истина, хтио је Цркви дати удјела у својој незаблудивости. Народ Божји, под водством живога црквеног Учитељства, непоколебљиво пристаје уз вјеру по наднаравном осјећају вјере./…/

891. „Римски бискуп, глава бискупског збора, има незаблудивост снагом своје службе када, као врховни пастир и учитељ свих вјерника, који своју браћу утврђује у вјери, дефинитивно проглашује науку вјере и морала (…) Цркви обећана незаблудивост налази се такођер у бискупском збору кад врши врховну учитељску службу заједно с Петровим насљедником“, особито на опћем сабору. Кад Црква, својим врховним Учитељством, нешто одређује „да треба вјеровати као од Бога објављено“ и као Кристов наук, „те дефиниције треба примати с вјерском послушношћу“. Та се незаблудивост протеже на сав поклад Божје објаве.“(17)               

У то, дакле, верују паписти: да је папа НЕЗАБЛУДИВ по питањима вере, и да је он „намесник Христов“ на земљи; бискупи ни о чему битном не могу да одлуче без папине коначне пресуде.

Православно учење по том питању изложено је у  Посланици Источних патријараха из 1848. године, где јасно стоји да у Цркви од Истока ниједан епископ сам за себе, па чак и сабор епископа самих за себе, нема папску незаблудивост, него Истину која је предата Цркву чува САВ НАРОД БОЖЈИ. Како рече Владика Николај, православни „папа“ је Дух Свети, а не било који смртан и заблудама склон човек. Зато православље никад није имало инвизицију.

Зато је Достојевски говорио да је папизам гори од атеизма, јер проповеда, земним властољубљем и вољом за моћи унакажен, лик Христов.

ПЕРИЦИ ЈЕ ДРАГИ ТОМА БУНИЋ – ШАГИ

Вјекослав Перица, са поучно подигнутим прстићем, поручује кога Срби треба да слушају:“Послије Другог ватиканског Сабора, Томислав Шаги-Бунић, један од највећих теолога у хрватском католицизму, био је одушевљени заговорник екуменизма и кршћанског јединства, али и гласан критичар етничког национализма, како у властитој цркви тако и у другим црквама. „Чувајте се екстремног етничког национализма, тако радикалног хрватског национализма попут усташтва, али и имитирања српског светосавља“, говорио је Шаги-Бунић студентима теологије. Појаснио је, а тако ће писати и у својом есејима о религијском национализму: „Светосавље је етнонационалистичка идеологија прије свега, нешто попут секте или култа с кршћанском литургијском формом, али протукршћанског садржаја. Јер Бог изабире у своје краљевство достојне појединце као појединце према оним критеријима из еванђеља по Матеју, а не колективе попут народа и нација“.“(18)

Гле ти Шагија! Усташтво је изједначавао са светосављем. Нимало случајнно, Шаги је био поклоник „блаженог Алојзија“, војног викара усташке војске и горљивог заступника интереса НДХ, који је у марту 1945, кад је све свима било јасно, тражио да велике силе сачувају НДХ. Тако је у септембру 1998, кад је НАТО папа Војтила дошао да Степинца ( коме се у Хрватској подижу цркве и служе службе ) прогласи за блаженог, ускликнуо с љубављу ( појте му, Хрвати, и утројте ) Алојзију Свеусташком. Пре тога, истакао је да је потпуно веран ватиканској догми о папи као Христовом намеснику на земљи:“Можда ће за кога то бити мало необично, али је ипак истинито, и за сама Папу темељно: он вјерује да је намјесник Исуса Криста на земљи и да у овоме часу кроз његово служење међу људима дјелује Дух Свети и очитује се љубазна брига Оца небескога за све људе и народе, за свакога човјека, дапаче, за свако дијете, али и за природу коју је Бог људима повјерио./…/У том смислу Папа је у згуснуту смислу сакрамент, видљив знак и оруђе позива на сједињење људи с Богом и јединства свега људског рода. У том смислу Папа искрено вјерује да му је обвеза не само бринути се за очување Цркве, него, такођер, бити посредник очувања и спасења свијета и човјечанства у овим критичним тренуцима кад свијет посједује оружје за самоуништење, ако њиме овладају зли демони./…/Он не мисли своју поруку никому силом наметати, али осјећа неизбјеживу обвезу од Бога да све позива на дијалог и промишљање, на узајамно поштивање, на љубав и солидарност, без којих се човјек не може одржати као човјек. С том свијешћу и с том вјером долази у Хрватску, са жељом да сваки наш човјек и сав народ осјети како смо Богу важни и како Бог од нас очекује да ћемо се владати као синови и кћери Божје, који се обраћају Оцу с поуздањем и спремношћу да опросте и моле опроштење за све што је било мањкаво или грјешно, а обећавају да ће од сада свједочити истину у стрпљивости и слободи, ослоњеној на љубав која је Бог.“(18)

И – опет и опет! – усклините, Хрвати, „блаженоме Алојзију“, на позив Перичиног узоритог Шагија Екуменског:“У тој сувислости прогласит ће нашега дивнога човјека Алојзија Степинца блажеником, да нас потакне да живимо у свијести заједништва светих и да будемо устрајни, али и неустрашиви, у промицању достојанства сваке људске особе и њезиних неотуђивих права као што је био и Алојзије Степинац, поштујући повијесно стечена и изборена права свакога народа да живи самостално као равноправан члан заједнице народа”.(18)

Светосавље, наравно, није и не може бити карикатура коју је нацртао Шаги. Оно је сама срж српског одговора на Христов позив.

БОГОЉУБ ШИЈАКОВИЋ ПОУЧАВА МАЛОГ ПЕРИЦУ

Наш угледни философ, Богољуб Шијаковић, у својој студији „Светосавље и философија живота“, истиче:“Благодарећи Светом Сави православно хришћанство је постало својина и одлика читавог народа, преображавајућа и оплемењавајућа хришћанска народна вјера. Светосавље изражава хришћанску природу душе и духа српског народа, оно је аутентично доживљено хришћанство српског народа, самосвојни начин нашег охристовљења. Оно садржи идеале правде и слободе, самопожртвовања и страдања, трпељивости и праштања; оно је љубав према Богу и човјеку без које нема љубави према човјечанству. Осветосављени српски народ није безлични етнички колективитет него охристовљени народ који има своју историјски потврђену личност, националну личност потврђену у наднационалној хришћанској култури. Због тога српском народу није својствен национални егоизам. Отуда српски народ не- довољно описује етнографија: њега суштински одређује хагиографија његових светитеља-христоносаца. У Светом Сави и светосављу зато не треба да гледамо само неку нашу културну специфичност, наш културни посјед, већ исто тако универзалност хришћанске вјере утемељену у универзалности Христове љубави и Његове Жртве искупљења. Истина Светог Саве је Христос! И тада је искупитељско жртвоприношење, као срж православне вјере, уједно и суштина светосавља, а онда и хришћански карактер наше историје: историјски догађаји постају за нас вриједносни оријентири и тачке ослонца у којима видимо надисторијски смисао, о чему нам говоре Косовски завјет и Видовданска етика. Историја је за један народ и оно шта тај народ види у сопственој историји. Наш поглед на сопствену историју омогућава нам не само да бруталност историје поднесемо него и да историју разумијемо и прихватимо. За наш народ, јер је мали по броју али хоће да буде велики по карактеру, историја изгледа мора да буде страдање. – Свети Сава је српском народу дао најпоузданију вриједносну оријентацију јер је то оријентација око олтара и Христове жртве, одакле исходи све што је везано за Светог Саву и светосавље. Онда враћање Светом Сави није архиварски гест неког традиционализма, није манифестација историографске културе нити навика обичајне културе. Као личност која пројављује ванвремену димензију историје Свети Сава је увијек наш савременик, и то онај који нам подарује идентитет који траје кроз историју. Он је наш оријентир и тачка ослонца. Да бисмо се оријентисали у вихорима историје морамо као народ стално држати на Отуда српски народ не довољно описује етнографија: њега суштински одређује хагиографија његових светитеља-христоносаца. У Светом Сави и светосављу зато не треба да гледамо само неку нашу културну специфичност, наш културни посјед, већ исто тако универзалност хришћанске вјере утемељену у универзалности Христове љубави и Његове Жртве искупљења. Истина Светог Саве је Христос! И тада је искупитељско жртвоприношење, као срж православне вјере, уједно и суштина светосавља, а онда и хришћански карактер наше историје: историјски догађаји постају за нас вриједносни оријентири и тачке ослонца у којима видимо надисторијски смисао, о чему нам говоре Косовски завјет и Видовданска етика. Историја је за један народ и оно шта тај народ види у сопственој историји. Наш поглед на сопствену историју омогућава нам не само да бруталност историје поднесемо него и да историју разумијемо и прихватимо. За наш народ, јер је мали по броју али хоће да буде велики по карактеру, историја изгледа мора да буде страдање. – Свети Сава је српском народу дао најпоузданију вриједносну оријентацију јер је то оријентација око олтара и Христове жртве, одакле исходи све што је везано за Светог Саву и светосавље. Онда враћање Светом Сави није архиварски гест неког традиционализма, није манифестација историографске културе нити навика обичајне културе. Као личност која пројављује ванвремену димензију историје Свети Сава је увијек наш савременик, и то онај који нам подарује идентитет који траје кроз историју. Он је наш оријентир и тачка ослонца. Да бисмо се оријентисали у вихорима историје морамо као народ стално држати на памети оно што је најважније, морамо с ослонцем на Светога Саву имати самосвијест (свијест о себи) и савјест (моралну самосвијест). Као што је Мојсије свом народу донио Закон са Свете Горе Синајске тако је Свети Сава своме народу донио Законоправило (Номоканон, Крмчија, 1219) са Свете Горе Атонске, – да би тако моћ зауздао правом, да би право саздао на темељима етике, а да би етику засновао на хришћанској вјери, на безусловном важењу људског достојанства због лика Божијег у нама. Тиме је Сава хришћанске вриједности и културу положио у темеље државе и културе српског народа. – Од Светог Саве треба да научимо шта значи вољети свој народ: то значи осјећати понос због великих људи у нашем народу и њихових подвига (у историји, вјери, науци, култури, спорту) којима се потврђује нормативна (вриједносна) структура, а исто тако осјећати и стид због оних који својим поступцима нарушавају нормативну структуру. Јер способност за понос и стид треба да је јединствена, као што су јединствене слобода и одговорност. Онда вољети свој народ значи настојати да и ријечју и дјелом потврђујемо у нашим конкретним животима ону потенцијално универзалну нормативну структуру (светосавље: универзалне хришћанске вриједности које нам је предао и којима нас је охристовио и осветосавио, оплеменио и облагородио Свети Сава) којом одређујемо своје постојање и тиме дефинишемо себе. То је саставни дио саморазумљиве борбе за признање и права на самоодређење једног народа, наиме права да сами слободно постављамо сврхе свог постојања и дјелања. Због такве своје суштине – светосавље има суштински значај за нас. Због свега тога Срби треба да доживљавају светосавље као израз свог националног карактера и уједно као универзалну вриједност своје народне хришћанске културе. Због тога Светосавље представља основну црту српског идентитета, наиме интегритета као способности самоодржања. Светосавље је обавеза и задатак на који треба достојно да одговоримо, угледајући се на најугледније међу нама. И да имамо на памети Светитељеве ријечи: „Молим оне који ће после мене бити, испуните оно што ја због маловременог живота не доврших.““(19,49-52)

Какве ово везе има са усташтвом, то зна само Хрват попут Вјекослава Перице, ученика Шагија Екуменског и Степинцољубивог.

СВЕТОСАВЉЕ ПО СВЕТОМ САВИ

Мирко Сајловић, са Богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, указује на симфоничност црквено – државних односа као на један од кључних доприноса Светог Саве нашем вековном покушају да се остваримо на овим просторима:“Савина визија српског црквено-политичког живота, преко Номоканона и црквено-народног предања, остала је у темељима идентитета српског етноса. Реч је о српско-православној философији живота која се данас углавном ограничава само на област црквеног живота. Међутим, узевши је изворно, Савин концепт «светосавља» није правио данашњу разлику између црквеног и грађанског живота. Његова визија «светосавља» није садржала наглашено дуално разликовање црквеног од политичког, већ је напротив она чинила јединствену црквено-политичку платформу за цео српски народ. Начелно, према Законоправилу, постојала је разлика између црквеног и државног законодавства. Но, захваљујући јединственом систему вредности и блиској сарадњи двеју власти, начелна подељеност у пракси се скоро није ни осећала. Свети Сава је Законоправилом успоставио јединствено хармоничан концепт двеју власти на коме се политичко-идеолошки, црквено и културно изградио српски етнос. Овај Савин концепт црквено-политичке организације српског народа, који је током прве половине XX века прозван и као «светосавље», био је на снази код Срба све до пада под Турке и губљења српске државотворности. Од тада «светосавље» се очувало само у предању Српске цркве као српски начин црквено-православног живота без његовог реалног државно- политичког аспекта. Но и као такав, појам «светосавља» је одредница која у најбитнијем одређује систем вредности српске философије хришћанског живота, а самим тим и српски етнички идентитет како током средњовековља, тако и данас. Јер «ако је бар делимично тачно уверење предромантичара и романтичара да су дух и карактер европских народа утемељени током средњег века», онда несумњиво да Срби корене своје савремене националне физиономије треба да траже у епохи првих светих Немањића – Светога Симеона, Светога Саве Светога Симона монаха (Стефана Првовенчаног) – и њима заснованим српским институцијама.“(20)

Колико смо изгубили забог тога што смо одбијали да живимо по законима симфоније, остаје нам тек да установимо.

ИВО ПИЛАР О СВЕТОМ САВИ                               

Драган Ашковић, са Православног богословског факултета у Београду, потврђује да значај личности Светог Саве превазилази уску конфесионалност:“Истицање значаја дела и личности Светога Саве не представља само наш субјективни доживљај, већ о њему на тај начин сведоче и писани документи других народа. Због тога је за нас од посебне важности када о њему говоре и они који су кроз историју претендовали да Србију обликују према њиховом, а нама страном западном црквеном и државном моделу. У том смислу вредно је обратити пажњу на сведочанство И. Пилара, познатијег под псеудонимом L. V. Südland. Будући да је Црква на Западу карактеристична по својој широко захваћеној универзалности наш Свети Сава је виђен првенствено као „народни светац“. Са својим оцем Немањом, саградио је манастир Хиландар, први словенски и српски народни манастир на Атосу, те положио темеље за даљи развој и успон српске државе. Његове главне заслуге су стварање династије и организовање самосталне националне, односно православне Цркве. У светогорском начину хришћанског живота, којим је задојен Свети Сава, похрањена је суштина читавог животног знања брушеног хиљадугодишњим малоазијским културним и животним предањем. То животно наслеђе чувано је на Атосу, извору из којег је Свети Сава црпео не само знање већ сву животну мудрост и смисао постојања.“(20)

Пилар је истицао да Срби могу да опстану и без државе, и без војске, али да не могу без Светог Саве и светосавске народне Цркве. Вреди се и данас, кад многи настоје да руше древно светосавско јединство, сетити становишта оних који нам нису желели добро, и држати се слоге која је, како каже Владика Николај, за нас увек била „богословска и божанска“, а не приземна и подземна.

О ПРОСВЕТИЕТЉСТВУ СВЕТОГ САВЕ

Једна од највећих лажи другосрбијанштине и аутошовинизма је да је светосавска вертикала застарела: не можемо, тобож, с њом у Европу. Уосталом, није ни „научна“. Наш философ, др Зоран Кинђић, својим текстом у нишком зборнику показао је да просветитељство Светог Саве није у нескладу са савременошћу; напротив:“Да ипак не би било неспоразума, да нас не би неправедно оптуживали за мрачњаштво и регресију, ваља истаћи да натприродна, духовна светлост није непријатељски усмерена према научном духу, односно према природном светлу људског разума. Напротив, као што сведочи пракса средњовековог просветитељства, наука и техника су итекако неговани у манастирима. Штавише, тада су управо манастири били жаришта просвете. У тим духовним центрима се развијало проналазаштво, у њима су се успешно обављале чак и веома сложене медицинске операције. Да светосавско просветитељство није против науке показује и Пупинов пример. Овај наш велики научник, сећајући се свог детињства, тврди да су му, захваљујући подршци Св. Саве, омогућени предуслови за будућу научну каријеру.“(20)

Пупин је читавог живота доживљавао Светог Саву као свој узор и уздање. И то му, наравно, није сметало да се бави науком, у којој је, поред Тесле, остао, до данас, највећи српски син.

СВЕТОСАВЉЕ И КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ

Јана Алексић са Института за књижевност и уметност истиче да је култ Светог Саве више него актуелан и у борби да се модернизујемо без вестернизације:“Култом Светог Саве усвајамо методологију установљавања институција културе и уређења историјске егзистенције, истовремено, учимо се вештини ослушкивања актуалних цивилизацијских и политичких токова како бисмо их надишли и трансцендирали, као појединци и као део колектива, у културу. Отуда је најмлађи син Стефана Немање сведок дистинкције између цивилизацијског и културног обрасца. Он својим активностима, промишљеним потезима ове домене егзистенцијално раслојава. Зато упосебљује културни образац српског народа, односно српски културни образац као полигон опстанка у ширину и дубину хришћанске културе и као залог историје дугог трајања. Истовремено, са Светим Савом, као транскултурном личношћу, могуће је разрешити спор око добробити страних, западних и источних утицаја на српски културни образац. Сава је у својој делатности спојио исток и запад, цивилизацијски хоризонт и културну фокусираност. Преузевши поступке, механизме и процесе са запада, он је реализовао идеје заједнице и културну парадигму са истока, прилагодивши их домаћој средини и постојећој духовној атмосфери. Угледајући се на Савине побуде да дипломатски мудро а политички одсечно спроводи свој и династички духовни и културни програм у оквирима епохе и друштвено-политичких могућности, па и ингеренција, откривамо да потреба за бољим (материјалним) условима живота не треба да представља мотив за промену културне парадигме.“(20)

Ни за промену свести, наравно.

СВЕТИ САВА У МЕТОХИЈИ

А Свети Сава је освештао све српске завичаје. Ево га, између осталог, и на Светој Земљи коју и данас бранимо. Срђан Б. Младеновић из Међународног центра за православне студије у Нишу бележи:“Први јасан податак о боравку Светог Саве у Метохији односи се на почетак 1206. године, када је светитељ на молбу браће, али и из страха од напада каталанских пљачкаша на светогорске манастире који су угрожавали и Хиландар, одлучио да пренесе очеве мошти у отаџбину. Мошти су завађени Немањини синови, Вукан и Стефан, дочекали “на граници отачаства“ , тј. у Хвосну, вероватно почетком 1206. године. Могуће је да је архимандрит Сава браћу измирио над очевим моштима већ тада у манастиру у Малој Студеници, познатијој као Богородица Хвостанска. Претпостављамо да су мошти Светог Симеона дочекане у Малој Студеници, која је управо из тог разлога стекла тај назив.“(20)

А Метохија ( онда Хвосно ) постала је вечни метох Србије као светосавског манастира.

СВЕТИ САВА У ЦРНОЈ ГОРИ

Васиљ Јововић, из богословије на Цетињу, излаже развијеност  култа Светог Саве у Црној Гори:“Школе и учитељи су имали значајно учешће у формирању и његовању култа Светог Саве у Црној Гори. Иначе, култ Светог Саве и уопште династије Немањића, као и култ Косова, систематски су његовани и подстицани од стране владајуће династије Петровића, посебно за вријеме књаза/краља Николе јер су јачали култ владара и владарске династије, који су се сматрали као оличење поменутих култова и настављачи њихове традиције. /…/ Колико је култ Светог Саве био укоријењен међу српским народом у Црној Гори указује светосавска бесједа учитеља Ј. Поповића у Величкој школи 1899. године:„Коме имамо да захвалимо за све то: што васкрснуше двије слободне државе, и што се име српско не изгуби за вријеме петстољетњег робовања? – Једино, дакле, Светом Сави: „Светој вјери буди хвала, вјера нас је одржала, а ту вјеру, свече мио, ти си чврсто утврдио“; зато, драга браћо, узвикнемо: Слава Немањићу Сави, српском просвјетитељу!““(20)                                                                        

Јововић додаје:“У читанци за четврти разред основних школа, исцрпно је писано у посебном поглављу о животу и раду Светога Саве, које се завршава поруком ученицима: „Зато, Србине брате не пропуштај никад прилику, а да не споменеш и прославиш славног и великог добротвора свог Светог Саву, који је свој живот посветио за срећу, благостање и душевни напредак свом народу. Нек је слава од цијелог српства Светитељу Сави.“                                                    

Култ Немањића и Светог Саве је дубоко надахњивао и усмјеравао владаре светородне династије Петровића у њиховој државотворној и националној мисији. Подсјећање на подвиг и значај Светог Саве зрачило је снажном вјером да ће осванути бољи дани и да ће српство коначно бити ослобођено и уједињено, а тиме и Српска Православна Црква, чије је темеље поставио управо Свети Сава. Култ Светог Саве и светосавско предање је помогло очувању српског националног идентитета и православног духа на простору данашње Црне Горе.“(20)

Упркос свим НАТО настојањима монтенегринског конвертитства, немогуће је уклонити Светог Саву са обзорја Црне Горе.

СВУДАПРИСУТНОСТ СВЕТОГ САВЕ

Гордана Благојевић, са Етнографског института САНУ, показује нам да је Свети Сава био присутан и међу Србима „пречанима“, који су нам и данас, као и некад, најпречи род: „Свети Сава је код Срба једно од крсних имена, а као свог заштитника прослављају га и многе занатлије, јер је по предању научио Србе разним знањима и вештинама. Према досадашњим сазнањима, средином 18. века празник Светог Саве је био обележаван у Српско-латинској школи у Сремским Карловцима. Манастир Кувеждин на Фрушкој гори, у коме је саборна црква посвећена Светим Симеону и Сави, био је један од центара за ширење култа ових светитеља. У Араду (Румунија) Срби су на Савиндан 1806. године подстакнути да славе Светог Саву не само као светитеља већ и као историјску личност. Као школска слава Савиндан је први пут прослављен у Земуну почетком 19. века, 1812. године. У београдској школи је прослављен 1829.

Совјет га законом из 1840. проглашава заштитником свих школа у Србији, чиме добија општи значај као заштитник просвете. Свечана прослава одржана је исте године у крагујевачком Лицеју. Према неким истраживачима, у Сегедину је 1839. године први пут у литији певана светосавска химна Ускликнимо с љубављу. Иницијатива за ширење светосавских прослава и балова по Србији потекла је управо од Срба из Угарске.“(20)

Све ово, дакле, знамо. Али, шта нам такво знање поручује?                                                                         

СВЕТОСАВСКИ ЗАВЕТ НЕКАД И САД

Александар Стојановић из Међународног центра за православне студије у Нишу нас подсећа да духовно племство осам векова Светосавске Цркве обавезује сваког Србина који жели да остане доследан на свом заветном путу:“Општепозната је чињеница да је Свети Сава много задужио српски народ, јер га је унапредио у сваком смислу. Као што је некада јеврејски народ имао савез, или завет са Јахвеом, тако и православни српски народ од Светог Саве наовамо поседује неку врсту завета, или завештања према Господу Исусу Христу, Спаситељу света и Сину Божијем. Тај феномен називамо Светосавље. Управо из тог разлога, у души сваког Светосавца, стално одзвањају опомињуће речи Светог Саве, које је упутио свом духовном чеду, Игуману студеничком Спиридону: „Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мога завета. Да, ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист?“/…/ После свега реченог, јасно је да су пред савременим Србима два пута: први, који води у проклетство и биолошки нестанак, и други, који води у благослов и живот. Први је наставак пркошења Светом Сави и његовим тековинама, а други је пут испуњавања завета Троједином Богу Сведржитељу. Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека.“(20)

Све ово, наравно, не значи ништа Перици и другосрбијанцима. Уосталом, њима море није ни до колена.

СВЕТОСАВЉЕ ЈЕДНАКО УСТАШТВО?

Перица наставља да другосрбијанцима, под видом антифашизма, уваљује своје крлежијанске бедастоће:“Међутим, унаточ антисрпској мржњи, хрватској је етно-клерикалној десници било и остало привлачно српско светосавље у многочему. Почевши од апотеозе државе и етноса. Уз то се провинцијски трибализам, клерикализам и секташтво продају као национализам и кршћанство. И неки су усташе разматрали идеју оснивања не само Хрватске православне цркве него и Хрватског државног католицизма, да се Католичка црква подреди усташкој држави онако како је Хитлер у Њемачкој подредио Лутеранску. Али Ватикан није признао НДХ. Истовремено, српски квислинзи Недић и Љотић нису имали тих брига. На лојалност и сурадњу клерикалне елите СПЦ могли су рачунати. Позивали су скупа с владикама Србе да се врате Косову, том српском Јерузалему, заговарајући светосавски национализам који их, увјерени су, чини блиским њемачким нацистичким покровитељима. Ови, наравно, нису били одушевљени сличностима с инфериорним славенским расама. Тај је недићевско-љотићевски „светосавски“ и „видовдански“ национализам, помирен и накнадно фузиран с четништвом, али уз брисање из повијести комуниста и антифашиста, оживио 1980-их с познатим посљедицама. Билда мишиће и данас а хрватска му десница опет иде на руку брисањем из повијести хрватских антифашиста и рехабилитацијом хрватских фашиста.“(1)

Читај пажљиво: светосавље је „апотеоза државе и етноса“, „провинцијски трибализам, клерикализам и секташтво“. Онда иде лаж о усташкој намери да се створи „хрватски државни католицизам“, иако је оданост Павелића и усташа папи Пију Дванаестом непријепорна чињеница (ипак, сваки мали Перица воли  да лаже ), као што је иста таква чињеница да је папа Пије Дванаести свим својим бићем подржавао Хитлера, великог крижара у рату против бољшевика.

ПАПИСТИ И НАЦИСТИ

Ко  не верује, нека чита Карлхајнца Дешнера:“Како се Ватикан понашао после напада на Совјетски Савез? О том немачком „далеком циљу” папа је свакако био обавештен приликом Рибентропове посете 11. марта 1940; али са сигурношћу је био упознат са Хитлеровим планом напада, чак и с термином напада, из кругова немачке тајне службе. А 20. јуна 1941. године министар иностраних послова саопштио је нунцију да је куцнуо час. Тако „наш улазак у Русију није изазвао изненађење у Ватикану”, јавља амбасадор Фон Берген 24. јуна, и додаје две примедбе о „пријему тога у Ватикану”. „1. Проширење рата на Русију знатно ће допринети разјашњењу неопходном за нови поредак Европе. Постојао је страх да ће бољшевизам, као властодржац у Европи, штавише у целом свету, остати нетакнут до краја рата и да ће чак успети да из њега изађе ојачан…2. Безбожна Русија на страни ’демократија’ лишава њих изговора о ’крсташком рату за хришћанство’…У Ватикану блиским круговима та нова фаза рата поздравља се са извесним олакшањем(!) и прати с посебним интересовањем.” Бискуп Худал је, на пример, видео да је сада „кршењем пакта Хитлер–Стаљин и напредовањем Вермахта према Москви поново оправдано поверење које је Немачкој било унапред указано приликом закључења конкордата.”

Да би том напредовању могло уследити повлачење, у Риму тада нису могли ни замислити. Били су 1941. убеђени у немачку коначну победу. У фебруару је Рибентроп добио следеће поверљиво обавештење: „О немачким изгледима на победу веома оптимистички се у последње време више пута изненадно изјаснио папа. У разговорима с високим италијанским племством није допустио никакву сумњу у погледу тога да се свако у Италији мора навићи на помисао сигурне победе Немачке.” А када је министар 15. фебруара хитно замолио подробан извештај од свога амбасадора при Ватикану, овај је још истог дана, између осталог, телеграфисао: „Несумњиво, наши силни војни и спољнополитички успеси нису промашили да произведу утиске на папу и његову околину. Ово, такође, произлази из изјава Пија XII пред лицима нарочито му блиским, у којима се Немачка јасно означава као претпостављени победник у овом окршају.” Према саопштењима једног агента који је имао везе са „Светом столицом”, папа је кратко пре почетка немачке офанзиве против Совјетског Савеза рекао: „Рат Немачка–Русија је на прагу. Ватикан ће све учинити да убрза избијање рата и у том правцу охрабрити Хитлера, чак уз обећање и моралне подршке. Немачка ће победити у рату против Русије, али ће бити толико ослабљена да ће се према њој моћи наступити сасвим друкчије.” Ово последње је, у сваком случају, одговарало чешће изражаваним надама Рима. Наравно, Хитлерови антикатолички атаци, поготову његови изгреди у Пољској, морали су иритирати и вређати Курију. Радио Ватикан је често спомињао прогоне, више или мање увијено, али је, у интересу веће користи којој се чврсто надао, од почетка руског рата избегавао ма какву алузију непријатну по Немачку. Али је зато од 22. јуна почео да емитује пропагандистичке агитације на руском и украјинском језику, које је надгледао сам језуитски генерал.

И већ неколико дана након немачког упада, још крајем јуна 1941, Римска столица је разрадила „акциони план” о „апостолату у Русији”. Вршио се притисак на мађарска, италијанска, а такође и на немачка војна руководства предлозима о сарадњи с Куријином Источном мисијом. Сакупљали су се крстови које је италијанска војска на истоку требало да дели. Притом су, такође, фашистички листови, као Regime fascisto, поткрепљивали ватиканску наду у скоро подјармљивање Руске цркве. „Мора се делати веома брзо”, бележио је 29. јуна Тардини у државном секретаријату, „да се не изгуби ниједна могућност која се данас отвара и које можда, за кратко време, опет, више неће бити.” Капуцински и базилијански генерали били су укључени у „акциони план” мисионирања Русије, разуме се и језуитски генерал Ледоховски, који је ставио до знања да се „мора бити врло опрезан, како се не би стварао утисак повезаности слања свештеника са уласком армије и вређало патриотско осећање Руса”.

С фашистичким војскама ушуњавали су се и католички клерици у Совјетски Савез, ступали у контакт са житељима и покушавали да се с немачким генералима споразумеју о свом делокругу. После једног привременог споразума од 14. августа 1941, Врховна команда Вермахта подстакла је заповеднике армије у Русији да подржавају мисионарски рад римских духовника”, међутим, с малим успехом. Додуше, био је, поред мисионара, присутан далеко многобројнији војни клер немачких, италијанских, мађарских, румунских и шпанских трупа, који је подизао ратне олтаре и позивао становништво на религиозне прославе војника. Ипак, те иницијативе, подржаване од папских нунција у Мађарској, Румунији, Словачкој итд., углавном су претрпеле неуспех.“ (21)

О овоме Перица ћути. Лакше му је да светосавље изједначи са усташтвом него да призна да је Пије Дванести био одани савезник нацизма и фашизма у рату против Русије ( тобож, против бољшевизма ).

ДА ЛИ ЈЕ НЕДИЋ ПАВЕЛИЋ?

Лаж о Недићу и Љотићу као „српским усташама“ које подржава врх СПЦ ( а Ватикан, по Перици, „не признаје“ НДХ, иако и врапци на грани знају да то непризнавање беше само de iure, док је НДХ призната de facto, о чему не сведочи само присуство опата Марконија уз Павелићеве скуте, него и љубав Пија Дванаестог према поглавнику, који, на самрти, добија папину круницу на дар, да испусти своју црну душу ) још једна је Перичина детињарија, достојна „Пешчаника“ у коме инфантилни другосрбијанци – незналице свакодневно обављају своју интелектуалну нужду.

Наравно да Перица не мора да воли Недића – нису га волеле ни усташе. СС мајор Вилхелм Бајснер, са седиштем у Загребу, обавестио је у јесен 1941. године Управу безбедности Рајха у Берлину да су усташки врховници огорчени постављањем Недића не чело србијанске Владе под окупацијом. У извештају, између осталог, пише: “Када се у Загребу сазнало за наименовање генерала Н е д и ћ а за шефа српске владе, изазвало је то у надлежним хрватским круговима опште запрепашћење и велико чуђење. Као што је познато, Недић је за време своје делатности као министар војске у ранијем српском режиму, био по злу чувен као изразити непријатељ осовине и политике коју она заступа. У Загребу је овладало мишљење, да је тиме, што је Недићу поверено образовање владе, српска — у току рата збрисана — завереничка клика добила сада нову легализацију свога деловања чак и од стране немачких окупационих трупа. Како је већ извештено, у Загребу је примљено више извештаја, према којима се на српској страни све улаже, да би се добило од надлежних немачких власти одобрење за изградњу оружаних трупа. Ове оружане трупе требало би затим да претстављају основни кадар за акцију која би се у згодној прилици повела против Рајха. Истовремено се у хрватским круговима указује, да устаници који се налазе на хрватском подручју примају — како то произлази из јасног доказног материјала — своја упутства директно из Београда.“(22)

Тако усташе о Недићу.

НДХ НИЈЕ ОКУПИРАНА СРБИЈА

Сваки озбиљан историчар зна да је Павелић био Хитлеров савезник, а НДХ усташка држава коју признају Рим, Берлин и Токио, као и остали нацистичко – фашистички сателити. За то време, Србија је окупирана територија, а Недићева овлашћења су ништавна: он је колаборант којим управља немачки војни заповедник. Уосталом, чујмо америчког историчара Иштвана Деака:“НДХ је проглашена у априлу 1941. док су немачке трупе освајале Југославију, а многи су Хрвати — иако не сви — били одушевљени проглашењем независне хрватске државе. Самоименовани лидер НДХ Анте Павелић, чије су прве политичке везе ишле ка италијанском фашизму, 1941. је потпуно гледао у правцу нацистичке Немачке, с чијом се идеологијом потпуно слагао. Павелић је НДХ чврсто повезао с Трећим рајхом, али његова Хрватска није била колаборациониста нити вазална држава. Уместо тога, споразум између Хитлера и Павелића се одликује савезништвом и међусобним дивљењем два зла нацистичка режима. Немачка је очито била снажнији партнер у том савезништву, али НДХ је показивала много независности у унутрашњим пословима, па чак и у спољној политици./…/ Када говоримо о вазалној држави, Србија генерала Недића је много бољи пример, јер у њој немачки окупатори нису локалним властима препустили никакву моћ. Вођство НДХ имало је могућност да одређује властити политички смер, а то је понекад чинило и насупрот жељама СС и немачког војног вођства. Због свега тога сматрам да је погрешно, као што неки покушавају, пребацити одговорност за усташке злочине на Немце.“(23)

Нису Немци спроводили усташке злочине. Иза тога су стајале усташе. Они нису били Немци.

ИМА ЛИ СРПСКОГ ФАШИЗМА?

Сасвим је јасно због чега Перица спаја Недића, Љотића и Дражу као сваки прави хрватски Анти(н)фашиста. Недић, Љотић и Дража су, у духу крлежијанског погледа на Србе, исто што и Анте Павелић. Српски „фашизам“ се, вели Перица, ових дана „билда“ тиме што хрватска десница брише „повијест хрватског антифашизма“, која би се, да је среће, могла написати на три стране, јер је највећи број партизана из Хрватске припадао српском народу:“У ЗБОРНИКУ докумената, том пети, књига 30, објављен је национални састав дивизија које су формиране на територији данашње Хрватске овим редом: Шеста личка дивизија – 96 одсто Срба; – Седма банијска дивизија – 92 одсто Срба; – Осма кордунашка дивизија – 95 одсто Срба; – Дванаеста славонска дивизија – 85 одсто Срба.Слободан Нешовић је у књизи „Прво и Друго засједање Авноја“ објавио, према записнику, говор Владимира Бакарића, хрватског комунисте и представника НОП Хрватске, доцније високог југословенског функционера, који је рекао: „На првом засједању ми смо били више представници српског отпора у Хрватској него представници НОП Хрватске.““(24)

Све је то јасно свима, осим Перицама.

ШТА ЈОШ МУЧИ ПЕРИЦУ ИЗ „ПЕШЧАНИКА“?

Перици Српска Црква смета „јер се увијек бавила политиком, служила култу државе и скупа с војском бранила државне интересе, утврђивала границе манастирима као караулама и сакрализирала државне митове и култове.“(1)

У чувеном стилу „корела коза овцу“, Перица замера Српској Цркви оно што „Црква у Хрвата“ никад није чинила: она се, зна то Перица, никад није бавила политиком, никад није хушкала Хрвате против Срба и Југославије, никад није служила Ватикану у остваривању његових политичких циљева на Балкану. „Црква у Хрвата“ никад није служила хрватској „војници“, Степинац није био војни викар усташке багре, хрватски бискупат никад није прогласио светосавску Боку Которску „заљевом хрватских светаца“ и Босну хрватском „Босном Сребреном“, и никад, али баш никад, Србе римокатолике, којих је био пун Дубровник, није проглашавала за Хрвате.

Није него!

Перица сматра да је СПЦ бирала оно најгоре из српског народног наслеђа. Уместо секуларне мисли ( рецимо, хрватски бискупи су увек мислили само секуларно,  никад клерикално ), српски клир је бирао интелектуалце попут Добрице Ћосића и митрополита Амфилохија, вели Перица Пешчанички.

Требало је да им узор буде Доситеј Обрадовић, закај па не? Ево Перице:“Проблем је у томе што ова организација из ресурса српског национализма бира најгори материјал, а одбацује боље алтернативе којих има, јер нису сви српски интелектуалци били профила Добрице и Амфилохија. Најбоље су и најпаметније, у служби просвјећења народног и здраваго разума, наравно, биле западњачке идеје, што секуларније то прогресивније.“(1)

То би, по Перици, значило: СПЦ се определила за шовинисте, а не за мудрог Доситеја.

ПЕРИЦА НЕ РАЗУМЕ НИ ДОСИТЕЈА

Главни проблем је што Доситеј Обрадовић, са свом својом секуларношћу, никако не може да се уклопи у Перичину слику. Као и увек кад су у питању ревносна позивања на ликове из прошлости, потребне су нам историјске контекстуализације. И, наравно, ми се морамо сетити онога о чему је писао Мило Ломпар: када је дошао у Хале и Лајпциг, да слуша предавања на Универзитету, Доситеј је за себе написао да је „aus Serbien“, иако на територији од Турака окупиране Србије никад није био, него је долазио из Хабзбуршке монархије. Тиме је јасно ставио до знања ко је и чији је. Да не заборавимо да су га, у одсуству, у Хабзбуршкој монархији осудили на смрт, јер је позвао српске устанике да се, у борби против Турака, ослоне на православну Русију, а не на Беч.                                                         У свом огледу „Пекић и Доситеј“, објављеном у књизи „Културни рат у Србији“, Слободан Антонић каже:“Доситеј Обрадовић – тај углађени, сребрновласи господин са тророгим шеширом и племићким штапом дошао је у дивљу и блатњаву Србију да јој помогне. Он, старац коме треба само још мало удобности и мира за оно неколико преосталих година живота, тај старац, дакле, долази у побуњену, хајдучку Србију, долази на земљани под, у кућу од ћерпича, у ратни Београд окружен древним, непроходним шумама, ретким селима и Отоманском империјом из које само што није кренула још једна казнена експедиција. Наши европејци данас виде само Доситејево министровање – ваљда једино са тог положаја би они данас помагали свом роду. Али, бити министар у тадашњем и данашњем Београду заиста није исто. За Доситеја је то била мука и патња која му, да је био само просвећени егоиста, заиста није била потребна. Али, он није био просвећени егоиста. Он је био просвећени патриота. У томе је сва разлика. И у томе је сва величина“.(25)

Да не заборавимо – Доситеј, оснивач београдске богословије,  није био безбожник типа Латинке Перовић и њој сличних. Он, упркос свом просветитељству, није порицао постојање Творца, Коме је благодарио, између осталог, и за људски разум.

ИМА ЛИ У ХРВАТА РАЗУМА? ИМА, ТО ЈЕ ПАТЕР СТЈЕПАН

Опет Перица напада Српску Цркву:“Али у критичним тренуцима бирају се супротности идеологији здравог разума.“

Овакве глупости не би пале на памет ни покојним Мирку Ђорђевићу. Да ли ико ко се озбиљно бави изучавањем религије може да поверује како Православна Црква може да увоји „идеологију здравог разума“, која је, још у 19. веку, била сасвим застарела? Додуше, хрватски римокатолици су прихватили идеје извесног Стјепана Разума, свог клерика и повијесничара, који пориче србоцид у Јасеновцу, али тај Разум, у моралном смислу, није здрав. (26)

И Перица, опет и опет:“И пред Други свјетски рат и пред све балканске, од оног првог до оних из 1990-их, српско се православље окретало конзервативном националистичком светосављу и косовској митологији рата. Светац СПЦ-а Николај Велимировић (канонизиран 2003) покушавао је уочи Другог свјетског рата скренути позорност Адолфа Хитлера, и да је овај имао времена слушати владичине говоре о аналогијама између нацизма и светосавља, био би вјеројатно импресиониран.“(1)

У свим ратовима на Балкану, од 1912. до 1991-1999, СПЦ је била „милитантна“ ( наравно, хрватски бискупи су хипици без мрље и боре на својим честитим миротворачким лицима ), а Свети владика Николај се, гле чуда, „додворавао Хитлеру“.

Бедно, Перице, бедно!

За разлику од хрватског Степинца, српски Николај Велимировић је, увек и свагда, био под немачком стражом – од 1941. до 1945, а окусио је, скупа са патријархом Гаврилом, и нешто Дахауа. Замислите, читаоци,  да је било који хрватски бискуп био у Дахау! Он не само да би био канонизован, него би био проглашен већим од Христа. Али, таквог Хрвати нису имали, јер су били на страни Анте Павелића, и, самим тим, Хитлера.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И НАЦИСТИ

Што се Николаја тиче, његова биографија је јасна, и његов антинацизам још више. О томе млади историчар Растко Ломпар пише:„Немачке снаге нису биле несвесне његове личности и угледа. Немачки дипломата Феликс Бенцлер закључио је у већ цитираном извештају „он [епископ Николај Р. Л.] је најпаметнији и најактивнији међу водећим свештеницима православне цркве“. Међутим, Немцима је била позната и његова активност око пуча од 27. марта, као и дугогодишње везе са Англиканском црквом. Стога је од почетка према њему заузет непријатељски став. Доушници БДС-а јављали су да је Жича после слома Краљевине Југославије центар „црквене обавештајне службе уперене против Немаца“. Као и да је епископ Николај после победе нациста у Немачкој био најогорченији агитатор против њих, и да је Хитлера звао „Антихрист“. Такође, јављано је да је он био и главни инспиратор Симовићеве „комунистичке“ владе, као и да је склопио споразум са комунистима. Лета 1941. године Немци су добили дојаву о његовим везама са покретом Драгољуба Михаиловића. Због тога је ухапшен и затворен 12. јула 1941. године у манастир Љубостињу. Са немачким намерама био је упознат генерал Милан Недић. Током интернације, он практично није учествовао у раду Синода. /…/ Њему је спочитавана и активност током Првог светског рата када је вршио пропаганду против Аустрије и Немачке. Сматрано је да је он „политички посебно добар пријатељ Енглеске“, и да је он превасходно утицао на англофилни став СПЦ. Доиста, код Американке Рут Мичел ухапшене у Дубровнику као непријатељског агента, пронађено је име Раје Ракића који је према немачким индицијама служио као посредник између епископа Николаја и британских обавештајних служби/…/ У разговору са епископом Јованом, Милан Недић је приметио да је епископ Николај и даље „онај стари и да се ништа није променило“. Током заточеништва у Љубостињи епископ Николај наставио је да одржава везе са припадницима ЈВуО преко јеромонаха Николаја из манастира Благовештења и свештеника Марка Подгорца. Драгољубу Михаиловићу упутио је два писма и икону Пресвете Богородице, који су стигли до њега тек 1943. године. У Љубостињи је код њега, према немачким подацима, боравио генерал Трифуновић, човек Драгољуба Михаиловића. Трифуновић је кратко пред улазак немачких и бугарских трупа у манастир побегао. Везе епископа Николаја и ЈВуО су након избијања грађанског рата између два покрета отпора засметала Комунистичкој партији Југославије (КПЈ). Стога је Миша Брашић, референт за штампу бившег патријарха Варнаве и совјетски агент, по налогу КПЈ упућен у Љубостињу да прикупља податке о Николајевој активности са четницима. Брашић је према свом исказу био задужен „да држи на оку“ шта се догађа у манастиру. Тврдио је да је епископ Николај од самог почетка био у вези са четницима и енглеском обавештајном службом, да је имао радио којим је слао поруке у „Цариград и Лондон“. Након што је адекватна количина података прикупљена, њих је Брашић предао Танасију Динићу, колаборационистичком министру унутрашњих дела, и преко њега Немцима. Ова достава показала се кључном, и Немци су извршили претрес манастира Љубостиње. Пре њиховог доласка из манастира је побегло неколико равногораца. Приликом претреса пронађен је један „краткоталасни радио апарат“, што донекле потврђује исказ Мише Брашића. Брашић је настојао да оправда свој поступак тврдећи на волшебан начин да је епископ Николај истовремено био у вези и са Гестапоом и са британском службом. Резултат претреса била је одлука да се епископ Николај интернира у манастир Војловицу у близини Панчева. Постоје извесне несугласице око тачног датума када је он пребачен у Војловицу. Велибор Џомић је тврдио да је то учињено 3. децембра 1942. године, док је према немачким документима то учињено 16. децембра. Премештај је учињен да би се избегла његова веза са „противничким снагама“, и о томе је био обавештен председник Владе Милан Недић. Прелазак у Војловицу означава тренутак у којем Немци практично престају да верују у могућност озбиљније сарадње са епископом Николајем. Он је провео у Војловици остатак свог заточеништва, све док није, заједно са патријархом, послат у Дахау.“(27)

Хрвати, понављамо, нису имали ни патријарха Гаврила, ни Владику Николаја. А како би их имали кад су, већински, подржавали Хитлеров Нови поредак?

НА ТРАГУ УСТАШКЕ МИСЛИ О СВЕТОМ НИКОЛАЈУ ЖИЧКОМ

Не треба се на друге бацати камењем ако живиш у кући од стакла. Чисти испред своје куће, а за даље ћеш видети. Вјекослав Перица би, да поново нагласимо, требало да се позабави чињеницом да је папа Пије Дванаести подржавао фашисте и нацисте све до пада Италије 1943, када је, упозорен од Американаца, прешао на страну западних савезника, због чега је и Алојзије Степинцем, верни и одани паписта, почео да критикује усташки расизам и поступке који не беху у складу с „католичким ћудоређем“.

Уосталом, чију мисао о Светом Николају Жичком као српском националисти преузима Вјекослав Перица? То је, наравно, усташка мисао, осим што Перица не сме да показује симпатије за Хитлеров Нови поредак које су показивале усташе, када су оптужиле Николаја да је енглески агент и, самим тим, антинациста. Све остало је исто, а нарочито теза да је Николај шовиниста црнорукачког типа. И ништа друго.

Наиме, хрватски „Католички тједник“ је, маја 1941, пренео текст Павелићевог таблоида „Хрватски народ“, у коме је, под насловом „На столици Светог Саве – енглески агент“, писало, између осталог, и ово:“Несумњиво најзначајнија особа у хијерархији српско-православне цркве био је епископ жички др Николај Велимировић. Он је био одликован готово једногласним признањем његових вјерника, да је највећи говорник међу свим припадницима српске цркве, а у новије вријеме вјешто је сплитана у српском народу легенда о његову светаштву. кад се измирио са патријархом Гаврилом и осталим епископима, београдска штампа је о томе писала као о догађају прворазредне важности; а, кад је др. Николај дошао у Београд, приређен му је дочек, какав се ријетко коме приређује. Једном ријечју, очи цијеле Србије биле су упрте у овог епископа. По свему судећи чини се, цио би се српски народ окупио око епископа Николаја и признао би га својим вођом и учитељем да се догађаји нису пребрзо развијали.

Занимљиво је стога установити, како је и зашто др Николај Велимировић постао тако популаран и омиљен у Србији баш у вријеме најжешћег рата сила осовине против Енглеске у вријеме, када је борба Хрвата за ослобођење од Србије била све ближе своме врхунцу. Шта је у то вријеме поставило овог епископа на чело српског народа и од куда му моћ, да он тај народ може тако ујединити и учинити му се духовним вођом?/…/За вријеме првог свјетског рата г. 1914.-1918. на челу српске пропаганде у Енглеској и у Америци налазио се Николај Велимировић. Он је писао чланке у новинама и држао проповједи у православним и англиканским црквама, агитирајући још онда, да се ове цркве на неки начин сједине и ускладе своје дјеловање. Послије рата он се враћа у Србију с ауреолом великог говорника, писца, теолога и борца за великосрпске планове. Његове бесједе по српским црквама и манастирима редовито доносе све српске новине, а тискају се посебно за народ у стотине тисућа примјерака.

Као један од циљева српске цркве он означује: ускрснуће Душанова царства и у стварању државе СХС види остварење тога циља. Његови говори постају на тај начин изразито шовинистичко-политичка пропаганда./…/

У пракси др Николај покушава остварити свој циљ у првом реду оснивањем једног опсежног богомољачког аскетског покрета, који се брзо шири по Србији. Његовим утјецајем српски синод ступа у тијесне везе са англиканском црквом и долази више пута до узајамних посјета појединих бискупа. Посебне мисије кршћанских заједница младих људи (YMCA) оснивају се по бившој Југославији, а њихови су чланови у првом реду православци. У Србији у појединим секцијама те организације судјелују активно и непокрштени жидови. Николај ступа у активну сурадњу са „Народном одбраном“, која је у ствари легална организација тајне „Црне Руке“, као што је била и прије првог свјетског рата. Он је национални и духовни идеолог ове пансрпске борбене организације, чији невидљиви људи управљају цијелим државним апаратом бивше Југославије. На територију Хрватске и Словеније оснивају се православне опћине и подижу цркве.   Циљ је, да се на овај начин постепено фаворизирањем и наметањем православља србизира цио териториј бивше Југославије. То је по др Николају један дио програма у раду на коначном ускрснућу Душанова царства.

У познатој борби против конкордата воде прву ријеч патријарх Варнава, епископ Николај и „Народна одбрана“. Послије Варнавине смрти сви се епископи мире с владом др Стојадиновића, само се не мири др Николај. Он прекида односе са Св. Синодом, јер сматра, да је капитулирао у борби, допустивши, да се она ријеши компромисом с владом. Долази чак до познатог сукоба између њега и епископа Симеона, који га у цркви проглашује херетиком. Тек када је Француска сломљена, а остала још једино Енглеска у борби против сила осовине, долази до пуне преоријентације српског синода./…/

Од тада цијело водство српске цркве је само играчка у рукама енглеског епископата преко др Николаја. „Црна Рука“, која се је од пропасти Француске држала углавном уз њу, сада приања уз Енглеску и ту налази најмоћнијег сурадника и инспиратора у синоду српске цркве. Чим је јављено, да ће Југославија приступити пакту сила осовине, тада је „Црна Рука“ заједно са синодом српске цркве одлучила ставити се активно на страну Енглеске. По Београду се пјевају пјесме о оснивачу и вођи „Црне Руке“ Драгутину Димитријевићу – Апису, кличе се Гаврилу и Николају, а у свету томе предњачи „Народна одбрана“. То је дакле почетак Николајеве отворене борбе, која – како знадемо, – није дуго вођена, а знамо, како је свршила.“(28)

Како „Хрватски народ“, тако и Перица.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Вјекослав Перица је најхрабрији хрватски верски аналитичар – не зато што се ничега не боји, него зато што се ничега не стиди. Такви су и храбри грађанисти с „Пешчаника“ – нити се чега боје, нити се чега стиде. И не зна се да ли су лепши или паметнији.

Текстови попут овог се пишу да бисмо видели, по ко зна који пут, спрегу хрватског домољубља и другосрбијанског аутошовинизма, који служи интересима хрватске политике. О њима  је,  на време и како треба, писао Мило Ломпар:“У 20. веку, три елемента су градила циљ хрватске политике: стварање хрватске државе, неутрализација српског фактора у тој држави и доминација унутар југословенског простора. Том циљу су стремили и умерени и радикални представници хрватске политике. Делујући напоредо, у зависности од историјских околности, некад су у првом плану били радикални, а некад умерени представници хрватске политике. Понекад је историјско време било тако згуснуто да су у блиским временским интервалима испољена и радикална и умерена средства хрватске политике. Та истовременост се појављује као историјска завеса. Шта она крије? Истоврсност циљева  хрватске политике. И још? Прилагођавање историјским околностима да би ти циљеви били остварени./…/Оглашени кривима за избијање Првог светског рата, потврђени као криви због измишљене великосрпске хегемоније у Краљевини Југославији, сада смо криви због распада титоистичке Југославије.“(29)

Наравно, Срби не могу и неће пристати на овакве лажи. Хрватима попут Вјекослава Перице остаје да покушавају да нас убеде у своје бедастоће, а другосрбијанцима да их следе у том покушају. Све док амерички авиони, опет, не полете из неког новог Кабула. И то, наравно, без Хрвата и без другосрбијанаца.

УПУТНИЦЕ (14.9.2021. године)

1. https://pescanik.net/religijski-nacionalizam/
2. https://www.autonomija.info/milivoj-beslin-sta-crnogorski-premijer-ne-zna-o-svetosavlju.html
3. https://www.researchgate.net/publication/334846900_Miroslav_Krleza_i_pravastvo_Prilog_istoriji_ideja_i_ideologija
4. https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%B8-%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%BE-%D1%87%D1%83%D0%B4%D0%B0/
5. https://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/svinaver-pantologija.html
6. https://www.vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/tekstovi/443-knjiga-posle-koje-je-sve-jasno-o-izopacenicima-olge-cetverikove.html
7. https://www.vreme.com/cms/view.php?id=401885
8. https://www.in4s.net/dzoni-stulic-sokirao-lijepu-njihovu-svi-hrvati-su-srbi/
9. https://www.seebiz.eu/ekonomija/izgledan-demografski-kolaps-hrvatske/162723/
10. https://stanjestvari.com/2020/08/21/antonic-ndh-20-u-beogradu/
11. https://svetosavlje.org/zitija-ruskih-novomucenika-knjiga-stradanja-i-utehe/
12. http://fakti.org/rusija/putiniana/putin-nije-staljin-slucajno-posle-hitlerovog-napada-izgovorio-braco-i-sestre
13. У сенци Вавилонске куле/ Живети Христом у антихришћанско доба, Београд, 2004.
14. Између Чеке и Гестапоа: Иван Иљин и васкрс Русије ( приредио Владимир Димитријевић ), Catena Mundi, Београд, 2014.
15. https://www.rastko.rs/istorija/delo/12939
16. https://standard.rs/2019/05/22/milos-kovic-spc-nikada-nije-imala-snishodljiv-odnos-prema-drzavi/
17. https://hbk.hr/wp-content/uploads/2018/11/Katekizam_Katoli%C4%8Dke-Crkve.pdfhttps://ika.hkm.hr/novosti/fra-tomislav-sagi-bunic-o-papinu-posjetu-i-beatifikaciji-kardinala-stepinca/Богољуб Шијаковић :Светосавље и философија живота/ Скица за актуелизацију међуратне расправе о идеји светосавља(Retractatio), Православна реч, Нови Сад, 2019.20.http://crkvenestudije-churchstudies.com/index.php/studies/issue/view/16
18. http://www.pecat.co.rs/2021/07/vatikan-i-napad-na-sovjetski-savez-1941/
19. https://jadovno.com/vladimir-dimitrijevic-nemci-i-ustase-o-milanu-nedicu/#.YT_4EJ0zZPY
20. https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:715360-CUVENI-AMERICKI-ISTORICAR-NDH-i-Nediceva-Srbija-nisu-isto
21. https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:724767-Hrvati-uz-NDH-u-partizanima-ratovali-Srbi
22. http://starisajt.nspm.rs/kulturnapolitika/2007_ant_1.htm
23. http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/hrvatski-razum-i-srpski-pametnjakovici.html
24. 27.https://www.academia.edu/38385060/Заточеништво_патријарха_Гаврила_и_епископа_Николаја_Велимировића_у_Дахауу_1944._године
25. https://svetosavlje.org/oklevetani-svetac-vladika-nikolaj-i-srbofobija/15/?pismo=lat
26. https://produhvati.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%B1%D0%BE%D1%98%D1%83/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%84-%D0%B4%D1%80-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE-%D0%BB%D0%BE%D0%BC%D0%BF%D0%B0%D1%80/%D1%82%D0%B5%D0%BA%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%B8-%D1%87%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8/%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC-%D0%B8-%D1%85%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA/