У последњим годинама свог бурног и плодотворног живота, који је свагда значио борбу за померање граница слободе, професор др Никола Милошевић је био младићки активан. Када је на власт у Србији дошао ДОС, који се веома брзо обрачунао са државочуварним неистомишљеницима из ДССа, уклањајући их из скупштинског живота, било је јасно да је демократија у нас, по ко зна који пут, изиграна. А стари либерал ( не овај преокретни, који је, од „светосаваца“ у студентским протестима 1996/1997, постао „сорошевац“ и потрчко Латинке Перовић ), него онај прави, који је живео за идеју LIBERTAS у нашем друштву, ојађеном титоистичким и посттитоистичким тоталитаризмом и неслободом, опет је навукао свој борбени оклоп, и пошао у борбу; овог пута, за истинске слободе и права, а не оне које, зарад својих геополитичких интереса, намећа Имеприја, која плаћа своје“борце за људска права“. Професор је ( а како би другачије? ) војевао о свом рухи и круху, спреман да подржи све иницијативе младих Срба који су хтели да буду слободи, своји на своме, а да истовремено остану одани свему вредном у традицији светског и србског слободољубља. Да не бисмо причали напамет, само ћемо побројати акције у којима је овај славни учесник 1968. и других буна пришао својим срцем и умом.
Када је у Србији покренута иницијатива за враћање веронауке у школе, којој се успротивила сва „Друга Србија“, називајући то „кршењем секуларистичких начела“, Никола Милошевић је у Чачку одржао предавање на тему „Веронаука и грађанско друштво“ ( 14. марта 2оо1. ). У њему је упоредио хришћанску веронауку са „катихизисом“ марксизма, и показао да су они који су против хришћанске веронауке у нашим школама не толико ђаци либералне друштвене мисли колико Маркса и Енгелса, и њихових сурових следбеника, од Лењина до Тита. Године 2003, када је Гаша Кнежевић свим силама настојао да наметне једну накарадну реформу школства, у Удружењу књижевника Србије одржан је значајан скуп с многобројним угледним учесницима који су изразили своје стручно и грађанско неслагање са монструм-реформом која је школу требало да претвори у „школигирицу“. Било је ту и професора универзитета, и синдикалаца, и књижевника, а био је и представник „Двери“, Бранимир Нешић. Професор Никола Милошевић је имао веома запажеено излагање, и потписао је Резолуцију против насиља над децом и школом. Учестовао је и на трибини коју је, 15. септембра 2оо3, организовала Унија синдиката просветних радника Србије у Чачку.
Следеће, 2004. године, у Гимназији у Чачку говорио је на тему “Држава против човека/ Тоталитаризам јуче, данас, сутра“, а 26. марта 2005, у организацији Дома Владике Николаја у Краљеву, у присуству владике жичког Хризостома, беседио је на скупу „Црква, нове технологије, људска права“, поводом најављеног увођења биометријских личних докумената.Био је одлучан у захтеву да се поштује право на приватност грађана, опет се сећајући својих искустава из доба Брозове диктатуре и опомињући да тоталитаризам није толико у облику, колико у обиму власти, која мора бити ограничена својим служењем човеку, а никад не сме да му се надређује као робовласник.
Те исте, 2005, поводом изласка часописа „Двери српске“ у коме је објављена књига Владимира Димитријевића, „Паланка философије“, која се бавила „говором мржње на све што је српско“, професор др Никола Милошевић је, уз остале ( Милоша Кнежевића, Милослава Самарџића, Владана Глишића, Бошка Обрадовића и аутора ) учествовао у представљањима ове књиге у Дому културе у Чачку и на Машинском факултету у Београду, а поводом првог интегралног одговора на другосрбијанске јурише код нас ( сада смо, најзад, добили заокружену књигу на ту тему, „Дух самопорицања“ Мила Ломпара ).
Био је јасан и гласан у показивању титоистичких основа другосрбијанства, почев од покојног аутора „Философије паланке“, који се у свом огледу „Титова мисао“ 9.маја 1980. усдио да Тита пореди са Ајнштајном и Пикасом, као генија „стварности што долази до свести“ помоћу којег се свака кућна помоћница, само ако помно слуша Титове говоре, „уздиже до маршалских висина“.
Такав какав је био, Никола Милошевић није могао да не буде на удару неотитоиста, који су га, насред Београда, срамно напали поводом учешћа на представљању књиге „Зоран Ђинђић у мрежи мафије“, када су на зиду крај његовог стана исписивали претње и погрде. Али, Професор се није плашио, као што се није бојао ни 1968, а ни касније: он је знао да је истина јача од претњи и медијске блокаде, каква је од тада постала само жешћа.
У својој политичкој аутобиографији, „Политички споменар од Броза до ДОСа“, Никола Милошевић је рекао оно што знамо и данас: стране силе подржавају мрзитеље свог народа, маскиране у НВО и партијске делатнике ( који се ките либерализмом а прете да ће Србија бити модерна држава са Србима или без њих ) зато што то одговара њиховим спољнополитичким интересима. Једном од перјаница нашег НВО сектора у тој књизи Професор је поставио питање – колике су им плате. Рекао је да нема ништа против тих и таквих НВО, али, најзад, у име „транспарентности“, да видимо – која је ту лова у игри… А само о лови је и реч, и ни о чему другом. Баш њих брига за мањине, Роме и разне врсте „полних оријентација“… Битне су паре. Професор Никола Милошевић, часни човек и слободољубац, већ дуго није са нама. Његово одсуство се осећа: бритка реч, снажна мисао, докази који се не могу оповргнути… Па ипак, ми, који се, макар и најмање, трудимо да његово дело продужимо знамо да је он са нама – кроз своје интелектуално и морално наслеђе.
